“Glavna medijska tema morala je da bude tekst, a ne hapšenje Ane Lalić”

Dragi Veljko,

Pročitao sam ovo što pišeš – da je hapšenje Ane Lalić moralo (mora), da bude najveće medijsko pitanje u ovoj krizi, i čini mi se da si pogrešio.

Daleko od toga da podržavam nervozu tužioca i policije i njeno utamničenje (pa bilo i sedam minuta, a ne sedam sati), skroz sam protiv toga, ali, hvala Bogu, takve situacije se, i kada se dese, danas ipak dosta jednostavno rešavaju.

Skoči profesija, mediji, Tviter, nezavisni ovi i oni, a kako ni vlast baš ne hrli da bude proglašena za diktaturu koja hapsi novinarstvo, takav slučaj bude prilično brzo rešen, bar kada je o nečijoj slobodi reč.

Često čak, i to vrlo dobro znaš, takvi glupi incidenti naprave novinarstvu, mediju, novinaru, neprocenjivu reklamu, čija vrednost zna da daleko premaši štetu.

Opet, sve ovo ne znači da ne razumem tvoju potrebu da braniš profesiju, to je sasvim prirodan instinkt, ali mislim da si zanemario glavnu stvar.

Onu suštinsku, koja novinarstvo na ovim prostorima drži zatvorenim nekih trideset godina, koja čini hiljadu puta veću štetu od glupog hapšenja i koje nikako da se profesija oslobodi.

Hoću da kažem, da bi novinarstvo bilo zaista slobodno, glavna medijska tema je morala da bude tekst Ane Lalić.

Pre svega zato što se ovde zaboravilo da je novinarstvo, koliko prost, toliko i odgovoran posao. I da je sloboda govora – podsećam te na onog američkog sudiju kojeg Ljilja često citira – sjajna stvar, ali samo dok je svesna svih posledica koju neodgovornost može da proizvede. Kako je ono rekao taj čovek – sloboda govora ne znači da u punom bioskopu, bez razloga smeš da počneš da vičeš: Požar!, pa da ljudi pojure ka izlazu i nastradaju u tom stampedu.

Novinarstvo, ovde, zaboravilo je i da su, baš zbog odgovornosti, uvedena izvesna pravila u samo novinarstvo, i da oni koji njime hoće da se bave moraju da ih se drže.

Ljudi čitaju novine, sajtove, vesti, gledaju i slušaju, dragi Veljko, razne programe, i niko ko im to reprezentuje nema pravo da ih tera da mu veruju na reč.

A objaviti tekst sa tri anonimna izvora, bez i jedne potvrde, pod imenom prezimenom i funkcijom, jeste baš to. Greh svih grehova profesije, teranje ljudi da ti veruju na reč. Zato što si ti, nekome, poverovao na reč?!

Posledice, Veljko, mogu da budu katastrofalne.

Baveći se, posle tvog teksta, ovom temom, vratio sam se malo unazad, pa sam na internetu našao tekst Miše Vasića, objavljen u Danasu 2009. godine, povodom rasprava o odgovornosti novinara tokom ratova devedesetih.

I jedan sjajan primer je naveo. O novinaru Radio Pančeva koji je 1991. iz Pančeva, pošto mu je neki njegov izvor to javio telefonom, emitovao vest o “oslobađanju” izvesne ulice u Vukovaru.

Čuli to dobrovoljci na frontu, pojurili u oslobođenu ulicu i izginuli, pošto ulica ne da nije bila “oslobođena”, nego je bila glavno uporište čuvenih “zengi”.

Razumeš o čemu pričam? Novinar Radio Pančeva nije bio u Vukovaru. Ana Lalić nije bila u kliničkom centru. Njemu je neko javio. Njoj je neko javio.

I nadam se da se nije desilo, ali šta bi bilo da je tog jutra, kada je njen tekst objavljen, neko, sa temperaturom, došao u KC Vojvodine, seo u čekaonicu, pročitao na telefonu to što je napisala, rekao: Ma, zajebi, i zbrisao kući?

Zato što joj je verovao na reč. I zato što je ona verovala na reč?

Ti objavljuješ onaj dodatak – Njujork tajms.

Da li bi oni nešto tako objavili?

Koliko njih, u tekstu u Njujork tajmsu, mora da potvrdi, imenom prezimenom i funkcijom, tvrdnje anonimnog izvora?

I ne rade oni to zato što su fensi, ili se prave važni, nego zbog odgovornosti prema čitaocu.

Kojem moraš da saopštiš jasnu, preciznu i tačnu INFORMACIJU.

Pa ceo film, a znam da ga voliš – Svi predsednikovi ljudi, o aferi Votergejt, jeste to. Hofman i Redford (igraju Bernstina i Vudvorda), jure potvrde onoga što im je anonimni izvor javio.

I glavni urednik, koji ih inače podržava, stalno traži još. Potvrda. Onih koji će, pod imenom prezimenom i funkcijom reći – da, tako je.

Iste te 1991. godine, izveštavao sam iz Pakraca. I jedan dan me je Manojlo Vukotić, glavni urednik Borbe, deset puta zvao, psovao me i grdio, jer su Novosti najavile vanredno izdanje uz vest da je 40 Srba ubijeno u Pakracu.

Sve sam obišao, isto deset puta. I moj glavni urednik mi je poverovao. Novosti su koji dan kasnije objavile kratko izvinjenje, u obliku nekog zaturenog anterfilea – niko nije ubijen u Pakracu, tada.

Razumeš? Gde je bio urednik Ane Lalić? Da joj kaže – super je sve to, ali sada potegni najjače novinarsko oruđe, a to su, oduvek, noge, pa lepo, pravac u KC.

Pa do direktorkine kancelarije, pa ako je nema, vidi, molim te, mali je Novi Sad, gde živi, kucaj na vrata; pa nađi doktore, sestre, pomoćne radnike, magacionere, pacijente…; pa idi do tog ulaza za koji tvoj izvor tvrdi da ga koriste i lekari i pacijenti, vidi da li je tako; pa svrati do infektivne, vidi ko ulazi, izlazi, vuci ih za rukav, pitaj…

Zašto to nije uradio, njen urednik?

Zašto su i on i ona pustili onaj sramni izgovor, pokrivalicu za nesposobnost, neznanje i lenjost – poslali smo im pitanja, nisu nam odgovorili?

Vudvord i Bernstin nisu tako radili. I nemaš u toj priči, ništa slično, osim ako su nekoga sreli, licem u lice, pa im on, isto tako, licem u lice, nije rekao – neću da vam odgovorim.

Gde su noge, Veljko, u današnjem novinarstvu?

Zašto se bazira na izgovorima, šta krije? To što ne znaju da rade svoj posao? Što su lenji? Navijaju za jednu ili drugu opciju?

Pa im onda najlakše da pošalju esmemes, mejl, okrenu telefon, pa ako im se niko ne javi, ne odgovori, super, dokazali su šta su hteli.

A zašto, uopšte, bilo šta dokazuju?

Zašto prave novine, programe, sa tezom, a onda, kobajagi, traže dokaze za tu tezu?

I gde je nestalo ono, osnovno. Da je posao novinara – informacija. Jasna, precizna, tačna.

Zašto je, cela profesija, postala talac raznih likova koji su se novinarima samoproglasili na Tviteru, a tekst ne umeju da napišu, koji se bave samopromocijom i tvrde da je posao novinara da kontroliše vlast, ili, čak, da bi novinarstvo trebalo da bude neki tamo peti stub vlasti, društva.

Zašto je dozvolila, profesija, da igra po njihovim taktovima, umesto da jasno kaže – ne, budalo, posao novinara je da informiše, i ništa više od toga.

Da nađe vest, kakva god da je, dobra ili loša, da izvesti baš onako kako je bilo, da objavi činjenice, relevantne izvore, proverene podatke.

Ana Lalić ništa od toga nije uradila.

Ona je čula, od nekoga, pa mirno to pustila.

Urednik je to pustio.

Pritom, glavni urednik tog portala je Veselin, koji nije tako pisao tekstove.

Zajedno smo bili na Plitvicama, izveštavali za Borbu, bez anonimnih izvora, nego smo prvi stigli do autobusa hrvatskih specijalaca koji se još pušio, pa nisu anonimni izvori morali da nam kažu ni šta se desilo, ni ko je poginuo, a ko bio ranjen.

Zajedno smo izveštavali iz Slovenije, opet bez anonimnih izvora, nego smo se nacrtali baš tamo gde se pucalo, i javljali samo ono što smo videli, sami čuli, pitali, doživeli.

Ideš, vidiš, čuješ, osetiš, doživiš i tačno preneseš.

To je novinarstvo, ni manje, ni više od toga.

I ne mislim ja da je vreme u kojem sam se bavio novinarstvom bilo herojsko, daleko od toga, ali ja jesam bio, video, čuo, osetio, doživeo, i u Kninu, Osijeku, Borovom selu, Pakracu, Plitvicama, Sloveniji, Dubrovniku, Sarajevu, Bjeljini, Banja Luci, na svim jebenim demostracijama devedesetih…

Nisam nikome verovao na reč.

Urednici (Manojlo u Borbi, Žare u Vremenu), mi nisu verovali na reč.

Imao sam noge, oči i uši.

I nisam mislio da sam veći od posla kojim se bavim, što je danas postalo opšte mesto – svi misle da su veći od novinarstva.

Uostalom, to me je Žare naučio, u par prostih reči: Mali, nemoj da misliš da si veći od posla, i nemoj da mrziš. Samo piši kako jeste.

I zapamtio sam to. Nisam nikoga kontrolisao, imao deluzije da sam važan – izveštavao sam i pisao vesti.

Ana Lalić nije to uradila. Ona je imala tezu i tri anonimna izvora.

I briga me zašto, šta je bio njen motiv, važnije je zašto profesija to nije primetila, niti išta o tome rekla.

Veljko, danas može, baš ovde, sve da se kaže, napiše, objavi.

I razmaženo je pričati da nikada nije bilo gore, svet je preplavljen raznim izvorima informisanja, biramo šta i gde hoćemo da čitamo, gledamo ili slušamo.

A novinarstvo, ono pravo, kakvo bi trebalo da bude, sami novinari drže u zatvoru.

Da bude sve još grđe, stavili su ga na pijadestal, postalo je gotovo nedodirljivo, histerično kada je reč o njegovim pravima i slobodama, i apsolutno oslobođeno samog zanata i odgovornosti.

Koriste ga za tuđe interese, a kriju se iza kobajagi nezavisnosti.

I ponovo ga, kao devedesetih, koriste na najgori mogući način. Da gase vatru, benzinom. Onu, koju sami podmeću, svojim neznanjem, nesposobnošću i lenjošću.

Zaboravili su na noge, pokrili oči i čuju samo ono što žele da čuju.

I zato tekst Ane Lalić jeste veći problem.

Zato što postoji trideset godina već.

I niko neće da ga primeti.

A pošto voliš Hararija, ne moram mnogo da te podsećam na jednu od njegovih sjajnih teza – da je najveće otkriće čovečanstva bilo ono kada je, to čovečanstvo, otkrilo koliko toga ne zna. Tada je krenulo da uči, i postalo slobodno.

I isto je i sa profesijom. Neće biti slobodna, sve dok ne otkrije šta je sve zaboravila, šta ne zna, i šta je sve, u neznanju, umislila.

Zato što je Veljko, sva tvoja sloboda, i svakoga drugog ko se bavi tim poslom, isključivo u zanatu.

Ako ga imaš, i poštuješ, niko, nikada, ne može da te zatvori.

Ako ga nemaš, ne poštuješ, nikakva sloboda ti ne vredi.

Baš kao što ne vredi ni Ani Lalić. Spiskala ju je. Mnogo pre nego što su je pustili iz glupog zatvora.

I isto je uradila i profesija, kada je to prećutala.

Eto, to sam hteo da ti kažem. Da je OK da se boriš i za Aninu i svačiju slobodu. Ali da nije OK da prećutiš. Neslobodu samoutamničene profesije.

Autor je bivši novinar, medijski konsultant