Gojgić o medijima u vreme korone: Previše samopromocije, a premalo analize

Sa velikim žaljenjem, ona mora da se složi sa komentarima gledalaca i čitalaca razočaranih načinom na koji mediji rade tokom pandemije.

Korišćenje „fantastičnih resursa“ dostupnih u svetskim medijima stavljeno je u stranu, a time i mogućnost „da se ukrste podaci i vidi kako se na slične izazove odgovara na drugim mestima“, ukazala je Gojgić za FoNet.

Nasuprot tome, kako je primetila, lažne vesti su ušle u pojmovnik Svetske zdravstvene organizacije koja je upozorila da je infodemija veliki problem i da lažne vesti
nanose možda i veću štetu od korona virusa.

„Strašno je“ što se lažna vest gotovo izborila za status, naglasila je Gojgić i skrenula pažnju na to da je od početka pandemije „doliveno je ulje u rezervoare“ teorija zavere i tumačenja kako je virus nastao.

Svi su svojim rovovima

Medijska scena u Srbiji je ogledalo društva, što znači da su „svi u svojim rovovima“, predočila je ona i objasnila da su se „mediji, a za njima i publika, ušančili i podelili u grupe“.

„Imamo situaciju da primate, kao tačne, samo one informacije koje se uklapaju u sliku koju ste o nekome već napravili. Sve drugo što dođe kao alternativa, odbacuje se automatski kao lažna vest“, navela je Gojgić.

Kako je upozorila, kada se tako „ušančite“ na jednoj, drugoj ili trećoj strani, vrlo je teško raditi novinarski posao, „jer zapravo radite za grupu istomišljenika, a ne radite u javnom interesu“.

Prema njenom uverenju, odgovornost treba uvek tražiti „u sopstvenom dvorištu“, pa i za takvo stanje u medijima.

Odgovorni su vlasnici medija koji „prave nedopustive kompromise, gledajući kako da prežive“, ali i urednici i novinari, ocenila je Gojgić.

Dodala je da ti kompromisi „ubijaju novinarstvo“, kao što ga ubijaju i „zamagljeno vlasništvo i nevidljive ruke koje se ne pojavljuju u Agenciji za privredne registre“.

Ako kupujete smeće onda niste solidarni sa novinarima koje tobože volite

Solidarnosti među novinarkama i novinarima ima, uverena je Gojgić, ali misli da je i za to potrebna „prethodna reklama“, pa oni, koji svoje muke „podnose hrabro i ćutke“, zbog toga „ostaju nevidljivi“.

„Često smo solidarni sa onima koji o svojim nevoljama pričaju na sav glas, a zaboravljamo na one kojima je vrlo teško, ali čije priče ne dopiru do nas, jer nisu dovoljno dobro izreklamirane“, obrazložila je Gojgić.

Za nju je veći problem da li ima solidarnosti društva prema novinarima, i da li društvo zaista na delu pokazuje da su mu potrebni slobodni, nezavisni, objektivni i profesionalni mediji.

Ako neko govori da su potrebni takvi mediji, a onda na kiosku kupi „neko smeće, jer je jeftino“, onda to, napomenula je Gojgić, znači da „niste solidarni sa novinarima koje tobože volite“.

„Ako hoćete profesionalno novinarstvo, a pratite isključivo one čija vam se politička priča dopada“, onda ni to, prema njenim rečima, „nije solidarnost i podrška profesionalizmu u medijima“.

Gojgić za sebe kaže da pripada onim „naivčinama“ koje su se nadale da će, posle 5. oktobra, „armija hrabrih novinara“ ostvariti pravo da im se negde upiše „itekako ozbiljan rad u honorarnom, nedefinisanom statusu“ tokom devedesetih.

Koliko će medija preživeti pandemiju?

Istovremeno, ukazuje i na pitanje koliko će medija preživeti pandemiju i kako će se ponašati vlasnici medija, „koji inače vrlo brzo i lako prepoznaju svaki višak u redakciji“.

Važno je, smatra Gojgić, kakve će lekcije biti savladane i hoće li neko reći: „Policijski čas i pandemija su pokazali da tri čoveka mogu da rade posao njih trideset“.

Nju zanima i šta će se dogoditi sa „kolegama koji su radili svakog dana“ i da li za njih ima neke nagrade.

„Da li će na kraju ovog talasa njih neko pogledati i za to nagraditi, ili će im se samo zahvaliti na saradnji“, precizirala je Gojgić.