Kako je pre 20 godina postavljeno pitanje odgovornosti za pogibiju radnika RTS?

Tačno dvanaest meseci posle pogibije dve žene i 14 muškaraca, angažovanih na različitim poslovima u Radio televiziji Srbije, njihove porodice, kolege i prijatelji okupili su se pred ruševinama zgrade pogođene u napadu NATO 23. aprila 1999. godine i ispred spomen obeležja u Tašmajdanskom parku, a Danas je u tekstu „Ne pitamo zašto, od danas optužujemo“ preneo poruke i prozivke najmilijih 16-oro ljudi ubijenih na radnom zadatku.

„Godišnjem pomenu prisustvovalo je oko 2.000 građana, prijatelja i rođaka poginulih, a pomen je umesto najavljenog patrijarha Pavla, održao starešina Crkve sv. Marka sa sveštenstvom. Na pomen nije došao gotovo niko od čelnika i vodećih novinara državne televizije, a primećana je samo novinarka i urednica Sonja Đurić. Pomenu su prisustvovali brojni urednici nevladinih medija i predstavnici nevladinih organizacija“, stoji u izveštaju sa tužnog događaja.

Okupljenima se obratila Mirjana Stoimenovski, majka poginulog tehničara u rezmeni Darka Stoimenovskog, optuživši čelnike RTS da su „zbog jeftine političke propagande žrtvovali 16 nedužnih života i da su saučesnici u ubistvu sa predumišljajem“.

„Prošla je godina bola i tuge od strašnog zločina, koji je počinio NATO i oni koji su bili dužni da vas zaštite (…) i šest meseci od kako smo prvi put na ovom mestu odgovornima (u RTS) uputili „zašto ste žrtvovani i za čije vas dobro nema“, rekla je jedan od unesrećenih roditelja, pa otrkrila nepoznate detalje o ubistvu poslenika medija u toku vesti, dva sata i šest minuta iza ponoći kobnog dana.

„Danas znamo da je prvi napad planiran za 12. april, da su strani novinari dobili naloge od svojih uredništava da napuste zgradu RTS, da su neki odbili to da učine, da je NATO znog toga odložio napad, da su jugoslovenske vlasti znale za taj datum i da ništa nije preduzeto u vezi izmeštanja ljudi i tehnike, Naprotiv, smene su pojačane po brojnosti i trajale su 12 sati“.

Podsetila je i da je savezni ministar Goran Matić tri dana pre tragedije „odigrao ulogu odbrane televizije od NATO bombi napravivši živi lanac oko zgrade“.

„Naravno, sirene se tada još nisu oglasile i kobne noći u 2.06 niko od njih nije bio na koti na koju se zdušno pozivala Tatjana Lenard, jedna od čelnika RTS…“, rekla je Stoimenovski u ime porodica, kao i ostali posebno pogođena izjavom navedenog Gorana Matića koji je pogunule radnike nazvao „stvaraoci informativnog programa“.

„Pre mesec dana obe strane su slavile pobedu, i ona u Briselu i ova ovde. A, mi zavijeni u crno osuđeni da živimo bez vas (…), osuđeni da gledamo razmetanje pobedničkih strana (…) Živimo za dan kada će krivci za ovaj zločin stati i pred neki drugi sud a ne samo pred sud Boga i svoje savesti“.

Dve decenije kasnije, zbog pandemije korona virusa, ispred spomenika žrtvama stranog i domaćeg bezumlja, okupilo se malo ljudi a govor je u ime porodica održao Miroslav Medić, brat poginulog dizajnera programa Siniše Medića.

„Ubijeni su od strane NATO zemalja koje su zgradu RTS-a proglasili za legitiman vojni cilj suprotno svim do tada poznatim pravilima i običajima ratovanja, iako su znali da se u njoj nalaze samo civili koji su obavljali svoj posao…. Po prvi put u istoriji ratovanja bombardovana je jedna medijska kuća iako se znalo da u njoj svake noći radi između 150 i 160 ljudi. Ubili su jednu šminkerku, jednu video-mikserku tehničare mastera, tehničare u razmeni, električara, ljude iz obezbeđenja, preciznog mehaničara, kamermana, montera opreme, dizajnera opreme i režisera“.

Protok vremena nije utišao njihove zahteve za pravičnim kaznama za sve koji su na bilo koji način učestvovali u ovom nezapamćenom zločinu.

„Zašto niko od čelnika 19 NATO zemalja koje su izvršile agresiju na našu zemlju bez odobrenja Saveta bezbednosti UN nije odgovarao za taj zločin? Zašto niko od državnih vlasti tada nije preduzeo ništa da se spreči ova tragedija? Zašto niko u Saveznom ministarstvu odbrane nije reagovao na nepostupanje tadašnjeg generalnog direktora Dragoljuba Milanovića po naredbi Savezne vlade pod brojem 37 po kojoj je bio obavezan da izmesti ljude i tehniku na rezervno mesto rada u slučaju ratnog stanja? Zašto oni koji su to morali i čija je to obaveza bila ništa nisu učinili da se ljudi zaštite iako je bilo najava da je televizija moguća meta? Da li je nečiji interes bio da bude još više mrtvih? Zašto gotovo niko nije pomogao porodicama da se pribave dokazi i rasvetle sve okolnosti koje su prethodile ovom zločinu?“, pitao je Medić i dodao sledeće gorke reči.

„21 godinu ovde ispred spomenika zašto tražimo odgovore na ova ista pitanja. Tražimo istinu. Žrtve i ovaj spomenik su opomena da se ovakav zločin više nikada ne ponovi i ne zaboravi zbog budućih generacija“.

U međuvremenu je samo Dragoljub Milanović optužen i osuđen za pogibiju 16 nesrećnih ljudi, a nekadašnji direktor RTS je odslužio zatvorsku kaznu u trajanju od jedne decenije i od 2012. godine je slobodan čovek.