Aleksandar Senić tužio Pištaljku pošto je objavila dokaze da nije govorio istinu

Senića u ovom postupku zastupa poznati novosadski advokat Nemanja Aleksić, nedavno pomenut u srpskim medijima kao saučesnik u krivičnom postupku koji je vođen protiv sadašnjeg pokrajinskog sekretara za zdravstvo i člana Kriznog štaba za borbu protiv kovida-19 Zorana Gojkovića.

Na početku tužbe se izlaže tužiočeva biografija, zasluge i postignuća. Navodi se da je Senić građevinski inženjer, asistent na Građevinskom fakultetu u Beogradu i doktorand koji putem Instituta za upravljanje projektima svoje usluge stavlja na raspolaganje privredi. Da je sudski veštak iz oblasti građevinarstva i član Inženjerske komore Srbije, kao i organizacije „Mensa“.

Nakon izjašnjenja o tuženom portalu i novinarki Pištaljke, Milici Vojtek, u tužbi se prelazi na činjenične navode. Ističe se da je sporno postrojenje za preradu otpadnih voda u Rači, o kojem Pištaljka već više godina izveštava, izgrađeno i pušteno u probni rad 15.2.2020. godine, „kojom prilikom je utvrđeno da je postrojenje spremno za rad“. Pištaljka je nedavno objavila tekst u kojem se vidi da postrojenje još nije potpuno spremno za rad. Postrojenje za preradu otpadnih voda se inače gradi od 2011. godine i Pištaljka je na osnovu prijava uzbunjivača Tomislava Veljkovića izveštavala o problemima u njegovoj gradnji.

Aleksandar Senić u tužbi ističe da je tokom gradnje ovog postrojenja podneto nekoliko krivičnih prijava i da su sve bile odbačene. Čudno je kako je imao saznanje od odbačaju svih prijava budući da je poslednja odbačena 31. marta o čemu je Pištaljka pisala,  a tužba je datirana 10. marta 2020. godine.

U odeljku tužbe u kojem se razmatraju radnje kojima se vrši povreda časti i ugleda priznaje se da javna ličnost treba da ima viši prag tolerancije kada je reč o kritici i komentarisanju njenog rada, ali da „u konkretnom slučaju nije bilo argumentovane analize tužiočevog rada, niti su predloženi dokazi za iznete tvrdnje, već je cilj napada tužiočeva ličnost u kom cilju je svesno naveden bes javnosti na tužioca, koji je etiketiran kao izvršilac krivičnih dela i čovek upleten u korupcionaške afere“.

U tužbi se međutim ne iznosi analiza spornog teksta u smislu provere informacija koje su u njemu iznete već se tuženima pre svega zamera način na koji je tužilac doveden u vezu sa spornom izgradnjom fabrike za preradu otpadnih voda. Pored toga, tužilac ističe da mu nije data prilika da se u potpunosti izjasni o navodima iznetim u tekstu, odnosno da je njegovo reagovanje bilo modifikovano od strane urednika Pištaljke.

Aleksandar Senić tužbom traži da mu izdavač Pištaljke, Udruženje „Eutopija“, Vladimir Radomirović kao glavni i odgovorni urednik i novinarka Milica Vojtek solidarno, na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled povrede časti i ugleda, isplate iznos od 500.000 dinara, kao i da se presuda objavi bez ikakvog komentara i bez odlaganja na portalu Pištaljka.

U odgovoru na tužbu advokati Pištaljke su pre svega istakli da je tužba pokušaj zastrašivanja novinara. Kao dokaz za ovu tvrdnju navedena je činjenica da tužba Vladimiru Radomiroviću nije poslata na adresu prebivališta već na adresu na kojoj trenutno živi a koja je poznata samo uskom krugu bliskih lica. Budući da postoji sumnja da je nabavljanjem ove adrese počinjeno krivično delo, advokati Pištaljke su podneli krivičnu prijavu Trećem osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu u kojoj se između ostalog navodi da „to što su Aleksandar Senić i njegov advokat tužbu uputili na adresu koju nisu mogli da saznaju na legalan način već samo počinivši neko krivično delo, Radomiroviću je trebalo da pošalje poruku da oni o njemu znaju sve, pa čak i to gde živi, a što nije dostupan podatak“. U krivičnoj prijavi se zaključuje da se slanje ovakve poruke ne može shvatiti drugačije nego kao pretnja.

Izjašnjavajući se o ostalim navodima tužbe, advokati Pišaljke naveli su da je tekst zbog kojeg je ovaj portal tužen, inače tek drugi put za deset godina postojanja, objavljen uz puno poštovanje odredaba Zakona o javnom informisanju i medijima i u skladu sa pravilima novinarske etike.

Aleksandar Senić kao javni funkcioner i političar – poverenik Srpske napredne stranke za Raču – mora da trpi pojačan stepen kritike, kako je to propisano članom 8 Zakona o javnom informisanju i medijima. „Članak predstavlja jasnu i argumentovanu kritiku Senićevog rada i usmeren je na raspravljanje pitanja od javnog značaja, a ne na vređanje i omaložavanje njegove ličnosti“, navodi se u odgovoru na tužbu.

Istinitost navoda iz teksta dokazivan je aktima državnih organa koji su uz tekst objavljeni. Pre nego što je članak objavljen novinarka Pištaljke se obratila tužiocu sa pitanjima na koja je tužilac dostavio odgovor koji je i objavljen. Deo koji nije objavljen, a zbog čega je tužilac bio nezadovoljan, odnosio se na uzbunjivača Tomislava Veljkovića, a uredništvo Pištaljke je procenilo da je sadržao netačnosti i da je bio uvredljiv. Tomislav Veljković je već dobio sudsku zaštitu kao uzbunjivač, a Zakon o zaštiti uzbunjivača zabranjuje štetne radnje prema uzbunjivaču, pa je uredništvo Pištaljke procenilo da bi se ovakvim objavljivanjem pridružilo progonu uzbunjivača.

U odgovoru na tužbu, za razliku od tužbe, detaljno su analizirane činjenice iznete u spornom članku. Istaknuto je da je fabrika za preradu otpadnih voda u Rači trebalo da bude završena još pre osam godina, a da još nije puštena u rad. Budući da je izgradnja fabrike finansirana sredstvima Direkcije za vode Ministarstva poljoprivrede kao i JKP Rača, nesporan je interes javnosti da zna na koji način se troši novac poreskih obveznika. Budući da je tužilac na sednici skupštine opštine izjavio da su izgradnju fabrike kontrolisale različite institucije, novinarka Pištaljke je obraćanjem pomenutim institucijama samo proveravala te izjave. „Tužilac je verovatno nezadovoljan jer je u toku izborne kampanje otkriveno da ne govori istinu, ali osećaj njegove subjektivne povređenosti ne može uticati na činjenicu da su njegove izjave navedne u tekstu suprotne pisanim dokumentima državnih institucija“, ističe se podnesku advokata Pištaljke.

Tužilac nije bio zadovoljan ni činjenicom da je uz sporni tekst integrisan i video snimak sednice Skupštine opštine Rača, i da je isti podešen na počinje na 43 minuta i 45 sekundi, te da se na taj način tužiočeva fotografija nalazi objavljena u članku. Snimak je bio javan, objavljen na Jutjub kanalu Televizije Rača, a video je podešen da počinje od naznačenog trenutka zbog toga što tada tužilac iznosi tvrdnje koje su predmet spornog članka, ne zbog nekog drugog razloga.

Konačno, i Evropski sud za ljudska prava u odlukama koje se tiču zaštite prava na slobodu izražavanja zastupa stav da je pri obavljanju novinarskog poziva „novinarima dozvoljen stepen preterivanja ili čak provokacije, jer je njihova dužnost da komentarišu teme od javnog interesa“. Treba reći da su domaći sudovi obavezani praksom Evropskog suda za ljudska prava jer je Srbija članica Saveta Evrope.

Interesantan detalj nije promakao advokatima Pištaljke da je tužba potpisana 10. marta 2020. a već 11. marta sudija Višeg suda u Beogradu Bojana Čogurić je potpisala dopis kojim je tuženima dostavila tužbu sa prilozima i u kojem od njih traži da u roku od 30 dana podnesu odgovor na tužbu.

Nadamo se da će sud biti jednako efikasan u uvrđivanju spornih činjenica u ovom sporu.