U Srbiji samo satira odoleva (auto)cenzuri!

Kao što svi znamo, u Srbiji nema cenzure. Da je ima, odmah bi je ukinuli! Šta će nam, kada je sve u savršenom redu. Političari, tajkuni i ostali savršeno dobro podnose kritiku. Zašto i ne bi kad je na nivou incidenta. Da li se ta cenzura, o kojoj svi pričaju da je nema, krije onda u srpskoj satiri? Da nije možda u karikaturi, formi zbog koje je pre desetak dana ubijeno 12 članova pariske redakcije lista „Šarli ebdo“?

„Satira odoleva cenzuri zbog toga što vlastodršci procenjuju da im je dovoljno da u takozvanim ozbiljnim delovima novina kritike nema“ – kaže za „Alo!“ strip crtač i karikaturista Marko Somborac i dodaje:

„Ako im bude zasmetalo, možda će pokušati da organizuju neke akcije i protiv toga. Očigledno da je njihova procena da dok naslovne strane i ozbiljni tekstovi nisu toliko kritični nije problem u crtanim delovima“ – navodi on. Na pitanje da li junaci njegovih stripova pogrešno procenjuju da im zbog kritike niko ne može ništa, Somborac uz smeh kaže:

„Ma neka samo tako misle i dalje! Oni, nažalost ili na sreću, to toliko ne čitaju. Više gledaju karikature, pa se smeju jedan drugome i kažu „vidi kakav ti je nos“ ili „vidi kako ti je nacrtao uši“, kao da mi tom karikaturom ništa nismo rekli i napisali. Naučio sam da bi trebalo da me bude baš briga šta oni misle, da li poruka dolazi do njih i kako će da je shvate, jer me više zanima da li dolazi do naroda… Do ljudi koji čitaju i koji, u krajnjem slučaju, odlučuju o sudbini političara“ – objašnjava Somborac. On otkriva da se sreo sa svim svojim junacima koje je nacrtao.

„„To, care“, „super si“, govorili su mi, ali čuo sam da je bilo i loših reakcija na neke stripove. Naravno da mi je pokretač ljudska glupost. To nije samo specifičnost Srbije. Ima je svuda“ – zaključuje Somborac.

Njegov kolega Dušan Gađanski potvrđuje da je ljudska glupost neiscrpni izvor inspiracije, ali i licemerje političara. Za razliku od Somborca, on kaže da je u njegovom slučaju bilo „nešto što liči na cenzuru“.

„Kada ti neko da otkaz i napiše da mu više ne treba dnevna politička karikatura, to više nego jasno upućuje na cenzuru. Pogotovo što su te pre toga urednici hvalili, podsticali da radiš i govorili da je reakcija čitalaca odlična“ – kaže on. Na pitanje da li su mu urednici govorili da ne crta nekoga, on otkriva:

„„Nemoj da se zezamo sa Tadićem“, govorili su, „ne smemo da ga diramo“. To mi nisu govorili za Vučića, čak sam tokom izbora objavio neke karikature u vezi s njim. Ali posle toga su me ukinuli. Siguran sam da to nije bila njegova inicijativa, već urednička autocenzura. Imaš urednike koji kažu: „Ne bih ja da se kačim sa njima!““ – priča Gađanski. On kaže da karikatura u Srbiji, ako ima poruku, podstiče čoveka na razmišljanje i može da izazove rekaciju…

Čotrić: Satira je kao geto!

Aforističar Aleksandar Čotrić kaže za „Alo!“ da su danas u medijima satirične rubrike svojevrsna geta, zapravo izuzeci, koji potvrđuju da je ta vrsta kritike svesno marginalizovana.

„Satira je u krizi u svim društvima u tranziciji. Postoji taj paradoks da je satira bila zastupljenija za vreme jednopartijskih sistema. U Srbiji je u vreme kneževine i kraljevine postojalo čak 20 ili 30 humorističkih časopisa, a danas ne postoji nijedan. Nešto satire se preselilo na internet, u pojedine rubrike u novinama i poneku televizijsku emisiju. Svakoj vlasti bi, zbog pozivanja na demokratičnost, odgovaralo da postoje takve emisije“ – smatra naš sagovornik.

Cenzura su urednici!

Dragan Ilić, jedan od „Četiri i po muškarca“, u emisiji kod Ivana Ivanovića kaže za „Alo!“ da on nema cenzuru.

„Da li ćeš da je imaš ili ne, to je tvoja odluka. Sve dok se baviš javnim delima političara, a ne njihovim privatnim životom, i kažeš da su njihove izjave ili postupci bili glupi, to je okej. Kritika ima korektivno dejstvo. S druge strane, u medijima ima cenzure. Prvenstveno uredničke. Retko ko će da zove novinara da preti, zvaće urednika, a dobra redakcija se prepoznaje po tome što urednici štite integritet novinara“ – navodi on. Ilić objašnjava da niko ne zove njega da ga pita što je rekao ovo ili ono.

„To do mene dođe kao odjek. Političari znaju kad je kritika objektivna“ – kaže jedan od autora i voditelja emisije „Buđenje“.

Kratka istorija savremene satire u Srbiji

U Srbiji su nekada postojali sjajni humoristički i satirični časopisi, među kojima se izdvajaju „Jež“, naš najdugovečniji magazin tog tipa, „Naša krmača“ i „Bre!“. Oni malo stariji se sećaju i „Indeksovog radio-pozorišta“ i Minimaksove radio-emisije „Tup-tup“, kao i dobrih radijskih vibracija koje je u svojoj emisiji „Beograde, dobro jutro“ širio Duško Radović. Nestankom štampanih satiričnih medija, primat su preuzeli internet („vukajlija“, „njuz.net“ i slični) i elektronski („24 minuta“ i „Državni posao“). Ovaj žanr je u Srbiji, osim navedenih, sveden još samo na karikaturiste (Predrag Koraksić Koraks, Marko Somborac, Jugoslav Vlahović, Dušan Petričić) i aforističare (Aleksandar Baljak, Bojan Ljubenović, Aleksandar Čotrić).