Cеnzurа i аutоcеnzurа u srpskim medijima

Nužni preduslov popravljanja opšteg stanja na srpskoj medijskoj sceni jeste unapređenje ekonomskog položaja medija i njihovo izbavljanje iz odnosa finansijske zavisnosti od vlasti i centara finansijske moći. Bez toga, povika na cenzuru ne pomaže, piše advokat Slobodan Kremenjak u Anemovoj publikaciji o medijima, koja će biti promovisana 26. januara (Medija centar Beograd, 13č.)

Krajem 2014. godine stiče se utisak da se pojmovi cenzura i autocenzura koriste više nego ikada ranije kada se opisuje stanje u srpskim medijima. Ovaj tekst pokušava da odgovori na pitanja da li su takvi navodi tačni i opravdani, o čemu zapravo govorimo kada govorimo o cenzuri i autocenzuri i gde je izlaz iz postojeće situacije.

Čini se da u Srbiji ovoliko povika na cenzuru i autocenzuru nismo imali još od 2009. godine i usvajanja, kako je kasnije i Ustavni sud zaključio („Službeni glasnik RS”, br. 89/10 i 41/11), neustavnog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju („Službeni glasnik RS”, br. 71/2009).

Podsetimo, Medijska strategija iz 2011. godine („Službeni glasnik RS”, br. 75/11) upravo je rezultat protesta koji je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju iz 2009. godine izazvao u stručnoj javnosti. U istoj toj Strategiji, u delu koji analizira postojeće stanje na medijskoj sceni, čak se izričito navode autocenzura, a uz nju i tabloidizacija, kao postojeće i nesporne posledice ne neposredno činjenice da je tadašnja skupštinska većina sebi dopustila usvajanje, ispostavilo se, neustavnog medijskog zakona, već urušenog ekonomskog položaja medija, finansijske zavisnosti, i neuspešno sprovedene privatizacije.

Ukazivanje na pritiske na medije i medijske slobode i danas je važno, kao i uvek, ali je podjednako važno i insistiranje na uređenju medijskog tržišta, na poštovanju pravila konkurencije i  kontroli državne pomoći.

Sada je situacija ipak drugačija nego 2009. godine. Danas, izuzev Sindikata novinara Srbije (SINOS) i Profesionalnog udruženja novinara Srbije (PROUNS) koji su u septembru Ustavnom sudu Republike Srbije podneli inicijativu za ocenu ustavnosti Zakona o javnom informisanju i medijima, protiveći se pre svega odredbama o obaveznoj privatizaciji javnih medija, niko ne spori da su novi medijski zakoni, usvojeni u avgustu, u svom većem delu korak u dobrom smeru. Inicijativa SINOS-a i PROUNS-a gotovo da bi se mogla nazvati desparatnom, što nikako ne znači da oni na nju nemaju pravo. Problem je zapravo u tome što SINOS i PROUNS pokušavaju da dokažu da odredba Ustava koja, kao elementarno ljudsko pravo, jemči pravo na osnivanje medija, umesto da ograničava državu u slučaju da ona ovo pravo bilo kom pojedincu uskrati, nju naprotiv ovlašćuje da i ona sama osniva ili izdaje medije. Postavlja se pitanje gde bi nas odvelo ako bi ljudska prava, umesto kao mehanizam ograničenja vlasti države, tumačili kao mehanizam utvrđivanja novih ovlašćenja vlasti, i koliko bi to uopšte moglo pomoći da cenzure i autocenzure bude manje.

S druge strane, kao i 2009. godine, Ustav i dalje jemči slobodu mišljenja i izražavanja, kao i slobodu da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje. Ovo pravo na slobodu izražavanja može se zakonom ograničiti samo ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije. Ustav takođe jemči slobodu svakoga da bez odobrenja, na način predviđen zakonom, osniva novine i druga sredstva javnog obaveštavanja, a televizijske i radio-stanice u skladu sa zakonom. Ustav izričito predviđa i da u Srbiji nema cenzure. Istina, sud može sprečiti širenje informacija i ideja putem medija, ali samo ako je to neophodno u demokratskom društvu radi sprečavanja pozivanja na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog poretka ili narušavanje teritorijalnog integriteta Republike Srbije, sprečavanja propagiranja rata ili podstrekavanja na neposredno nasilje, ili radi sprečavanja zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje kojim se podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje.

Činjenica je da formalne cenzure, kao takve, nema. Nemamo u skorijoj praksi ni slučajeve u kojima je distribucija informacija bila zabranjivana odlukama sudova. Za mali broj takvih odluka donetih tokom vanrednog stanja proglašenog nakon ubistva predsednika vlade Zorana Đinđića 2003. godine, Ustavni sud je još davno našao da su bile neustavne.

Šta se onda na srpskoj medijskoj sceni promenilo u poslednjih godinu ili nešto više dana da, ako se i složimo da formalne cenzure nema, percepcija o tome da se medijske slobode sužavaju postane toliko jaka.

Izgleda nam nesporno da opasnosti, rizici, pretnje, pritisci, ucene, kojima se izdavači medija izlažu, mogu dovesti do efekata koji su slični efektima cenzure. Ovo nije specifičnost samo Srbije. Evropski sud za ljudska prava u čitavom nizu svojih presuda, počevši još od 1996. godine i slučaja Goodwin protiv Ujedinjenog Kraljevstva, razvio je ideju o nečemu što naziva „chilling effect”; taj pojam u srpskom jeziku nikada nije dobio svoj potpuno adekvatan prevod, ali označava obeshrabrivanje legitimnog vršenja kakvog prava stavljanjem u izgled neke sankcije ili pravne mere. „Chilling effect” je zapravo sve ono što može dovesti do autocenzure.

Pitanje koje možemo postaviti je to da li u Srbiji ima obeshrabrivanja legitimog vršenja prava na slobodu izražavanja, pre svega od vlasti ali ne samo od nje, i koliko su mediji uopšte sposobni da se takvom obeshrabrivanju odupru.

Pitanje koje možemo postaviti je to da li u Srbiji ima obeshrabrivanja legitimog vršenja prava na slobodu izražavanja, pre svega od vlasti ali ne samo od nje, i koliko su mediji uopšte sposobni da se takvom obeshrabrivanju odupru. O ovom prvom moglo bi da se diskutuje. Jedni bi, kao argument da obeshrabrivanja legitimog vršenja prava na slobodu izražavanja ima, naveli pritvaranja ljudi zbog navodnog širenje panike komentarima na društvenim mrežama o poplavama ranije ove godine. Drugi bi, kao protivargument, mogli da navedu nešto drugo, recimo da je aktuelna, a ne neka druga vlast, ta koja je donela medijske zakone kakve su novinarska i medijska udruženja tražila godinama. Ono o čemu za diskusiju izgleda da nema prostora jeste činjenica da mediji gotovo da više uopšte i nemaju sposobnost da se odupru pritiscima koji ih obeshrabruju u legitimnom vršenju prava na slobodu izražavanja. A to je tako pre svega zato što je njihov ekonomski položaj, koji je još 2011. godine u Medijskoj strategiji ocenjen kao „urušen”, danas samo još gori, a njihova finansijska zavisnost od vlasti još dublja.

Ovo nas dovodi do zaključka da pritisci na medije u Srbiji danas uopšte ne moraju biti jači nego što su bili prethodnih godina i da obeshrabrivanje legitimnog vršenja prava na slobodu izražavanja uopšte ne mora biti snažnije da bi dovelo do efekata koji su slični efektima cenzure. Urušen ekonomski položaj medija i njihova duboka finansijska zavisnost od vlasti sami po sebi dovoljni su da objasne nesporno sužavanje prostora za debatu o pitanjima od javnog interesa u medijima. Zato nas stalno insistiranje na rastućoj cenzuri ili autocenzuri ne približava rešenju i ne vodi popravljanju opšteg stanja. Nužni preduslov popravljanja opšteg stanja na srpskoj medijskoj sceni jeste unapređenje ekonomskog položaja medija i njihovo izbavljanje iz odnosa finansijske zavisnosti od vlasti i centara finansijske moći. Bez toga, povika na cenzuru ne pomaže. Ukazivanje na pritiske na medije i medijske slobode i danas je važno, kao i uvek, ali je podjednako važno i insistiranje na uređenju medijskog tržišta, na poštovanju pravila konkurencije i kontroli državne pomoći. Bez ovog potonjeg, mediji neće biti sposobni da se pritiscima odupru, koliko god glasno na pritiske ukazivali.

Tekst je prenet iz Anemove publikacije, koju u integralnoj verziji možete OVDE preuzeti ili pročitati ispod.

 *Advokat; Advokatska kancelarija „Živković & Samardžić”, Beograd