Ministarstvo smešnih medija

Ukidanje emisija sa blanko obrazloženjima je direktan odnos sa društvom, koji nije dozvoljen u demokratskoj kulturi

Kao u nekom trileru, još ne znamo ko je ubica, ali jedna po jedna emisija nestaju. Osobito ako se bave humorom ili politikom. Da li su to privatni vlasnici, političari ili sami urednici, svejedno, izgleda da ćemo uskoro ostati sami, kao glavni junak u filmu, a da li ćemo na kraju pobediti, niko ne zna. Već znamo da smo, opet kao u filmu, sami sa sobom – nema ni društva ni institucija koji bi nas branili. To odsustvo se sve više vidi, pa je i poznati režiser Srđan Dragojević predložio osnivanje Ministarstva za medije, pošto od ovoga sada u kome su spojeni mediji i kultura nema neke vajde.

Jer mediji su nam – čast izuzecima – ogrezli u nekulturi. Ne samo u elementarnoj nekulturi, koja dopušta da se iznose najgore pretpostavke i insinuacije o bilo kome, nego i u nedostatku demokratske kulture. A šta je pa demokratska kultura? E, o tome bi nešto trebalo i naše novo tj. staro ministarstvo da zna, a to nije lako. No da pokušamo s jednom definicijom – demokratska kultura je poštovanje sistema odnosa i procedura koje ljude povezuju putem normi, a razdvajaju ih u pogledu direktnog kontakta i nadležnosti. Moram odmah da se čitaocu zahvalim što će ovako komplikovanu definiciju uopšte uzeti u razmatranje, ali odmah ću objasniti na šta mislim.

Kad se svojevremeno premijer pohvalio da je privatno zvao Olju Bećković posle raznih „Utisaka nedelje”, to je upravo bio kontakt koji je u demokratskoj kulturi zabranjen. Ali, pošto je premijer izabran, on se može mešati u rad medija. Ne, doduše, ovako direktno, nego ili putem zakona ili putem zalaganja za određene neformalne norme – upravo norme demokratske kulture

Kad se svojevremeno premijer pohvalio da je privatno zvao Olju Bećković posle raznih „Utisaka nedelje”, to je upravo bio kontakt koji je u demokratskoj kulturi zabranjen. Ali, pošto je premijer izabran, on se može mešati u rad medija. Ne, doduše, ovako direktno, nego ili putem zakona ili putem zalaganja za određene neformalne norme – upravo norme demokratske kulture. Kada premijer kaže za neke novinare da „lažu po nalogu EU” to je, takođe, nepoželjno iz prostog razloga što se unošenjem emotivnog jezika i pretpostavkama o zadnjim namerama novinara ova izjava približava pretnji. To je sve moglo da se sredi prostim demantijem, bez emocija i pretpostavki.

Slično je i sa humorom. Da, ponekad u humorističkim emisijama političare pecnu i više nego što bi im se, verovatno, svidelo. Ali, setite se kakvo je opšte mišljenje o stanju u državi, pa će vam biti i jasnije otkud dolaze ta peckanja. No, stvar je ovde opet ista, ako baš imate nešto protiv humora, donesite zakon u kome se zabranjuje određeni humor, ako vam nešto nije smešno, kažite šta nije. Ali, ukidanje emisija sa blanko obrazloženjima je direktan odnos sa društvom, koji nije dozvoljen u demokratskoj kulturi.

Mogu samo da zamislim koliko se sa ovim načinom razmišljanja ne slažu u Ministarstvu kulture i informisanja. Verujem da se njihova filozofija može opisati ovako: „Po nama, mediji su slobodni. Ako ima nekih pritisaka na njih, trebalo bi da sami novinari kažu ko ih pritiska. Mi ne želimo da se mešamo. Jer, ko zna šta je istina – možda pritisaka ima, možda nema. Možda su svi mediji slobodni, čak iako svi viču ’Svaka čast Vučiću!’, jer možda to rade sami od sebe. A možda su reforme stvarno odlične. Dakle, ako mediji kažu da pritisaka ima, a političari odgovore da nema – kome mi da verujemo?” S obzirom na ovu filozofiju nije čudo što se trenutni ministar zadužen za medije kloni medija. Jer, šta da im kaže – nema zemlje u kojoj su mediji slobodniji. Ne želi naše ministarstvo da se meša u rad medija s nekim pravilima demokratske kulture. Jer šta je ta demokratska kultura, ako je u njoj nešto nepoželjno? Zar svi nismo mnogo slobodniji ako pustimo svakoga da radi šta hoće – vlasnike medija da, ako treba, ukinu sve političke ili humorističke emisije, urednike da objavljuju šta hoće, političare da zovu novinare ili da im posredno prete?

Odgovor se možda krije u dve rečenice: Molimo jednu slobodu medija bez ministarstva medija! – Izvinite, nemamo slobodu medija bez ministarstva, može li bez kulture?

Urednik sajta „filozofijainfo”