Vasić Nikolić: Medijska scena – u proteklih 30 godina nije bilo gore

Jedan od načina na koji se odbijaju tužbe novinara koji smatraju da im je bezbednost bila ugrožena je taj da pretnja nije bila stvarna i objektivna, bez obzira što se novinar subjektivno oseća ugroženim, ocenila je Vasić-Nikolić.

A kada se novinar tako oseća, to će uticati na način na koji izveštava, ukazala je ona i podsetila da su zamenik republičkog javnog tužioca Branko Stamenković i državna sekretarka Ministarstva unutrašnjih poslova Biljana Ivković Popović „više puta napomenuli da pritisak nije krivično delo“.

Kao pritiske, Vasić-Nikolić je pomenula i onlajn kampanje kojima se novinari blate i upozorila da će država poslati ohrabrujuću poruku počinicima, a ne žrtvama, ako ne počne da rešava incidente usmerene protiv novinara i ne razreši ubistva novinara.

Za nju je jedan od ključnih pritisaka na novinare zloupotreba njihovih radnih prava, jer „medijski vlasnici često, znajući da novinari žive u pravnoj nesigurnosti“, koriste radna prava da utiču na novinare, „i rade na cenzuri i samocenzuri“.

Vasić-Nikolić smatra da bi novinarska udruženja trebalo da reaguju kada u drugom esnafu dođe do otpuštanja, pominjući pritom načelnike Vojnomedicinske akademije. koji su smenjeni jer su potpisali proglas „Ujedinjeni protiv kovida“.

Na taj način novinari bi „možda zavredili“ podršku drugih profesija, ocenila je ona i predočila da su i novinari odgovorni kada je neko od njihovih kolega izložen mobingu ili verbalnom napadu.

Govoreći o novinarskoj solidarnosti, ona je napomenula da posmatranje bilo kog oblika nasilja bez reagovanja, čini saučesnikom onoga ko posmatra.

„Volela bih da sledeći put kada verbalno bude napadnut neki novinar druge kolege kažu: ‘To ne može tako’, Da okrenu leđa i da se postavi linija preko koje se ne ide. Duboku društveno pitanje je zašto to nije tako“, rekla je Vasić-Nikolić.

Prema njenoj oceni, medijska scena u Srbiji je takva da „u proteklih 30 godina nije bilo gore“, iako se situacija često poredi devedesetima, ali je tada kontekst bio drugačiji.

„Sloboda medija je sada garantovana Ustavom, ali se država toliko uplela, da mediji nisu slobodni, a informacije ne stižu do građana i onda kada je to najbitnije. To smo videli u proteklih šest, sedam meseci. Građani su bili uskraćeni za informacije od javnog značaja“, konstatovala je Vasić-Nikolić.

Komentarišući način na koji su u medijima tretirani pregovori Beograda i Prištine, uočila je da se on ne razlikuje od toga kako se izveštava o „drugim aferama“ i objasnila da se informacije plasiraju „jedna preko druge“, pa prosečan građanin „ostaje zbunjen“.

Povodom nedavne godišnjice hapšenja uzbinjivača Aleksandra Obradovića, ocenila da se, zbog takvog načina izveštavanja, društvo više i ne seća ko je on.

Kako je ilustrovala, afere se plasiraju tako da bi se skrenula pažnja sa pravih problema, „da svaka sledeća zameni prethodnu“ i da zbog toga građani zaboravljaju.

Odgovornost za takvo stanje Vasić-Nikolić vidi u državi i međunarodnoj zajednici, „koja je kontinuirano pritiskala jednu stvar, a ignorisala drugu“.

Ona smatra da je međunarodnim akterima „dugo trebalo da shvate da određeni ustupci koje očekuju od predsednika Srbije, koji se tiču priznavanja Kosova, uništavaju ne samo medijske, nego i sve ostale građanske slobode“.

Odgovornost je i na svim građanima, jer se ne bore više za svoje pravo da budu informisani, zaključila je Vasić-Nikolić.