Rodoljub Šabić za Kurir: Prisluškuju nas tajkuni, kriminalci i političari!

Mi smo zemlja u kojoj su uvoz i distribucija opreme za praćenje i prisluškivanje bez kontrole. Prisluškivanjem, pored službi ovlašćenih za to, bave se i „službe“ koje rade za tajkune, kriminalce, političke stranke

Mi smo zemlja u kojoj su uvoz i distribucija opreme za praćenje i prisluškivanje totalno liberalizovani i bez kontrole. Svako na internetu može da kupi sasvim „solidnu“ opremu u tu svrhu. U tom kontekstu mogućnost da se prisluškivanjem, pored službi ovlašćenih za to, bave i „službe“ koje rade za tajkune, kriminalce, političke stranke ili ko zna koga zapravo je realnost – kaže u intervjuu za Kurir Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.

Šta je najveći problem s postojećim zakonom o dostupnosti informacija i zaštiti podataka ličnosti?

– Problem s postojećim zakonom o zaštiti podataka i ličnosti jeste u tome što je zakon koncepcijski pravljen kao „krovni“ i zasnovan je na pretpostavci da će razradu dobiti u posebnim, sektorskim zakonima, a to se nije dogodilo. Zbog toga sistem podseća na „švajcarski sir“, pa je čitav niz oblasti obrade podataka o ličnosti potpuno neuređen. A kako Ustav predviđa, obrada ličnih podataka mora biti uređena zakonom i ona je u nizu važnih oblasti u najvećem broju slučajeva formalno nezakonita.

„Treba zaoštriti i dosledno sprovoditi zakonske odredbe o odgovornosti za kršenje zakona. Više puta sam upozoravao da je to što nadležno ministarstvo (pravde i državne uprave) godinama nije pokretalo nijedan prekršajni postupak protiv prekršilaca zakona praktično poziv na njegovo kršenje.“

Kako se efikasnije može rešiti problem izbegavanja institucija i funkcionera da dostave informacije?

– Treba zaoštriti i dosledno sprovoditi zakonske odredbe o odgovornosti za kršenje zakona. Više puta sam upozoravao da je to što nadležno ministarstvo (pravde i državne uprave) godinama nije pokretalo nijedan prekršajni postupak protiv prekršilaca zakona praktično poziv na njegovo kršenje.

Koliko je pritužbi stiglo na adresu poverenika tokom 2014. godine, na šta su se građani najviše žalili?

– U prošloj godini stiglo je 5.778 novih predmeta iz oblasti slobode pristupa informacijama i još 2.012 iz oblasti zaštite podataka o ličnosti. Nisu svi predmeti žalbe, ali većina jeste. Najveći predmet interesovanja na relaciji vlast-javnosti jeste raspolaganje javnim novcem, dobrima, budžetom, donacijom, javne nabavke, privatizacije i slično.

Na rad kog ministarstva je kancelarija poverenika dobila najviše primedaba, koja ministarstva su najviše izbegavala da dostave informacije od javnog značaja u 2014. godini?

– Statistički, najviše žalbi podneto je protiv Ministarstva unutrašnjih poslova – 310, potom Ministarstva pravde – 89, Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine – 71, pa dalje. Jedino ministarstvo protiv kog nije bilo žalbi jeste Ministarstvo omladine i sporta. Ali cifre ne govore sve. I pored najvećeg broja žalbi, ne mislim da je MUP ministarstvo koje ima najlošiji odnos prema javnosti. Taj broj žalbi umnogome je logična posledica činjenice da je reč o ogromnom sistemu koji je svakodnevno u dodiru s hiljadama ljudi.

Koja ministarstva i koja javna preduzeća su rekorderi u 2014. u plaćanju kazni za nedostavljanje podataka od javnog značaja i o kojim sumama je reč?

– U toku 2014. nekoliko ministarstava je kažnjeno sa po 200.000 dinara. Među državnim organima kao posebno negativan primer izdvaja se Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta visokoškolskih ustanova sa 600.000 dinara. Među javnim preduzećima to su „Telekom“ sa 980.000 i „Srbijagas“ sa 560.000 dinara.

„‘Mašta’ onih koji su spremni da zloupotrebe tuđe lične podatke gotovo je neograničena, to pokazuju iskustva širom sveta. Zbog toga je vrlo važno da se građani što odgovornije odnose prema svojim ličnim podacima, da vode računa kome, zašto i po kom osnovu ih daju. Ali najveća odgovornost je svakako na državi.“

Ministarstvo odbrane nije dostavilo informacije u vezi s cenom remonta aviona i incidenta tokom Parade ponosa. Smatrate li da je reč o nepoznavanju zakonskih obaveza?

– Pa, može biti da je posredi ili zabrinjavajuće nepoznavanje relevantnih zakona, ili svesno nastojanje da se izgradi ekskluzivna pozicija u kojoj će ministarstvo samo da ceni kad hoće, a kad neće da postupa po zakonu, odnosno po odlukama i zahtevima nadležnih organa. Kako god bilo, ovakvim postupcima dovodi se u pitanje funkcionisanje pravnog poretka.

Snimak u kojem komunalna policija hapsi Beograđanku izazvao je polemiku. U kojim slučajevima građani mogu da snimaju javne funkcionere i koje?

– Širom sveta ljudi slikaju i stavljaju na internet fotografije i video-zapise o aktivnostima predstavnika vlasti, najčešće policije. Razvoj tehnologije učinio je to veoma jednostavnim, pa su građani reporteri često brži od tradicionalnih medija. Postupanje policajaca kad su na dužnosti prevashodno je predmet zakona koji utvrđuju i uređuju pravo javnosti da zna, a ne zakona koji štite privatnost. Javni službenici, uključujući i policajce, moraju da računaju s tim da je njihovo delovanje legitiman predmet interesovanja javnosti. Pogotovo kad primenjuju silu.

Na koje se sve načine mogu zloupotrebiti hakovani lični podaci građana Srbije, jer smo nedavno imali više slučajeva krađe identiteta?

– Sticanje koristi na tuđ račun, nanošenje imovinske štete, teško narušavanje ugleda, dovođenje u sukob sa zakonom, bezbroj je načina. „Mašta“ onih koji su spremni da zloupotrebe tuđe lične podatke gotovo je neograničena, to pokazuju iskustva širom sveta. Zbog toga je vrlo važno da se građani što odgovornije odnose prema svojim ličnim podacima, da vode računa kome, zašto i po kom osnovu ih daju. Ali najveća odgovornost je svakako na državi.

Da li prodavnice, banke i kladionice imaju pravo da postave kamere ispred lokala?

– Strogo formalno, striktno po slovu zakona, u najvećem broju slučajeva nemaju to pravo. A postoje situacije, opravdane razlozima zaštite imovine ili ljudi, u kojima bi to pravo trebalo da imaju. Zbog toga već godinama tražim od nadležnih da to zakonom urede. Pre nekoliko godina pripremio sam i formalnu inicijativu s potpuno artikulisanim normativnim rešenjima, ali nažalost bez željenog efekta.

Imate li podatke koliko su puta pripadnici službi bezbednosti pristupili podacima mobilnih operatera u 2014. godini?

– Ne u ovom trenutku, ali uskoro ću ih imati. Uskoro ističe rok iz Zakona o elektronskim komunikacijama, u kome su operatori i službe dužne da povereniku dostave te podatke.

Zbog čega taj zakon uprkos vašoj inicijativi i insistiranju još nije usvojen?

– To zapravo nije pitanje za mene. Potreba da se menja postojeći, odnosno donese novi zakon o zaštiti podataka o ličnosti odavno je konstatovana. Sredinom 2012. Ministarstvo pravde formiralo je radnu grupu, ali do danas nikakvih, bar vidljivih efekata rada te grupe nije bilo. Imajući u vidu veliki i rastući broj problema, u želji da pomognem, ja sam sa svojim saradnicima i u saradnji s ekspertima iz akademske zajednice i civilnog sektora pripremio kompletan model novog zakona i pre nekoliko meseci stavio ga na raspolaganje Ministarstvu pravde, odnosno Vladi. Nažalost, izostala je bilo kakva reakcija.

Imaju li građani u 21. veku privatnost budući da nas snimaju iza svakog ugla?

– Iako kroz istoriju evoluira, privatnost je nešto što ljudi moraju imati. Nešto što je čoveku imanentno, neodvojivo od njega. Ako bi je izgubio ili je se odrekao, prestao bi da bude čovek. Nastavio bi da egzistira, ali kao nekakav humanoidni robot.

Poznato je da ste ljubitelj umetnosti i da u svom kabinetu imate reprodukciju Miroa. Koja umetnost vas najviše inspiriše i kog umetnika cenite?

– Da, u kabinetu imam nekoliko reprodukcija Huana Miroa i Vasilija Kandinskog, dva slikara koja me impresioniraju. Pored slikarstva, volim i dobru knjigu. Uživam i da gledam dobru glumu. I da ne izdvajam nikog posebno, mislim da generalno, pogotovo za zemlju naše veličine, već dugo u kontinuitetu imamo izuzetne, neverovatno dobre glumce.

Aktivni ste na društvenim mrežama, koji je glavni motiv i koliko je ovaj vid komunikacije moćan?

– Imam Tviter nalog, a i bloger sam. Mislim da su za vreme u kojem živimo to nezaobilazni načini komunikacije, ne zove se ovo doba uzalud elektronsko. I da, mislim da društvene mreže imaju snagu i da ta snaga raste.

O hobiju: Budim se u cik zore i slikam

Svakog jutra postavljate različite fotografije grada. Kakvu poruku želite da pošaljete?

– Prilikom ranih jutarnjih šetnji koje već godinama praktikujem rado fotografišem razne detalje Beograda. Počeo sam slučajno da ih postavljam na Tviter proprativši ih ponekom zanimljivom informacijom. Ubrzo su mi mnogi ljudi, ne samo na Tviteru, stavili do znanja da im se te slike dopadaju, pa mi, eto, prija da nekim ljudima početak dana učinim prijatnijim.

O ombudsmanu: Rekao sam sve što sam imao

Da li je Saša Janković prekoračio svoja ovlašćenja?

– Rekao sam sve što sam imao o tome. Povod za celu priču je nezakonito uskraćivanje informacija koje je Janković tražio, nakon čega je sve eskaliralo.