Medijski konkursi i sudski procesi: Privid zakonitosti

Pojedini mediji pokušali su da pred sudom ukažu na nepravilnosti u sprovođenju konkursa, ali dužina postupka, potencijalni sudski troškovi kojima se mediji izlažu, a naročito činjenica da ishod presude ne utiče na dodelu sredstava, deluju krajnje obeshrabrujuće  za učesnike konkursa.

Istraživanje BIRN-a objavljeno januara 2019. pokazuje da je za tri i po godine bilo svega 68 tužbenih zahteva i da je Upravni sud u dve trećine postupaka presudio u korist tužilaca. Međutim mere koje su izricane nisu uticale na smanjenje  učestalosti kršenja zakona i propisa koje regulišu ovu oblast od strane lokalnih samouprava.

Bez obzira na činjenicu da je većina medija koja je ušla u sudsku proceduru dobila pozitivne presude, te da su lokalne samouprave „kažnjene“ pokrivanjem sudskih troškova, vođenje upravnog spora pokazalo se kao privid zakonitosti jer sudske odluke ne utiču na raspodelu sredstava.

Naime, procedura je takva da onog trenutka kada organ vlasti koji je raspisao konkurs potpiše Rešenje o raspodeli ono  postaje i konačno. Novac se po tom rešenju isplaćuje, a činjenica da se pred Upravnim sudom nakon godinu ili dve dokaže da je bilo kršenja procedura, više nema nikakvog uticaja.

Beogradski slučaj

Da i sama sudska praksa dodatno obeshrabruje tužbe pokazuje primer odluke Upravnog suda u Beogradu iz decembra 2018. godine da odbije tužbu koju je na sprovođenje i rezultate konkursa Grada Beograda za sufinansiranje medijskih projekata iz 2016. godine podnelo sedam učesnika konkursa – medija i produkcija.

Na konkursu grada Beograda te 2016. godine raspoređeno je 85.750,000  dinara za sufinansiranje 36 projekata. Projekte su dobili učesnici konkursa koji su osnovani neposredno ili u toku trajanja konkursa, pri čemu neki od učesnika kojima su sredstva raspodeljena nisu bili ni registrovani za obavljanje delatnosti iz oblasti javnog informisanja i medija. Dodatno uznemirava činjenica da su pojedini učesnici u toku trajanja konkursa bili u prekidu obavljanja delatnosti, te da su  upravo njima dodeljeni najveći iznosi, dok su ugledni mediji dobili višestruko niže iznose, ili su njihovi projekti u celosti odbijeni.

Upravni sud je konstatovao da je ovaj tužbeni navod neosnovan pošto iz Pravilnika „ne proizilazi da je učešće na konkursu uslovljeno protekom određenog vremenskog perioda od osnivanja izdavača medija do njegovog učešća na konkursu“ te da se „vrednovanje projekata vrši u odnosu na njihovu sadržinu, a ne na period trajanja izdavača medija i njegov poslovni renome“.

Istovremeno, sud je, suprotno ranijoj praksi, sam pozvao sve učesnike na konkursu koji su dobili sredstva u svojstvu „zainteresovanih lica“, iako ih tužioci nisu naveli u tužbi i tokom procesa su osporavali njihovo uključivanje.

Pozivu Suda odazvali su se nosioci 12 projekata koji je sufinansirao grad Beograd te 2016 godine i sudski troškovi su narasli na  297.000 dinara. Važno je napomenuti da je od toga  za pokrivanje troškova „tužene strane“ Gradske uprave grada Beograda predviđeno svega 18.000 dinara.

Posledice

Advokatska kancelarija koja je zastupala grupu medija u ovom sporu ocenila je da je celokupan postupak dodeljivanja sredstava za sufinasiranje medijskih projekata koji je sproveo Grad Beograd 2016 godine, baš kao i upravni spor, obesmišljen zbog ponašanja kako upravnog organa Grada Beograda, tako i Upravnog suda, što za posledicu ima ugrožavanje pravne sigurnosti učesnika u postupku, ali i dovođenja u pitanje vladavine prava u Republici Srbiji.

Pozivom učesnicima konkursa čiji su projekti podržani da u svojstvu „zainteresovanih lica“ učestvuju u procesu, Upravni sud je prouzrokovao višestruko povećanje sudskih troškova, koje su u ovom slučaju pokrili mediji koji su se, može se reći „usudili“ da povedu spor.

Može se reći i da je sreća po organizacije koje su u ovom procesu bili podnosioci tužbenog zahteva što se nisu svi nosioci projekata koje je sufinansirao grad Beograd odazvali pozivu Suda, jer bi u tom slučaju troškovi bili trostruko veći.

Zastupnici medija koji su podneli tužbu naglašavaju da prema Zakonu o upravnim sporovima „Zainteresovano lice jeste lice kome bi poništaj osporenog upravnog akta neposredno bio na štetu“ a imajući u vidu da su organizacije čiji su projekti podržani imali ugovore sa Gradom koji su u celosti već izvršeni, oni nisu ni mogli da pretrpe neposrednu štetu.

Osim  toga, po Zakonu o obligacionim odnosima „U slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna je da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje.“

Pošto grad ne može da vrati ono što je na osnovu sufinasiranja  projekata  „primio“ i pošto je već data odgovarajuća naknada u novcu za to, ništa se ne bi ni vraćalo usled ništavosti ugovora, naravno pod uslovom da do ništavosti uopšte i dođe.

Ostali navodi tužbe

U tužbi se navodi i da su Kriterijumi za ocenu projekata koje je doneo Grad Beograd sadržali diskriminatorsku odredbu jer se ocenjuje „mera u kojoj projekat doprinosi očuvanju srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta i jezika“, što je direktno suprotno Zakonu o javnom informisanju (Član 15. stav 1 tačka 4.).

Upravni sud je odbacio  ovaj navod iz razloga što je Pravilnikom o sufinansiranju projekata predviđeno da organ koji raspisuje konkurs može utvrditi i bliže kriterijume za ocenjivanje projekta. Drugim rečima, sud izvodi zaključak da se navedeni kriterijum ne može smatrati kao diskriminatorski, iako sama formulacija kriterijuma jasno ukazuje da se vrše povrede Zakona o javnom informisanju, kao i Zakona o zabrani diskriminacije.

Jedan od tužbenih navoda je i da Grad Beograd nije doneo Rešenje o imenovanju stručne komisije kako je predviđeno Pravilnikom, da su za članove Stručne komisije imenovani medijski radnici iz nereprezentativnih medijskih udruženja, kao i „medijski stručnjaci“ za koje nije bilo moguće utvrditi da li ispunjavaju potrebne kriterijume pošto je umesto Rešenja dat je samo prost spisak imena članova komisije na sajtu grada. Upravni sud je odbacio ovaj navod tvrdeći da je Rešenje o imenovanju komisije doneto 25. oktobra 2016. godine!

Mediji su u tužbi prigovorili i da Stručna komisija nije donela Predlog o raspodeli sredstava sa obrazloženjem i da taj dokument  nije postavljen na sajt Grada, kako predviđa Pravilnik o sufinansiranju projekata. Sud u vezi sa tim smatra da „neobjavljivanje predloga o raspodeli sredstava nije od uticaja na drugačije odlučivanje u ovom sporu“.

U tužbi medija se navodi i da  Rešenje o raspodeli sredstava ne ispunjava gotovo ni jedan uslov propisan Zakonom o opštem upravnom postupku. Naime u Rešenju se ne navode ni osnovni podaci o podnetim projektima, ni visini sredstava koju su učesnici konkursa u svojim projektima zahtevali i u kom obimu je zahtev učesnika konkursa usvojen.

Rešenje ne sadrži ni podatke načinu na koji je utvrđeno činjenično stanje kao podlogu za donošenje rešenja o raspodeli sredstava, odlučujuće kriterijume u oceni projekata, razloge zbog kojih su određeni projekti podržani sa manjim budžetima od podnetih, kao i obrazloženja zbog čega pojedini projekti nisu podržani.

U obrazloženju Rešenja o raspodeli sredstava Grada Beograda navodi se da je „rešenje doneo na osnovu predloga stručne komisije“, ali s obzirom da taj predlog nije objavljen, odnosno da možda nije ni sastavljen, taj stav se ne može prihvatiti, i ceo proces nije sproveden u skladu sa Zakonom o opštem upravnom postupku.

Međutim, sud u presudi ističe da je neosnovan ovaj navod tužioca, odnosno zaključuje da je dispozitiv osporenog rešenja sačinjen u skladu sa odredbama Zakona o opštem upravnom postupku, iako u dispozitivu nisu navedeni čak ni osnovni podaci o zahtevima stranaka, što svakako obuhvata visinu sredstava koju su učesnici konkursa u svojim projektima zahtevali, pa se iz dispozitiva ne može zaključiti u kom obimu je zahtev učesnika konkursa usvojen, a u kom obimu je odbijen.

Grad Beograd nije naveo dan kada je rešenje objavljeno, što direktno onemogućava učesnike konkursa u korišćenju pravne zaštite, odnosno pokretanju upravnog spora, s obzirom da se rok za pokretanje upravnog spora, prema Pravilniku, računa od dana objavljivanja rešenja na veb-sajtu organa koji je raspisao konkurs.

Postupanje Upravnog suda u „Beogradskom slučaju“ proizvelo je obeshrabrivanje učesnika na drugim konkursima da  pred nadležnim sudskim organom zatraže poštovanje sprovođenja zakona i pravilnika kada je o medijskim konkursima reč. Tome svedoči i nezvanična potvrda jedne medijske kuće koja se u „Beogradskom slučaju“ odazvala da bude „zainteresovana strana“, a potom na konkursu Grada Beograda naredne godine (2017) se suočila sa još drastičnijim nepoštovanjem konkursnih pravila i procedura, ali nije povela sudski spor poučena primerom kako je prošlo sedam medija koji su godinu dana ranije to uradili.