Ona koja zna nešto što ne treba da zna

Kada je pre desetak godina Olivera dobila policijsku zaštitu, osetio sam potrebu da uspostavimo kontakt, da joj prenesem moja i iskustva Brankice Stanković sa policijskom zaštitom, koja je veliko opterećenje za svakog, praktično gubljenje slobode. Razumeo sam potpuno teret koji joj je predstavljalo obezbeđenje, prestala je da se kreće… I sam sam drastično smanjio  svoju komunikaciju jer ste stalno skučeni, ograničeni, neprijatno vam je, osećate konstatno neku vrstu krivice…

Olivera je u jednom trenutku tražila da je ostave na miru. I Brankica i ja smo ostali bez zaštite onda kada smo insistirali na podacima i analizama koje dokazuju našu ugroženost. Isto kao što je uvedeno i održavano čvrsto više od 6-7 godina, povučeno je kao da možda i nije bilo potrebno.

Čitajući danas majske razgovore u Spužu, shvatio sam da je samo potvrđeno ono što sam već i znao, da je ubistvo novinarke ili novinara najjeftiniji oblik cenzurisanja. Kada ga je naručilac upitao za „koliko radi ubistva“, zaštićeni svedok je rekao „obično kilo kokaina i 50.000 eura“, a onda je dobio ponudu od 150.000 eura, a ako bi tražio i 200.000 bilo bi mu plaćeno.

I ništa.

Tužno je koliko su naša društva došla u fazu da nikoga ne uzbuđuje dijalog iz pakla, ovog puta Spuža, ili sa neke jahte u okolini Malte u dogovorima biznis-političkog establišmenta kako bi se ubila ona koja zna nešto što ne treba da zna, ovog puta Dafne Kaurane Galicija. Ne tako davno sam sa njenim sinom Metjuom u Istanbulu razgovarao sa proganjanim turskim novinarima. Pored istraživačkog novinarstva, kojim se bavi u najboljem maniru svoje majke, nastoji da nalogodavci i počinioci njenog ubistva budu uhapšteni i osuđeni. Čak i uz veliki podršku Evrope, ta borba je i dalje veoma teška. Kao i u Slovačkoj, u slučaju ubistva novinara Jana Kucijaka i njegove verenice Martine Kušnjirove. Kao da je internacionalna kriminalna hobotnica postala institucionalno i operativno snažnija od nacionalnih i internacionalnih bezbednosnih mehanizama. Dovoljno je pogledati podatke Međunarodne federacije novinara (IFJ), koja je juče publikovala zastrašujući podatak da je tokom 2020. godine širom sveta ubijeno 42 novinara i medijskih radnika.  Potvrda ozbiljnosti situacije je da je, prema navodima IFJ, najmanje 235 novinara i medijskih radnika trenutno u zatvoru, u okviru procesa povezanih sa njihovim poslom.

Metju mi je tada govorio i o istraživanjima njegove majke u kojima se pominjala Crna Gora, što je kasnije i objavljeno. I ništa.

***

Brankica Stanković je dugo negirala mogućnost da joj je život ugrožen. Obezbeđenje je imalo puno problema sa tim kako da je štite kada sama nije to želela ili nije shvatala da je to neophodno. Kao njen urednik, nastojao sam da pronađem načine da zaštita bude efikasna ali i da Brankica nastavi da radi, da se ne povuče iz novinarstva. To je značilo da praktično znam i sve ono o čemu nije bilo dobro da i ona sama dobije direktne informacije. Kada god mi je sugerisano neophodno obezbeđivanje, tražio sam neku potvrdu, argumente, dokumentaciju. Tako sam video i upozorenje tužioca za organizovani kriminal da je određeno lice u zatvoru Spuž svedočilo da je kupljen snajper za ubistvo Brankice Stanković, i preporuku policiji da je potrebno pojačati njenu zaštitu. (Beleška je iz istog zatvora, Spuž, a jedan od pominjanih naručilaca nekoliko meseci posle planiranja u ovom zatvoru, isporučen je italijanskim vlastima a potom nađen mrtav u ćeliji…)

Zbog objavljivanja tih beleški u knjizi „Insajder, moja priča“  Brankice Stanković, Luka Bojović nas je tužio i verovatno nas čeka sudski proces sa dotičnim, kada uskoro izađe iz španskog zatvora.

I tada mi je bilo jasno da smo isporučeni, stavljeni na raspolaganje da se sa nama čini ono što je danas realnost. Svi koji se bave istraživanjem korupcije i organizovanog kriminala na raspolaganju su za obračune bilo koje vrste, jer je očuvanje javnog interesa, interesa svakog građanina stavljeno van zakona, van interesa elita. Čak obrnuto, postalo je nepoželjno u meri da taj problem rešava trajno četvrt miliona eura…

***

Negde 1987. ili 1988. radili smo u Ritmu srca, iz kog je izrastao Radio B92, temat o švercu životinja. Zagrebački dvonedeljnik „Start“ imao je veliku istraživačku priču u kojoj se pominjao Vuk Bojović, dugogodišnji direktor Beogradskog zoo vrta. Vodio sam emisiju o toj temi i jedan od slušalaca svedočio je kako sin direktora zoološkog vrta sa svojim psom pit bul terijerom na Tašmajdanu teroriše decu i građane… Pa je onda usledila salva napada na nas.

Putevi su nam se ponovo ukrstili devedesetih kada smo producirali film „Vidimo se u čitulji“, u kojem je pokojni Mihajlo Divac svedočio kako ga je ranio Luka Bojović, koji je posle toga otišao u Erdut i dobio Arkanovu zaštitu.

***

Ovih dana se navršava trideset godina od prvih višestranačkih izbora i ponovnog uvođenja višestranačkog sistema u Srbiji. Razmišljam kako nam se se desilo da  ove tri decenije i dalje živimo u kulturnom modu nametnutom od strane moćnika – od nekadašnjeg direktora ZOO vrta do izabranih vođa?

Ovo navodim jer mislim da nam se nikada nije dogodio nikakav diskontinuitet sa životima koji su prethodili onome što živimo sada.

Ova situacija s kraja osamdesetih objašnjava situaciju u kojoj smo danas. Ništa u međuvremenu nije rešeno, a desio nam se višestranački sistem, prošli smo kroz ratove, sankcije, Peti oktobar, ubistvo premijera…

***

U međuvremenu je nastao potpuno novi svet koji prepoznaje uticaje organizovanog kriminala tipa Luke Bojovića, ali nema nikakvo predznanje. Čak taj period deluje naivno u stilu „vesele devedesete.“ A plodove takve relativizacije vidimo danas kroz namenuti narativ koji se proteže decenijama unazad – od Bojovićevog detinjstva, tj. od kraja osamdesetih preko devedesetih do sadašnjih obračuna i atmosfere koja im pogoduje.

***

Mi smo kao društvo prokockali brojne šanse, propustili mogućnosti, izgubili živote… I zato ne treba da čudi što se konstatno radi na marginalizaciji svih onih aktera koji su bili direktni svedoci vremena i događaja u kojima su pripremani i izvođeni ratovi devedesetih, u kojima su se događala zla devedesetih. Ako se ovakav trend nastavi, ne treba da nas čudi ishod u kojem će aktuelni i budući naraštaji relativizovati devedesete na način na koji se relativizuju i zloupotrebljavaju zločini iz Drugog svetskog rata. Ta vrsta revizionizma je veoma opasna po čitavo društvo.

***

Odnos prema određenim kriminalitetima, i kriminalcima, menja se u skladu sa  globalnim promenama i protokolima o saradnji u kojima konstantnu zabrinutost proizvode upravo diskutabilne sudske odluke.

Ovih dana KRIK je objavio dosije o tome ko su sudije u Srbiji. Šta god ko mislio, skidam kapu koleginicama i kolegama iz KRIKa za ono što su napravili. To je samo deo slike koju građani Srbije, tj. svakog demokratskog  društva, zaslužuju. Pa da na osnovu tih informacije grade svoje impresije, ocene u komplikovanom isprepletanom mozaiku … I donose svoje odluke u odnosu na te informacije i saznanja.

Ako je neko dva  tri puta oslobodio Luku Bojovića, onda će mi biti jasno o kome je reč. Ako je neki sudija za par godna uspeo da stvori prilično bogatsvo, biće jasno o čemu je reč… Kao što će mi biti jasno i kada navođenje ovih i ovakvih podataka bude motiv da se cehovski međusobno štite, iako i oni sami znaju sve jedni o drugima… propuštajući šansu da pročiste svoje redove.

Sa druge strane redakcija KRIKa biće itekako izložena pretnjama i napadima. I imamo mehanizme da se tome suprostavimo… Provaljivanje u stanove tri KRIKove novinarke, koje se nije se dogodilo ni jednoj drugoj redakciji, veliki je izazov istrage. Poražavajuće je da nikome nije palo na pamet da ukrsti podatke iz ova tri slučaja. Oni su netipični ali svi mi koji volimo trilere i krimi istrage prepoznajemo alarm.

***

Kako je nama danas – Brankica i ja čekamo izlazak Luke Bojovića iz zatvora, Olivera čeka novog ubicu, Jela Deljanin noćas neće spavati, kao što ne spava poslednje dve godine od kada je zapaljena njena i kuća njenog supruga novinara Milana Jovanovića … I tek kada neko od nas bude ubijen, onda će biti neke reakcije koja opet neće biti garancija da će se počinitelji i nalogodavci kazniti.

Ovakvo saznanje je porazno, jer se ne reaguje preventivno već onda kada nastupi posledica i kada je prekasno. Dve decenije borbe sa demonima koji stoje iza ubistva Slavka Ćuruvije i Milana Pantića pokazuju nam koliko je to teška borba.

***

Juče sam imao privilegiju da razgovaram sa novinarkama koje se bore protiv nasilja prema ženama i, posebno, nasilja prema novinarkama. I potpuno mi je jasna njihova rezervisanost u odnosu na solidarnost, prevenciju, zaštitu institucija države…

Jedan je nivo nedostatak profesionalne solidarnosti, senzibiliteta za posebnu izloženost novinarki. Ali drugi nivo je užas koji leži u našim kulturama koje od žena u bilo kojoj profesiji čine potcenjena, diskriminisana bića drugog reda, koja je moguće terorisati i ubijati u narodnoj tradiciji, bez bilo kakvih reperkusija koje bi predstavljale adekvatnu prevenciju.

Nas muške predstavnike civilizacije, naroda, profesije, treba da je sramota zbog toga što brojne naše koleginice i sugrađanke trajno žive sa osećajem ugroženosti po polnoj pripadnosti, a potom i po profesionalnom angažmanu. Neophodno je činiti sve u svakom trenu da se položaj novinarki i novinara menja tako da nema diskriminicije i ugroženosti po polu i na bilo koji drugi način.

Solidarnost koleginica i kolega mora biti na prvom mestu podrška, zaštita i ohrabrenje.