Konstantinović: U SAD vlast odgovara na pitanja, ovde ne (VIDEO)

Kako je vratiti se u Srbiju?

Interesantno je vratiti se u Srbiju. U momentu kada koronavirus hara svetom, prosto vam je možda svejedno gde ste, ako se pridržavate epidemioloških mera. Kad sam došla ovde suočila sam se sa tim da ne mogu neke ljude da vidim, da ih posećujem … Malo je drugačije u odnosu na Ameriku. U Americi su ljudi jako, jako oprezni, do te mere da su nosili maske i na 40 stepeni, da je internet preplavljen snimcima ljudi koji ne nose maske i svađa sa njima. Malo je drugačije shvaćena ta borba… Ovde je bilo malo opuštenije, tako mi se čini, meni je to psihološki delovalo malo lakše, jer život deluje normalnije. Možda bi se svašta nešto promenilo da nije bilo korone, ovako to nadjačava svaki drugi utisak.

Koji su bili vaši razlozi za odlazak u Ameriku, a evo sada i povratak u Srbiju?

Moram da istaknem da nikada nisam želela da napustim Srbiju. Možda iz razloga što sam mislila da se ne mogu baviti svojim poslom nigde van, što iz razloga što nisam imala neku potrebu za tim. Zvuči možda malo čudno u odnosu na većinu ljudi ovde. Otišla sam prosto jer sam imala priliku. Dobila sam poziv i htela sam da radim u Glasu Amerike i htela sam da odem u Ameriku upravo u momentu kada mi se činilo da se tamo istorija dešava, što se na kraju i pokazalo tačnim. Na kraju, da posmatram tu istoriju iz prvog reda. Pre svega opoziv predsednika Amerike, kako su se oni borili protiv epidemije, velike proteste koji su se dešavali prošlog leta zbog rasizma… Vratila sam se, takođe, kad sam dobila priliku da se vratim i u tom smislu posmatram i život.

Živeli ste i radili u Vašingtonu u vreme veoma burnih dešavanja u Americi.  

Imala sam čast i privilegiju da u Vašingtonu provedem poslednje dve godine mandata Donalda Trampa, koji je svakako sa sobom doneo jedan jako interesantan momenat u američkoj istoriji i imala sam priliku da vidim bukvalno sve o čemu sam učila na fakultetu i mislila da ne mogu ni da shvatim kako to izgleda. Proces opoziva predsednika, Kongres, Senat, šta su to kokusi, način izbora za najviša politička tela. Vidite, zapravo, jačinu američke demokratije u tome, jer je očito sposobna da podnese takve procese.

Da li možete da kažete da u Americi postoje nezavisni mediji? 

U Americi postoje nezavisni mediji, ali ono što je možda ovaj period vladavine Donalda Trampa pokazao jeste da su mediji koji i sami vole da se ideološki profilišu postali mnogo polarizovaniji nego ranije. Možda je interesantno da se sad u ovom periodu, kada je Donald Tramp osporavao pobedu predsednika Bajdena na predsedničkim izborima, videlo kako neki mediji koji su bili konzervativni njemu okreću leđa i kako im padaju rejtinzi.

Bili ste u Vašingtonu upravo u vreme potpisivanja Vašingtonskog sporazuma. Koliko je taj događaj uopšte bio zapažen u američkoj javnosti?

Tada kad su najavljene poseta predsednika Srbije Aleksandra Vučića i Kosova Hašima Tačija i kad je to otkazano zbog optužnog predloga protiv Tačija, bilo je u stvari čudno kako uopšte u tom trenutku dolaze svetski lideri. Onda je Tramp krenuo u jednu pojačanu inicijativu da se na međunarodnoj sceni pokaže i pokuša da reši neke konflikte, pa je poseta ponovo zakazana za septembar. Kad sam razgovarala sa nekim analitičarima i pitala ih da li je to neki predizborni korak Trampa, oni nisu delili moj utisak, već su smatrali da je to momenat u kojem ta administracija želi da da priliku da se počne dešavati nešto po pitanju normalizacije odnosa. Bili su ubeđeni da to neće uticati na Trampove izborne rezultate.

Taj sporazum jeste bio bitan u medijskom smislu, ali ono što mu je ukralo slavu jeste što je samo nekoliko dana kasnije Tramp bio kosponzor dogovora sa Izraelom, Bahreinom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima i tako opet prebacio taj bliskoistočni proces u vrhunsku agendu.

Kako je vama to izgledalo?

Mislim da je još jedan jako bitan momenat kad radite u Vašingtonu, osim toga što idete u Kongres, Stejt department, meni je taj Vašingtonski sporazum i sve što se dešavalo u to vreme istorija, zadovoljna sam što sam mogla da budem tu, da prisustvujem tome. Imate taj neki napad adrenalina, kako ćete izveštavati, pogotovu što je tada zbog kovida mnogo toga u regularnoj proceduri izmenjeno. Glas Amerike radi na više od 40 jezika i onda kad se tako nešto desi vaša redakcija je nekako u centru, tako da ste zajedno sa kolegama odjednom u centru zbivanja, odjednom ste najvažniji i onda smo, s obzirom na to da imamo saradnju i sa televizijom N1 i Nova S, Njuzmaks Adria, bili produžena ruka medijima u Srbiji.

Kako se dobija odgovor od nekog ko je u vlasti? 

To postane pitanje, ja sam u Srbiji tako nešto videla jedino kada je Insajder počinjao, kada su postavljali pitanja, na koja su morali da dobiju odgovore. Sada ne vidim to ovde, vi možete da postavljate pitanja na koja nemate odgovor. U Americi se ta pitanja, pre svega, glasno postavljaju. Imate priliku da ih postavite, imate više njih koji će juriti tu priču i želeti da dobiju odgovore. Mislim da je javna sfera tamo jako svesna svega što se dešava i da ima malo više medijskog pluralizma u smislu da mogu da na više načina dobiju informacije. One su svakako dostupnije.

Kad smo kod odgovora vlasti na pitanja novinara, u intervju koji ste radili sa predsednikom Aleksandrom Vučićem, on je rekao da će snimak nesreće sa rampe u Doljevcu biti dostupan porodici stradale Stanike Gligorijević. To se nije desilo do danas. Da li ste u tom trenutku verovali da hoće?

Da, ja sam razgovarala sa predsednikom Vučićem u Njujorku i iskrena da budem zaista sam mislila da će to tako zaista i da bude. Mislim da porodica ima pravo da zna, mislim da javnost ima pravo da zna i mislim da nas snima mnogo kamera i da imamo pravo da znamo šta te kamere snimaju, pogotovu kada su ovakve situacije u pitanju.