Mirjana Milenković, izveštač iz Skupštine Srbije: Nekad je bilo zabavno i dinamično u Skupštini, za razliku od današnjih dosadnih sednica i mantranja o Đilasu

U eri kada se od novinara traži da proizvode vesti brzinom agencijskih novinara i analiziraju ih kao da rade za nedeljnik, da fotografišu, snimaju, montiraju i plasiraju, mnoge od tradicionalnih novinarskih pozicija postale su suvišne. Među prvim žrtvama bili su klasični sektorski novinari, ljudi specijalizovani za određenu društvenu sferu, koji svoju oblast i njene aktere poznaju i u širinu i u dubinu.

Među retkima koji su preživeli ovaj trend diversifikacije je Mirjana Milenković, koja za dnevni list Danas prati rad Narodne skupštine. Za skoro 30 godina, koliko radi kao skupštinski izveštač (pre Danasa pisala je za Politiku), kroz njene tekstove prošlo je na stotine zakona.

U njenim izveštajima vlade su padale i bile birane, država je menjala ime i oblik. Svedočila je padu Miloševićevog režima i njegovoj restauraciji. Bila je tu kada se glasalo iz Bodruma i kada se glasalo na zvonce. Pisala je kada su umetnine iz Skupštine kradene i kada su pompezno vraćane.

U razgovoru za Cenzolovku Mirjana Milenković navodi da je u ovaj sektor praktično fizički ugurana:

Ubeđena sam da je među poslanicima dve trećine onih koji ne znaju šta sadrže zakoni o kojima trenutno raspravljaju, to znaju samo ovlašćeni predstavnici poslaničke grupe

„Devedesetih godina se stalno protestovalo ispred parlamenta. Sećam se da sam prvi put ušla u savezni parlament, praktično sam ugurana, 1. juna 1993. godine. Proteste je organizovao Srpski pokret obnove jer je tokom trajanja skupštinskog zasedanja poslanik Srpske radikalne stranke Branislav Vakić udario poslanika SPO Mihajla Markovića.

Dok sam ispred vrata Skupštine uzimala izjavu Danice Drašković, nezadovoljni demonstranti su nagrnuli i praktično nas ugurali u  hodnik parlamenta. Nismo se tu mnogo zadržali. Policajci su nas izgurali. Čuli su se i pucnji, a kasnije smo saznali da je tu, blizu nas, poginuo policajac Milorad Nikolić. Bilo je i povređenih. Sutradan su me urednici poslali da umesto bolesnog kolege pratim zasedanje Veća republika (Skupštine Savezne Republike Jugoslavije). To je bio moj prvi legalni ulazak Skupštinu. I tako do danas.“

Cenzolovka: Ističe li se nešto upečatljivo kada razmišljate o tim danima?

Mirjana Milenković: Zasedanja parlamenta – kako saveznog tako i republičkog – bila su zanimljiva, za razliku od današnjih dosadnih sednica i mantranja o Draganu Đilasu. Nije moglo da se dogodi da kažeš: „Jao, šta ću da napišem, ništa se ne događa.“ Jer, vest je kad vam (lider radikala) Vojislav Šešelj u hodniku saopšti da će se predati Hagu, kad Radoje Kontić traži otvorena vrata da pobegne od novinara ili kad ministri vade baterije iz telefona da ih „oni“ ne bi slušali. Sednice su svojevremeno mogle da se prate sa balkona. Akustika je odlična, pa smo mogli da slušamo šta jedni drugima dobacuju. Jedini problem bio je kako na brzinu strčati u hol, klizavim, spiralnim stepenicama. Pravi stampedo dogodio se 2001. godine kada je savezni ministar odbrane Slobodan Krapović udario šamar Vojislavu Šešelju. Sa balkona smo, čini mi se, sleteli. Šaka bivšeg vaterpoliste Krapovića još se ocrtavala na obrazu lidera radikala. Nekada nismo žurili da iz Skupštine izađemo odmah kada se sednica završi, kao danas. Sedeli smo u restoranu i tračarili sa poslanicima. Jednog takvog dana, nakon usvajanja Zakona o saradnji sa Hagom, bivši ministar policije Vlajko Stojiljković ubio se ispred Skupštine.

Nemamo puno vremena da se pripremimo za sednicu

Cenzolovka: U karijeri ste pratili i druge sektore, od sindikalnih tema, preko crne hronike, do izveštavanja sa ratišta. Kako se praćenje parlamenta razlikuje od praćenja drugih oblasti?

Milenković: Skupštinski izveštač bi morao, makar površno, da poznaje sve oblasti, jer kroz parlament prolaze zakoni iz ekonomije, sporta, kulture… Dešava se da tokom dana u Skupštini zaseda nekoliko odbora, da ima nekoliko konferencija za novinare i, naravno, plenarno zasedanje. Fizički je teško ispratiti sve to, ali nikad ne znaš da li će neko da potegne kompjuterski miš, cipelu ili će pokrenuti lavinu zvanu „Jovanjica“. Skupštinski izveštač mora brzo da razmišlja, da ima dobre kontakte i da mu nije mrsko da trči za poslanicima.

Cenzolovka: Kakvi su uslovi za rad novinara u Skupštini? Da li imate prostoriju koja funkcioniše kao redakcija, da li imate računare, telefone, sve ono što je neophodno za rad?

Milenković: Ne bi moglo da se kaže da skupštinski izveštači imaju neke uslove za rad. U jednom od prošlih saziva, generalni sekretar parlamenta Veljko Odalović smestio nas je u pasarelu iznad ulaza u Skupštinu. U usku, zimi hladnu, i prolaznu prostoriju, gde se novinari sudaraju stolicama. Oni koji se opredele da tu rade, imaju kompjutere, ali ne i mogućnost da kao kolege iz informativne skupštinske službe naruče piće iz restorana.

Cenzolovka: Koliko su pristupačni narodni poslanici? Mogu li novinari da razgovaraju sa njima i postavljaju pitanja i mimo zakazanih konferencija u holu?

U prošlom sazivu nisam uspela da upoznam više od polovine poslanika vlasti, što je tragično

Milenković: Nekada je bilo normalno da novinari sede i u skupštinskom holu, ali i u restoranu sa poslanicima. Najbolje razgovore napravila sam na prepad. Danas naprednjake ne možeš da juriš. Uglavnom zaobilaze centralni hol, ka sali idu sporednim hodnicima i kao da ne izlaze iz poslaničkih klubova. Ne daju izjave, a konferencije za novinare drže uvek isti poslanici, i to da opljunu nekog iz opozicije. U prošlom sazivu nisam uspela da upoznam više od polovine poslanika vlasti, što je tragično.

Cenzolovka: Da li se novinarima unapred dostavljaju materijali i predlozi zakona pre sednica? Da li imate vremena da se unapred pripremite za sednice?

Milenković: Dobijamo pisane materijale, ali neposredno pred sednicu, tako da baš i nema mnogo vremena za proučavanje. Dobijamo i stenografske beleške sa tekuće sednice u štampanom obliku, mada bi svima bilo lakše i jeftinije da nam to stiže na mejl.

Niko od poslanika ništa ne zamera, niti sugeriše

Cenzolovka: Da imate mogućnost, šta biste promenili u organizaciji rada Skupštine kako bi se novinarima olakšao posao?

Milenković: Da telefoni poslanika, narodnih tribuna, postanu javni i da svaki poslanik mora da odgovora na pitanja novinara.

Cenzolovka: Kako biste ocenili rad Narodne skupštine danas u poređenju sa periodom kada ste počeli da radite kao skupštinski izveštač?

Fizički je teško ispratiti kada u toku dana zaseda nekoliko odbora, ima nekoliko konferencija za novinare i, naravno, plenarno zasedanje. Ali nikad ne znaš da li će neko da potegne kompjuterski miš, cipelu ili će pokrenuti lavinu zvanu „Jovanjica“

Milenković: Nekada mi je bilo zabavno i dinamično u Skupštini. Bio je tu i neki drugačiji svet, ne samo među poslanicima već i među kolegama. Sada je dosadno. Svi pričaju o Đilasu, pa biram samo nove detalje.

Cenzolovka: Opšte je mišljenje da kvalitet rada Skupštine, kao i kultura komunikacije, opada sa svakim novim sazivom. Da li delite to mišljenje?

Milenković: Teško da o nekom kvalitetu možemo da pričamo. Ubeđena sam da je među poslanicima dve trećine onih koji ne znaju šta sadrže zakoni o kojima trenutno raspravljaju. Znaju samo ovlašćeni predstavnici poslaničke grupe. Nekada smo o rupama u zakonu koji je na dnevnom redu saznavali od opozicije. Danas, u monolitnom parlamentu, niko ništa ne zamera, niti sugeriše. Amandmani se uglavnom podnose u dogovoru sa Vladom.

Cenzolovka: Imajući to u vidu, koliko se slažete sa tezom da je Skupština samo protočni bojler, telo koje samo aminuje odluke koje donose predstavnici izvršne vlasti. Da li su se odluke ikada donosile u Skupštini?

Milenković: Skupština je u službi Vlade, usvaja sve ono što joj stiže iz Nemanjine, mada bi trebalo da bude obrnuto. Dođe mi zaista da se nasmejem kad neko od kolega napiše da svakog poslednjeg četvrtka u mesecu poslanici propituju premijera i ministre. To su sve naručena pitanja i monolozi ministara. Ali, da ne bude zabune, nije to specifičnost ovog naprednjačkog saziva, tako je bilo u većini saziva.