Georgiev: Đoković nas uči da je svaki potez važan

Slobodan Georgiev je novinar i web aktivista, ljubitelj književnosti i navijač Crvene zvezde. Četrnaest godina je redovni saradnik nedeljnika „Vreme“, a sedam godina programski koordinator Balkanske istraživačke mreže (BIRN) u Srbiji. Dvostruki je dobitnik NUNS-ove nagrade za istraživačko novinarstvo. Kao deo BIRN Srbija dobitnik je novinarske nagrade „Jug Grizelj“. Rođeni je moderator i content manager.

Subota, 7. februar

Dragi dnevniče,

Početak vikenda uvek izgleda kao nešto što bi trebalo da ti donese silno osveženje i iskorak iz ludila radne svakodnevice. Sama činjenica da ujutro ne moraš nigde da ideš ako ne želiš dovoljna je za sirotog čoveka da pomisli da njegovo bitisanje ima neki smisao jer mu izgleda da se neki nevidljivi teret spustio sam od sebe sa njegovih pleća i on se oseća pun poleta.

Nažalost, život u Srbiji ne daje neke specijalne mogućnosti za organizaciju „vikenda“ i kada su pored vas „sitna deca“ jedino što možete je da probate da ta dva dana iskoristite nekako da im se posvetite bar delom koliko se posvećujete jurnjavom za poslom drugim danima.

Nisam kao nekadašnja ministarka pravde počeo jutro čitanjem Platonovih Zakona, ali mi je palo na pamet da na tviteru nastavim sa propagiranjem ideja o nužnosti moratorijuma na otpaltu kamata i dugova koje Srbija ima prema staranim poveriocima.

To je kontra od onoga što zastupa srpska vlada koja nam poručuju da moramo da se stitsnemo, da moramo više da radimo za manje novca i da od toga uštedimo više. To je faktički nemoguće jer se iz kamena ne može iscediti voda.

Većina ljudi u Srbiji je na granici ili ispod granice siromaštva i ne postoji način da slede takvu politiku Vlade.

Ipak, vikend je, treba se malo opustiti, sa decom i uz bogati fudbalski program.

Dan provodim igrajući se i pogledavajući utakmice. Najzanimljivija je ona u Madridu gde je Atletiko ponizio Real sa ubedljivih 4:0! Još jednom se pokazuje da ako imate veliko srce i ako ste dobar tim možete da se suprotstavite svakome i da pobedite ako više mislite na svoju nego na igru protivnika.

Uveče sa prijateljima ćaskamo o koječemu dok deca ruše kuću. Centar razgovora je Novak Đoković, sasvim slučajno, ali opravdano jer je vikend ranije još jednom velikom pobedom i velikim preokretom pokazao šta je pravi šampion i verujem inspirisao mnoge ljude u svetu da makar probaju da se pokrenu i da ono što im za trenutkak izgleda kao lična slabost preokrenu u svoju korist. Novak nas uči koliko je važno ostati koncentrisan na ono što je cilj nekog delovanja i da je svaki potez jednako važan.

Nedelja, 8. februar

Dragi dnevniče,

Iznenadio nas je sneg u februaru kao i uvek kada pada. Pomislio sam da ćemo moći da deci priredimo neko sankanje, grudvanje, ali je toga zapravo bilo malo jer se sneg brzo topio a dečaci su se žalili da im je hladno napolju. Pokušavao sam da ih ubedim da će im se, ako budu pravili grudve „golim rukama“, šake ugrejati. Ali, nisam bio dovoljno ubedljiv.

Igru s decom prekinuli su pozivi „medija“ koji su želeli da komentarišem izjavu Borka Stefanovića, potpredsednika DS o mom učešću u nekakvoj novoj partiji u Srbiji u nekakvoj Srpskoj Sirizi. Tu „vest“ sam bio ujutro video na tviteru, ali se nisam puno bavio dok nisu počeli da me zovu. Pogledao sam šta je Stefanović rekao za Blic – njegova je ideja da neku potencijalnu buduću partiju treba da podrže ljudi koji imaju neki kredibilitet u javnosti i to verovatno želi svako ko se bavi politikom. U nekim ranijim godinama bilo je normalno da ljudi iz javnosti podrže određene političke partije, ali se to vremenom kontaminiralo, izgubilo i pristojne ljude je postalo sramota da se izjašnjavaju o partijama.

Razumeo sam da me je Stefanović svrstao zajedno sa ljudima koji imaju nesporni kredibilitet u javnosti i to me je zapravo postidelo, jer nisam siguran da sam ja na tom „nivou“.

Uglavnom, iskoristio sam priliku da novinare koji su me zvali iz tabloida uputim na BIRN-ov sajt i naša pitanja Vladi Srbije o „slučaju Tamnava“.

Veče smo proveli na dečjem rođendanu na kome nije bilo preterano zanimljivih stvari osim što me je neki roditelj ubeđivao da se u „Srbiji svašta radi“ i da je čuo da recimo „Ameri prekopavaju Savu“ kako je on saznao čitajući nedeljnik Pečat.

Priznajem da sam se ozbiljno zabrinuo.

Ponedeljak, 9. februar

Dragi dnevniče,

Dan mi je počeo u skupštini Srbije, Domu svih građana, kako stoji na sajtu ove institucije. Kolega Aca Đorđević i ja otišli smo na sednicu Odbora za finasije gde je jedna od tački dnevnog reda bilo predstavljanje izveštaja Transparentsnosti Srbija o tenderu za Tamnavu.

Ponedeljak je bio i dan D za buduće odnose Srbije i EU jer je u Briselu trebalo da budu nastaljeni pregovori o implementaciji Brisleskog sporazuma, pa je ova sednica odbora ostala neprimećena i gotovo da nije novinara koji bi izveštavali sa ovog događaja.

Sednice Odbora po pravilu odlikuje „konstruktivna atmosfera“ i poslanici su mnogo pristojniji nego na sednicama „u plenumu“. I ovoga puta bilo je tako osim što je izveštaj Transparentnosti proizveo debatu jer su poslanici opozicije i SPS-a imali pitanja o delovima postupka dodele posla ispumpavanja vode i mulja srpsko-rumunskom konzorcijumu, o čemu je BIRN pisao početkom januara 2015.

Transparentnost je u svom izveštaju problematizovala taj postupak i na neki način odbranila BIRN-ovo istraživanje.

S druge strane, glavni događaj na sednici odbora bilo je izbacivanje Dragana Dobrašinovića, NVO aktiviste iz Prokuplja koji godinama radi na kontroli javnih finansija u Republici Srbiji. Njegovo pominjanje projekta „Beograd na vodi“ kao centralni marketinško – politički projekat Vlade Srbije iznerviralo je predsedavajućeg Veroljuba Arsića, funkcionera vladajuće SNS, i posle par razmenjenih replika Arsić je zatražio od skupštinskog obezbeđenja da izvede Dobrašinovića iz zgrade skupštine.

Pre nego je Dobrašinović izbačen Arsić mu je rekao da ovo nije mesto gde se vodi politika, da treba da se priča o izveštaju i poručio mu da se na drugom mestu bavi politikom. Mene je ta izjava uplašila jer ako se ne govori o politici u parlamentu onda zaista ne znam gde može i sme i na koji način da se govori o politici i politikama.

Nas nekoliko posmatrača kao i predstavnici drugih NGO napustili smo sednicu u tom trenutku solidarišući se sa Dobrašinovićem.

Utorak, 10. februar

Dragi dnevniče,

Dve stvari su obeležile ovaj dan.

Najpre, ujutro, doručak sa predstavnikom nemačkog Bundestaga. Nas nekoliko novinara imalo je priliku da govori sa čovekom koji je došao u Beograd da razgovara sa srpskom Vladom o njenoj spoljnoj politici. Najzanimljivije iz razgovora bio je stav da Srbija ne može da bude moderator između Isoka i Zapada, između Rusije i EU jer je u procesu pristupanja EU i da nužno treba da svoju spoljnu politiku usaglasi sa spoljnom politikom Zapada.

Dalje, poslanika Bundestaga je zanimalo kakvo je raspoloženje prema Rusiji i zbog čega se Srbija toliko „drži“ Rusije. Verujem da je pitanje bilo retoričko jer je on odličan poznavalac i Rusije i tih veza, ali mi se učinilo da ovakvi sastanci služe da se osigura neka pozicija, da se bude do kraja informisan jer će uslediti nešto to sada ne znamo, a odnosi se na rat u Ukrajini.

Kasnije toga dana gledao sam vesti da bih video šta će mediji preneti iz razgovora Vučića sa nemačkim izaslanikom i tema nužnosti zaokreta u spoljnoj politici je ostavljana na kraj priloga u kome se govorilo o super vezama Srbije i Nemačke i fantastičnim potencijalima u sferi ekonomije.

Pomislio sam da je dobro da i taj detalj nije prećutan, ako ništa drugo.

Pre toga sam gostovao na Al Džaziri kod Ivane Momčilović gde sa sam kolegama iz Bosne i Hercegovine i Makedonije govorio o slobodi medija i izražavanja u regionu. U poslednjih mesec dana čini mi se da samo o tome govorimo a opet sve TO ostaje negde na margini jer za sve vreme ta tema ne dolazi do glavnih medija jer oni jesu gotovo u potpunosti kontrolisani.

Ipak, dragoceno je da postoje različiti programi, različiti mediji i ipak ta poruka o potrebi da se govori slobodno će čini mi se sve više biti prisutna u javnosti.

Sreda, 11. februar

Dragi dnevniče,

Danas sam proveo dan uglavnom slušajući priče drugih ljudi koji imaju neki problem i veruju da BIRN i ja lično možemo na neki način da pomognemo. Za razliku od tipičnog novinarskog cinizma koji se gaji u redakcijama i koji obično dovodi do toga da se „priče običnih ljudi“ izbegavaju, u BIRN-u uvek odgovaramo na dopise i trudimo se kad god možemo da razgovramo uživo sa ljudima koji žele da ispričaju neku svoju priču.

Pozitivna stvar sa kampanjom protiv BIRN-a poslednjih meseci proizvela je zapravo veliku vidljivost za našu organizaciju i sada se javlja na desetine ljudi bilo da „prijave slučaj korupcije“, bilo da ispričaju neku muku koja ih je zadesila bilo da traže posao jer su poverovali u priče premijera i tabloida da je BIRN korporacija u rangu Kokakole.

Većina tih „dojava“ nisu nešto na šta BIRN ili neka druga redakcija mogu da utiču, ali je naš stav da treba biti otvoren za priče ljudi jer, na kraju, ono što radimo jeste namenjeno njima i kada su se ohrabrili da nam se jave i nešto ispričaju to jeste dokaz da radimo kako treba i da radimo u javnom interesu.

Uveče sam bio na partiju koju je priredila Adria medija koja je krenula sa izdavanjem srpskog Njuzvika. Iako su na neki način konkurencija i ako su izdavači „ozloglašenog“ Kurira, ljudi iz Adrije nisu učestvovali u kampanji protiv BIRN-a, dosta naših kolega i drugara radi sada za Njuzvik i sasvim je bilo normalno da im se pridružimo na njihovoj megazabavi.

Naravno, tu je bio čitav Beograd i svi sa kojima sam se sreo čestitali su na nagradi Jug Grizelj i na neki način pružili nam podršku. Pošto sam u poslednje vreme bio nebrojeno puta na nekim TV stanicama ili u novinama počeo sam da ličim na ljude sa estrade kojima se i nepoznati javljaju što nije nešto čime bih se hvalio. Naprotiv, to bi trebalo promeniti u narednim nedeljama da bih mogao da se bavim novinarstvom na pravi način.

Četvrtak, 12. februar

Dragi dnevniče,

Ovo je bio dan posvećen slobodi medija. BIRN je sa prijateljima iz beogradske Kuće ljudskih prava i sa kolegama iz Južnih vesti iz Niša i Medija centra iz Niša organizovao prvi u nizu tvit – apova na kojima se želi da razgovra o različitim aspektima iz oblasti zaštite prava na slobodno izražavanje.

Kad god se prave ovakvi događaji važno je da sala bude puna i to je ovoga puta bio slučaj, štaviše, ljudi su stajali i u hodniku. Činjenica da se poslednjih meseci „javila potreba“ za različitim debatnim događajima u Beogradu kao da govori po sebi koliko građani žele da se o određenim temama govori a da tih tema nema na „velikim televizijama“ koje nas ubeđuju da samo treš program ima dobar rejting.

Da nije tako pokazalo je i emitovanje trodelnog filma Slaviše Lekića Pad na komercijalnoj TV Prva koji je imao ogromnu gledanost. Slična stvar je i u slučajevima kada je na RTS-u emitovan neki dobar dokumentarni program: rejtinzi su pokazali da ljudi u Srbiji TO takođe žele da gledaju.

Imali smo puno ljudi u Sali, razgovor je bio dobar, ljudi su pratili preko interneta događaj, tvitovali su i čini se da je to dobra osnova za neko novo poprečno povezivanje u Srbiji jer je neophodno da se građani, mediji i civilno društvo jače uključe u ono što se u društvu događa.

„Oslobodi medije“, naš događaj, poklopio se sa vešću da je Srbija pala za 13 mesta na listi Reportera bez granice o medijskim slobodama i sa posetom OEBS-ove regionalne direktorke za medije Dunje Mijatović Beogradu.

Mijatović je došla da dogovori veliku konferenciju o slobodi medija koja bi trebalo da se održi u Beogradu u martu 2015. a pad na listi Reportera bez granica za 2014. godinu komentarisao je premijer Vučić:

„Prošle godine smo bili skočili za 15 mesta, je l’ tako…“, rekao je on na konferenciji za novinare.

Petak, 13. februar

Dragi dnevniče,

Od jutra mi izgleda da samo želim da se ova radna nedelja završi i da počne vikend koji će ove nedelje biti produžen za dva dana zg nacionalnog praznika u Srbiji: Dana državnosti.

Kada u perspektivi imate četiri slobodna dana to izgleda kao čitav odmor i čitav dan protiče u mislima o tome kako najbolje iskoristiti slobodno vreme koje predstoji.

Ali, pre toga, kod nas u BIRN-u organizujemo zajedničko gledanje dokumentarca na kome radi deo BIRN tima i koji se bavi nekim od zločina na Kosovu tokom 1999. godine.

Iako sam gledao na desetine filmova koji se bave tom temom i temama iz svih ratova sa prostora nekadašnje Jugoslavije, uvek osetim ponovo jezu kada se susretnem sa ispovestima ljudi koji su preživeli streljanja i progone. U takvim situacijama je teško razmišljati o formi što je trebalo da bude naš zadatak da bi film bio „ispeglan“ kako treba i da bi izgledao što bolje…

Teško mi je da razmišljam o formi kada žena opisuje kako su joj pobili celu familiju ili kako preživeli priča kako je imao sreću da ga meci pogode samo u noge i da neko ko je stajao iz njega padne preko njega što mu je spasilo glavu kada su ubice „overavale“ streljane…

Ipak, da ne završimo sa ovom teškom pričom.

Dan je lep, ljudi se šetaju i verujem da će večeras u gradu biti zabavno, bez obzira na sve…