SOS – 0800 100 115

Tada je i Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM) počela sa radom na postavljanju jedne takve aplikacije. Zbog nedostatka podrške, taj projekat do danas nije realizovan. Osnivanjem Radne grupe za zaštitu i bezbednost novinara predložio sam da se i u okviru angažmana ove grupe podrži osnivanje kol centra, besplatnog broja na koji  će novinari i medijski radnici moći da prijavljuju slučajeve pretnji i nasilja, i da dobiju precizne informacije o delu, onako kako ga kvalifikuje zakon, kao i da dobiju informacije koji su naredni koraci, da dobiju direktne kontakte u policiji i tužilaštvima, koji su zaduženi za postupanje u slučajevima napada na novinare, pretnji, itd…

Projekat je podržan, a OEBS i Ambasada Kraljevine Norveške odlučili su da i finansijski podrže realizaciju ovog projekta, koji će realizovati Asocijacija nezavisnih elektronskih medija.

Početak rada SOS telefona za novinare kojima je ugrožena bezbednost je svakako vest, bar, nedelje.

Sticajem okolnosti, uvođenje SOS telefona nadovezalo se na talas pozitivnih emocija izazvanih osuđujućom prvostepenom presudom za napad na Milana Jovanovića.

Nažalost, nije ni prvi ni poslednji put da sam se prevario u proceni reakcija na pozitivne pomake vezane za zaštitu novinara i povećanje njihove bezbednosti.

Nekada sam se čudio i vremenom shvatio da je teško pomeniti narativ „što gore to bolje“, i da, zapravo, treba da se iznenadim kada se pohvali nešto što će u ovoj oblasti pojednostaviti prijavu pretnji i napada, i dodatno edukovati novinare o ostvarivanju njihovih prava. Da ne govorim o tome da će putem SOS telefona novinari dobijati informacije o kontakt tačakama u policiji i tužilaštvu koje su nadležne za region u kojem rade ili u kojem se dogodila pretnja ili nasilni akt. Ako je reč o delima koja se ne gone po službenoj dužnosti, već po privatnim tužbama, novinari će dobiti informacije o načinu na koji se piše tužba, ili će biti upućeni na pravnu podršku u različitim udruženjima novinara.

Početak rada SOS telefona bio je povod za intervjue i pitanja u kojima sam primetio značajnu dozu nepoverenja prema unapređenju modela novinarske zaštite. Razumem da postoji skepsa kod dela medijske i novinarske zajednice prema svakom gestu koji dolazi od države, ali ne mogu da razumem kako neko misli da je bilo šta u ovom domenu moguće učiniti i unaprediti bez pomoći države, koju personfikuju predstavnici institucija u pomenutoj Radnoj grupi.

Sličan pristup prati moje aktivnosti na tom polju još iz vremena konstituisanja Komsije za istraživanje ubistava novinara, čiji je rad, i pored dezavuisanja, doprineo da se mnogo toga novog sazna u vezi smrti Dade Vujasinović, nasilne smrti Milana Pantića i ubistva Slavka Ćuruvije. Razumem skepsu, ali verujem da bi manje osporavanja a više „vetra u leđa“ ovakvim inicijativama mnogo toga ubrzalo. Nije dobro kada preovlađuje destrukcija koja se sistemom spojenih sudova izliva i među kritičare koji kao da jedva čekaju da bude oborena prvostepena presuda ili da se suđenje za Ćurivijino ubistvo nikada ne okonča.

Time se zapravo stavljaju u tabor odbrane koja koristi svaku priliku da uspori ovaj proces, pozivajući se na neutemeljena „kolegijalna“ osporavanja ili na mogućnost da čak i reakcija na vakcinu bude iskorišćena za odlaganje ročišta. Kao da ništa nisu naučili iz procesa protiv napadača iz Grocke.

Sve ovo se događa u danima kada do nas stiže vest da je na Malti osuđen na 15 godina zatvora jedan od optuženih za ubistvo istraživačke novinarke Dafne Karuane Galicije.

Potresno svedočenje njenog sina možda najbolje opisuje dramu kroz koju prolaze svi oni koji se bore za pravdu, i tu nalazim mnogo sličnosti između Malte i Srbije.

Napad na prištinskog novinara Visara Durićija svedoči da se i u regionu događaju nedopustive stvari.

Ovaj napad na novinara istraživačke emisije „Insajderi“  uticao je da se široj javnosti prezentuje statistika da je na Kosovu tokom prošle godine „zabeleženo 35 napada na novinare, podignuto je pet optužnica i doneta jedna presuda, a novinari su napadani tako što je na nih pucano iz vatrenog oružja, bilo je pokušaja paljenja automobila i fizičkih napada maskiranih osoba“.

Jasno je da nismo izolovano ostrvo i da treba da međusobno razmenjujemo iskustva, kako u regionu, tako i na širem planu. SOS telefon je nešto za šta sam siguran da će biti dobar primer, koji će mnogi slediti. Baš kao i u slučaju nekih drugih inicijativa koje su prvi put pokrenute u Srbiji. U tom smislu, mislim da je bitno da znamo da „tužilaštvo već preduzima radnje u deset predmeta koji se odnose na pretnje novinarima, dok je za dva slučaja procenjeno da nema mesta pokretanju krivičnog postupka“.

Do kraja marta, biće u sklopu istog projekta pokrenuta aplikacija-veb platforma bezbedninovinari.rs, kako bi na jednom mestu bile objedinjene sve relevantne informacije koje se tiču zaštite i bezbednosti novinara, informacije o studijama slučajeva, kao i sve kontakt tačke tužilaštva i policije koje služe za direktnu komunikaciju sa ugroženim novinarima. Svi zajedno – radne grupe, udruženja, nadležne institucije, umreženi kroz direktnu saradnju, možemo podići nivo bezbednosti i zaštite novinara.