Nataša Kandić o „Politici” i saosećanju sa žrtvama

Uporno ponavljanje sintagme „optužbe protiv Dikovića bez dokaza”, u tekstovima Bilbije, Apostolovskog i glavne urednice „Politike”, nameću pitanje šta se događa sa tim novinama ako nema nijedne reči saosećanja sa porodicama Rukoli, Deliju, Dobruna, Arući, Aliju, Zabeli, Hoti, Ahmeti, Bučinc, Nika, Morina i Demaku, koje su 15 godina tragale za posmrtnim ostacima svojih najbližih, i na kraju dobile 53 crne vreće sa kostima, nađenim u kamenolomu u Rudnici, sto i više kilometara daleko od sela u kojima su živeli i gde su ubijeni, dok su bežali od srpskih vojnika i policajaca.

Ta ravnodušnost i bezdušnost prema žrtvama, s jedne strane, hvalospevi komandantu koji je „ratovao” protiv NATO-a, lekcije Americi, verbalno linčovanje FHP-a, i mene kao starog znanca je već viđeno devedesetih, od istih novina. Ljiljana Smajlović je na istoj liniji od početka devedesetih. Postala je ogorčena, kao da je vlasti Srbije nisu dovoljno nagradile za njen „patriotizam”.

U nekoj drugoj „Politici”, glavni urednik bi se izvinio čitaocima zbog skandala koji je autor teze o „američkom desantu na Dikovića”, Aleksandar Apostolovski, napravio, pripisivanjem Kafkinog junaka Jozefa K. piscu Alberu Kamiju, i to sa pogrešno napisanim imenom. U ovoj „Politici” to se prećutalo, ali je zato Bilbija meni odbrusio što sam pogrešno napisala njegovo prezime, zbog čega se izvinjavam.

„Politika”, preko glasa glavne urednice, konstatuje da se Srbija vraća u devedesete, i to zaslugom, između ostalih, i BIRN-a koji „izostavlja važne činjenice koje mu se ne uklapaju u tezu”, FHP-a koji „optužuje bez dokaza”, ombudsmana koji „tvrdi da zakon brani ono što zakon ne brani” i Stejt departmenta koji „daje za pravo” takvim „nezavisnim centrima”. Tu je i nezaobilazni NATO koji je u Srbiji, zvanično i u medijima, viđen kao agresor, „armada” protiv koje su ratovali generali Vojske SRJ.

Da pođem od ratovanja protiv NATO-a. Urednica „Politike” ne bi „da odmah skidamo komandanta koji je ratovao protiv NATO-a samo zato što je Nataša Kandić uprla prstom. Nije prvi na koga je uprla prstom bez ijednog dokaza…tražeći od vojske da sama nađe dokaze protiv Dikovića”. Najpre, da li je Diković ratovao protiv NATO-a? NATO je srušio mostove, vojne i druge javne zgrade, i neke privatne kuće, a u eksplozijama njegovih raketa, granata i od bombi bačenih iz aviona, poginulo je 758 ljudi, 488 na Kosovu, 260 u Srbiji i 10 u Crnoj Gori. Ali 7.097 albanskih civila ubijeno je ili nestalo u napadima kojima su rukovodili generali VJ/MUP Srbije. Komandant Diković, koga urednica „Politike” veliča kao heroja protiv NATO-a, ratovao je protiv civila. U njegovoj zoni odgovornosti ubijeno je više od 500 albanskih seljaka. Da li ja upirem prstom na njega, ili mrtvi ljudi i masovna grobnica u Rudnici, u koju su bačeni i zazidani ubijeni seljaci?

„Politika” često pominje „teške optužbe bez dokaza” i u vezi sa predsednikom Srbije. Ne sporim da sam javno rekla da ima indicija da su u hrvatskom selu Antin počinjeni ratni zločini u koje je umešan Tomislav Nikolić. Nakon izbora za predsednika Srbije, Tomislav Nikolić nije se poneo prema meni osvetnički. Naprotiv, podržao je inicijativu za osnivanje Regionalne komisije koja će imenovati sve žrtve i ustanoviti činjenice o svim ratnim zločinima. U svim postjugoslovenskim zemljama, njegova je podrška prihvaćena kao konkretni doprinos suočavanju s prošlošću.