Jedan poziv menja sve

Ovo pišem sa malim olakšanjem u danu u kojem po prvi put od prošle nedelje nema nijednog napisa o KRIKU u tablodiima. Možda je ovo samo privid, poluvreme dok se ne redefinišu ciljevi za nove napade povodom novih tema. Možda je prekjučerašnje saopštenje Ministarstva kulture i informisanja bilo nagoveštaj da se „smanji doživljaj“, pošto je neko procenio da je načinjena teško popravljiva šteta.

Svestan sam da je u ovako polarizovanom društvu pravo čudo da je pre tri meseca uopšte formirana Radna grupa za bezbednost novinara. Nemam iluziju da obostrani nedostatak poverenja predstavnika države i nevladinog sektora predstavlja (ne)premostivu prepreku koja blokira sve nas koji iskreno želimo da vidimo pomake u ovoj oblasti, a kojih neće biti ako se iskreno i proaktivno ne uključi država koja ovde može da bude i piroman i vatrogasac.

Svojevrsno gašenje požara predstavljalo je uvođenje SOS telefona i sajta Bezbedni novinari. To su ANEM-ov projekti koji su tek nakon formiranja Radne grupe dobili donatorsku i institucionalnu podršku. Niko nije očekivao pomake preko noći ali je izvesno da je prvi put ustanovljena procedura koja olakšava poziciju novinarima i medijima koji se nađu na udaru. Dosadašnja iskustva advokata koji dežuraju na SOS telefonu možda najbolje govore o tome.

Niko nije očekivao da će formiranjem Radne grupe napadi prestati preko noći. Naročito ne zbog svakodnevne atmosfere koja se pravi u društvu i koju generišu provladini mediji i političari u širokom dijapazonu – od skupštinskih nastupa (pogotovo predsednice skupštinskog odbora za kulturu i informisanje), preko ćutanja Radne grupe koja je morala da se oglasi (na čemu sam insistirao), do bezličnih saopštenja Ministarstva kulture i informisanja koje u ovakvim prilikama, kao po pravilu, ne potpisuje niti lično javno izgovara resorna ministarka.

Sve to produbljuje nepoverenje i zato sam se nadao da ćemo narednu sednicu Radne grupe održati u punom sastavu jer je trebalo da teme budu upravo vezane za ovo što je svoj vrhunac imalo tokom protekle nedelje prilikom napada na KRIK i Stevana Dojčinovića. Radni materijal za ovu sednicu trebalo je da pripreme NUNS i UNS uz pomoć NDNV i da na licu mesta, sa najvišim predstavnicima vlasti razjasnimo zašto je bilo važno da Radna grupa formalno reaguje i da argumentovano predočimo koji su to politički pritisci problematični, na koji način, i koje efekte proizvode. Kao i da jasno iznesemo šta se očekuje od Vlade po svakoj od predočenih tačaka.

Bila je to idealna prilika u kojoj bi kulminacija pretnji iz prošle nedelje bila osnova za ono na čemu sam insistirao od samog početka – da se govori o svakom pojedinačnom slučaju napada kao i da se definiše ko, kako, na koji način, u kom vremenskom okviru mora da reaguje. Jer, kada se jednom reaguje, onda nema nazad pošto je dosegnut standard ispod kojeg se više ne može ići. Nažalost, mi do tog stupnja još uvek nismo došli delom zbog toga što se procedure rada i statut Radne grupe donose i definišu u hodu. U takvim okolnostima, proces je fragilan jer je podložan subjektivnim procenama svih aktera koji nisu na istim stranama. Da ne kažem da su na suprotnim.

Nemam nameru da lepim polupanu vazu ali moram da se zapitam gde smo svi mi to krenuli i koji nam je plan u pogledu bezbednosti novinara i medija. Ako je susret ministarke sa GONGO medijskim predstavnicima bio nagoveštaj njihovog izvesnog ulaska u Radnu grupu za bezbednost novinara, onda je to loša inicijativa. Pogotovo sada kada su mnogi najavili izlazak iz nje. Voleo bih da obostrana radikalizacija rezultira predlozima za neki novi početak baziran na dosadašnjem tromesečnom iskustvu svih učesnika. Nalazimo se u slepoj ulici iz koje možemo da izađemo jedino ako predložimo rešenje bazirano na redefiniciji onoga kako se do sada (nije) radilo i postigne konsenzus svih aktera o ciljevima i načinu rada. Siguran sam da će ovo što se događalo prethodnih dana uticati da predstavnici međunarodne zajednice učine korak koji bi ohrabrio obe strane ka pronalaženju rešenja kako bi se sistemski radilo na povećanju bezbednosti novinara. Ako toga ne bude, sledi nam period u kojem će ono što se događalo biti samo mala pokazna vežba tragičnih ishoda koji će uslediti kao posledica temeljno zatrovane atmosfere i nedostatka poverenja koje se mora iznova graditi i produbljivati.