Vukašin Obradović: SNS i Vučić drže novinare na ivici žileta

Upitan kako je shvatio Vučićevu preporuku državnim i partijskim zvaničnicima da novinarima govore „da izmišljaju, ne govore istinu i da su licemerni“, ali da „niko nema pravo da novinarima preti“, Obradović je ocenio da je po sredi „jedna vrlo opasna igra“.

Kako je objasnio, ona ima za posledicu da novinari Krika i drugih redakcija koje nisu pod kontrolom vlasti rade pod ogromnim pritiskom.

Prema tumačenju Obradovića, to znači da se novinari Krika i drugih redakcija „mogu verbalno napadati i kritikovati zbog onog što rade“, ali ne tako što će sutra „neki čovek koji će poverovati da su oni strani plaćenici, izdajnici i da rade protiv države, hteti da uzme sam pravdu u svoje ruke i počini nešto što smo imali prilike da gledamo svih ovih godina“.

On je upozorio da je reč ne samo o profesionalnom, već i bezbednosnom pritisku, jer novinari, hteli ili ne, moraju da razmišljaju kako se reči poslanika SNS Aleksandra Martinovića, Biljane Pantić Pilje ili nekog trećeg „prelamaju u glavi običnih ljudi koji ne raspolažu svim informacijama“.

Obradović smatra da je izlazak novinarskih i medijskih udruženja iz Radne grupe za bezbednost i zaštitu novinara „vrlo opravdan“ i konstatuje da je ta radna grupa „prosto jedan marketinški potez“ vlasti.

Ono što bi trebalo preduzeti i od čega će zavisiti efekat tog poteza, napominje Obradović, jeste da li novinarska i medijska udruženja, bar ona koja su izašla iz Radne grupe, planiraju neke korake koji će imati konkretne veze sa bezbednošću novinara, „ali ovog puta bez učešća države“.

Mediji da ne viktimizuju dodatno žrtve

Komentarišući izveštavanje medija povodom slučajeva za koje se sumnja da u sebi sadrže elemente silovanja ili seksualnog uznemiravanja, on je rekao da zna kroz kakvo su „maltretiranje prošle žrtve u slučaju Pahomija, i u sistemu i van sistema“.

Podsetio je da su dečaci koji su optužili vladiku Pahomija za seksualno zlostavljanje „desetak puta“ davali razne iskaze o tome šta se zaista desilo, da su morali su da se suoče sa počiniteljem i da su bili izloženi „različitim pogledima“ u sredini u kojoj žive.

Mediji moraju da paze da u tako delikatnim situacijama ne doprinose daljoj viktimizaciji žrtava, poručio je Obradović, jer njih „zaista čeka vrlo težak put kroz institucije.

Kako je podsetio, silovanje ili seksualno uznemiravanje su najteže dokaziva dela i podrazumevaju niz „vrlo neprijatnih situacija kroz koje će proći i Danijela Štajnfeld i sve žrtve Miroslava Aleksića“.

Da li je opozicija iskreno zabrinuta za medijsko stanje?

Na pitanje da li opozicija traži „oslobađanje“ medija zbog iskrene brige za stanje medijske scene ili zarad sopstvenih političkih ciljeva, Obradović je odgovorio da je legitiman stav opozicije da traži veću zastupljenost u programima javnih servisa i drugih medija.

Misli, međutim, da bi opozicija u prvi plan trebalo da stavlja informisanje građana, „a tek onda sopstveno učešće u tom programu“.

Društvu su potrebne političke emisije u kojima ćemo prisustvovati dijalogu vlasti i opozicije, ali su za politički život i formiranje javnog mnjenja, napominje Obradović, neophodni mediji koji će izveštavati o temama od javnog značaja, koji će, kako je precizirao, građanima pružiti sve potrebne informacije da mogu da procenjuju kakva je situacija u društvu i kakve odluke da donose.

Govoreći o novinarskoj solidarnosti, Obradović je zapitao šta učiniti u situaciji „kada preko puta sebe imate nepomirljive učesnike u krugu koji bismo nazvali mediji i novinari i koji među sobom kao da vode bitku do istrebljenja, a ne da pripadaju istoj branši“.

On je istakao da unutar „bloka koji nije pod kontrolom vlasti“ postoji određena vrsta solidarnosti, ali mu se čini da nedostaje da se ta solidarnost iskaže u „zajedničkom delovanju“.

„Pod hitno“ treba razgovarati o tome kako da se zajednički štite mediji koji se nalaze na „direktnom udaru i režimskih medija i političara iz vladajućih struktura“, zaključio je Obradović.