Medijsko obesmišljavanje silovanja: Istraga pretvorena u rijaliti, žrtva još jednom napastvovana

Posle slučaja „Aleksić“ i slučaja „Lečić“, teško da će se ikada više ijedna žrtva seksualnog nasilja usuditi da izađe pred kamere, pred javnost i pred medije. Ostaje nada da će one odlaziti pred istražne organe, ali – po onome što smo zasad videli – i to je diskutabilno. Jer, samo u ova dva slučaja, istražni organi pokazali su da postoji obilje „rupa“ kroz koje im podaci cure ka medijima, dok su mediji pokazali svoje prave zube i pravu moć, nemilosrdno čerečeći one na čijoj su strani do juče bili.

Šta smo (opet) imali?

Neposredno nakon što je javno ispričala priču o silovanju, glumica Danijela Štajnfeld bila je napadana „samo“ na portalima i društvenim mrežama: uz uobičajeni repertoar uvreda i kvalifikacija, anonimni komentatori prebacivali su joj da je zapravo zaljubljena u Branislava Lečića, objašnjavali da to „njemu sigurno nije trebalo“, da ga žene inače jure, da je izmislila, da je ovakva i onakva.

Sličnog „toplog zeca“ pre nje prošle su i žrtve učitelja glume Mike Aleksića, baš kao i mnoge druge žrtve mnogo anonimnijih nasilnika koje su se nekim slučajem pojavile u medijima.

Žrtva je ponovo razapeta, napastvovana, psihički uzdrmana, dovedena na trusno područje na kojem ne zna kada će je, šta i sa koje strane strefiti. Što se tiče (navodnog ili pravog, svejedno) nasilnika, pružena mu je mogućnost da se javno brani, da ubeđuje, da sebi obezbedi dodatni medijski prostor

Koliko god bio bolan za čitanje i analizu, taj deo sad već uhodanog scenarija ipak nije ništa strašno naspram onoga što se po isto tako zacrtanoj šemi dešava u „mejnstrim medijima“.

Prvi dan nakon otkrivanja skandala mediji su listom osudili Branislava Lečića, detaljno citirajući ispovest koji je Štajnfeld dala Insajderu. Već sutradan je u tabloidnom delu medijske scene stvar počela da se relativizuje – pre svega kroz osude Lečićevih kolega koje su odbile da s njim igraju predstave i sugestivnim pitanjima kojima se iznosi sumnja u glumičine navode.

Sledilo je, sasvim predvidivo i očekivano, obrtanje medijske igrice i krusifikacija žrtve: tokom samo sedam dana Štajnfeld je od žrtve postala osoba koju plaća bosansko-albanski lobi u SAD, koja propagira narkomaniju i pornografiju i koja je dobila 30.000 evra da bi sakrila ime pravog silovatelja.

Gadosti koje se odnose na njene seksualne apetite i talente ovde nećemo ni pominjati, jer su zaista ispod svih nivoa kulture i etike javne reči (iako se detaljno razglabaju – kako na nacionalnim frekvencijama tako i na kioscima).

Hajdemo (opet) redom

Mediji koji s najboljom verom i namerom izveštavaju o ovakvim slučajevima trebalo bi da vode računa o interesima žrtve: ako s njom razgovaraju, da je obaveste o mogućim posledicama onoga o čemu će izvestiti, da je pripreme za te posledice; ako prepričavaju, da se ne bave detaljima njene ispovesti, da ne „cede vodu iz drenovine“. I jedni i drugi, pre i iznad svega, trebalo bi da zaštite žrtvu od nje same. Odgovor na pitanje kako to da učine svakako je jedan od onih koji vrede milion dolara – menja se od slučaja do slučaja, ne postoji formula, provereni recept koji će upaliti svaki put.

Čudesna međusobna opijenost, skoro pa zaljubljenost medija, policije i pravosuđa, učinila je da se podaci iz istrage pojave u medijima praktično u „real time“ režimu. Zahvaljujući tome, istraga je pretvorena u rijaliti program (Tamara Skrozza)

Odluka da li će ili neće izaći u javnost uvek je samo i isključivo na žrtvi, ali odluku koliko će od toga i kako objaviti, ipak donose urednici medija koji se time bave. A tokom prvih nekoliko dana od ispovesti Danijele Štajnfeld bilo je onoliko tekstova i priloga kojima je ona podržana, onoliko komentara, parola, ohrabrenja… ali istovremeno i onoliko detalja, onoliko grafičkih prikaza kojima se sladila zlonamerna svetina; prava poplava, inflacija medijskih sadržaja koji su bili očekivani, koji svakako jesu u javnom interesu, ali u kojima je istinska zaštita žrtve zapravo zaboravljena.

U normalnim državama, to vaganje i balansiranje bilo bi sasvim nepotrebno, ali ovo ipak nije normalno mesto – posebno ne u kontekstu medija, policije i pravosuđa. Čudesna međusobna opijenost, skoro pa zaljubljenost ova tri faktora, učinila je da se podaci iz istrage, podaci o saslušanjima, podaci o svim detaljima pojave u medijima praktično u „real time“ režimu. Zahvaljujući tome, istraga je opet, sasvim očekivano, devalvirana, estradizovana, pretvorena u rijaliti program.

Žrtva je ponovo razapeta, napastvovana, psihički uzdrmana, dovedena na trusno područje na kojem ne zna kada će je, šta i sa koje strane strefiti. Što se tiče (navodnog ili pravog, svejedno) nasilnika, pružena mu je mogućnost da se javno brani, da ubeđuje, da sebi obezbedi dodatni medijski prostor: u slučaju Branislava Lečića to je hipertrofirano, jer je reč o čoveku koji više nego dobro poznaje moć medija, glume, javnog nastupa.

Konačno, mediji su dobili temu dana ili nedelje, sočnu kosku koju će žvalaviti dok se publici ne ogadi.

I da završimo već jednom

Tu, naravno, dolazimo do suštine: do medijske pomrčine iz koje više nema povratka kada čovek u nju jednom upadne; do gomile profesionalnog i ljudskog nemorala koji se obilato finansira iz državne kase i pred čijim bljuvotinama nadležne institucije uporno žmure; do profesionalne bruke od koje se medijska zajednica verovatno neće oprati za naših života.

O njima možda više ne bi ni trebalo trošiti reči, ali svaka buduća žrtva, svako ko odluči da progovori o bilo čemu što ga se lično tiče ili ga pogađa – trebalo bi da ih ukalkuliše u svoj plan i da, pre nego što progovori za pristojne medije, sebi postavi nekoliko pitanja.

Mediji koji s najboljom verom i namerom izveštavaju o ovakvim slučajevima trebalo bi da vode računa o interesima žrtve… I jedni i drugi, pre i iznad svega, trebalo bi da zaštite žrtvu od nje same

– Mogu li da preživim ono što će o meni izmisliti, iskonstruisati, izmestiti van konteksta?

– Može li i kako s time da se nose moja majka, moj otac, moje dete, moj partner?

– I najvažnije – mogu li posle toga što će o meni izmisliti ili iskonstruisati, nastaviti normalno da živim?

Ako je odgovor na bilo koje od ovih pitanja negativan, poruka je: NEMOJ. Pre ili kasnije, aplauzi i podrške će uminuti, i šta ćemo onda?

Da je ovo normalno mesto, rekli bismo da se radi višeg cilja vredi žrtvovati, ali ovde i u slučaju ove teme – medijski branik patrijarhalnog modela razmišljanja, mizoginije, sistemske i svake druge rodne neravnopravnosti je takav i toliki, da su zasad sva nastojanja da se on razbije ispovešću ove ili one žrtve – sasvim uzaludna.

Pre samo dva meseca, na ovom je mestu napisano da je način izveštavanja o slučaju „Aleksić“ obesmislio temu silovanja. Slučaj „Lečić“ tu je stvar doveo do potpunog rasula: ljudska tragedija koja se dešavala pred našim očima, za samo sedam dana pretvorena je u farsu.

Sada bi samo trebalo da smislimo šta ćemo i kako ćemo sa sledećom žrtvom, ako se ikada više pojavi i odluči da nam svima kaže ko sve živi među nama. Jer ovako više neće ići.