Nataša Kovačev, novinarka: Nezavisni novinari ne odstupaju od svojih standarda za koji god medij da rade

Nataša Kovačev rođena je 1985. godine u Novom Sadu, a odrasla je u Kaću, gde je završila osnovnu školu. Baš te godine kad je maturirala u gimnaziji „Svetozar Marković“, na Filizofskom fakultetu otvoren je smer žurnalistika, kao poručen za devojku koja je znala da želi da se bavi novinarstvom. Već na trećoj godini studija bila je među deset studenata koji su se prijavili za rad na RTV Vojvodina, gde je provela sedam godina, nakon čega prelazi na Al Džazira Balkan, gde se zadržava narednih pet sezona. Ipak, možda je najveću popularnost stekla kao reporterka N1 televizije, na kojoj je bila zaposlena poslednje dve i po godine.

Autorka je nekoliko dokumentaraca, od kojih je veliku pažnju privukao „Slučaj Kepiro“. Dobitnica je nagrade Evropske mreže za suzbijanje siromaštva, nagrade Nezavisnog društva novinara Vojvodine za dostignuća i godišnje nagrade RTV-a. Majka je troipogodišnje Iskre.

U momentu kada se priprema za prelazak na Euronews Srbija, sa sagovornicom portala Moj Novi Sad, koja se sa jednakom odgovornošću i žarom priprema za priču o poljoprivrednicima iz Vojvodine ili izborima u Americi, razgovaramo o mnogim aktuelnim temama.

Detinjstvo si provela u Kaću, a ranu mladost u Novom Sadu. Kakva su tvoja sećanja iz tog perioda?

– Moje detinjstvo je bilo divno, zato sam priželjkivala da i svom detetu omogućim da odrasta u malo manjoj sredini, pa smo imali plan da živimo u Karlovcima, ali to se nije obistinilo. Desilo nam se Novo naselje, koje mi se dopada, jer i ovde može da ima makar deo onog što sam ja imala u Kaću. Iz Kaća sam putovala za Novi Sad sve dok sam išla u gimnaziju i na fakultet, a u grad sam se preselila kad sam diplomirala i počela da živim sa svojim sadašnjim suprugom Branetom. Novi Sad iz perioda mladosti pamtim kroz izlaske i druženja, a neka mesta na koja sam volela da idem više ne postoje. U srednjoj školi sam najčešće odlazila u „Piping“, „Martha’s Pub“ i u „London Pub“, koji se tada otvorio u Laze Telečkog, a cela ta ulica nije bila ovo što je danas. Za vreme studija su u moj život ušli neki drugi ljudi, sa kojima sam i dan danas prijatelj i taj period su nam obeležila druženja, svirke, festivali, često smo bili na Ribarcu, organizovali kotliće. Svake godine obeležavamo 5. oktobar i 29. novembar uz zajedničko druženje. Danas posebno volim Ribarac i Kej. Istina, ceo Novi Sad doživljavam kao svoj grad i svaki deo mi je blizak.

Nije teško pretpostaviti da ste 5. oktobar odabrali kao simbol promena, ali otkud nekadašnji Dan republike SFRJ u celoj priči?

– Zato što smo svi pomalo jugonostalgičari. Mi to vreme ne pamtimo mnogo, ali iz priča starijih, muzike, shvatanja i odrastanja, vrednosti koje su tada važile svima su nam bliske i zato smo odabrali i taj datum.

Kako pamtiš period na RTV Vojvodina, prvu kuću u kojoj si kalila zanat?

– Taj period je bio prilično težak, jer te 2006. godine RTV još nije prošao kroz neke ključne promene. Tada su rešili da podmlade ekipu koja je tamo bila godinama. Na fakultetu su nas učili kako da napravimo televizijski paket po BBC standardima, a onda smo došli tamo gde su važila neka potpuno druga pravila. Bio je to pomalo i sukob generacija, kao i dva stila rada. Srećom pa nas je bilo desetoro i držali smo se zajedno, a bila je to borba sa vetrenjačama. Tamo promene uvek sporo idu. Ja sam zahvalna toj kući jer sam tamo svašta naučila, a najviše da se snalazim, jer smo neke stvari morali da radimo uz pomoć štapa i kanapa. A kad naučiš da radiš u sistemu sa velikim brojem ljudi, u kojem su često svi nervozni, ti naučiš da plivaš. I onda kad te iz takvog sistema neko baci u „svemirski brod“ kao što je Al Džazira, lakše se snađeš.

Koji su ti do sada bili najveći izazovi sa kojima si se suočila u poslu?

– Najviše izazova sam imala dok sam radila na Al Džaziri, zato što sam tamo bila u situaciji da proširim vidike i puno putujem, te pokrivam događaje svetskog nivoa, za šta retko ko iz naše branše sa ovih prostora dobije priliku. Desilo mi se da sam na nekim od tih izveštavanja stajala rame uz rame sa ljudima kojima se divim, koje gledam na CNN-u i BBC-ju, a u tom trenutku stojim pored njih na istom zadatku. S jedne strane to jako prija, a sa druge strane tad shvatiš da za takve terene moraš ozbiljno da se pripremiš. Bilo je tu vrlo izazovnih stvari, poput Ukrajine ili Brisela i Ankare, gde se dogodio bombaški napad. Recimo, poslati smo da pratimo kada je pao avion Džermanvinksa u Alpima, a onda smo neplanirano poslati u Lozanu, pošto su se tamo događali pregovori o nuklearnom programu sa Iranom. Naravno, ja sam otputovala pripremljena za francusku priču, a preko noći sam bačena na nuklearni sporazum, ali uspela sam da se pripremim i za to. Za svaki takav teren se moraš pripremiti kao za neki veliki ispit, jer moraš da imaš dovoljno široko znanje i o kontekstu priče i o kulturnom kodu te zemlje u kojoj si, kako bi mogao ljudima da objasniš šta se tamo događa. Bilo da izveštavaš iz zrenjaninske Fabrike vode ili bilo gde iz sveta, moraš jednako dobro da se pripremiš, ali ovo su tereni koji te nauče kako da vladaš situacijom.

Izveštavala si i sa predsedničkih izbora u Americi?

– To je bilo fizički napornije, a ja sam nedeljama pre odlaska sve sama dogovarala – sagovornike, priče, teme, snimanja i to u četiri različite države. Puno sam zadataka sebi zadala, ali to sam ja. Na kraju sam uspela sve što sam planirala.

Postoji li u Srbiji nezavisno novinarstvo?

– Postoje nezavisni novinari, a to su oni koji rade isto bez obzira na to za koji medij rade. Postoji etički kodeks, postoje standardi kojih svi novinari moraju da se pridržavaju i ako se tome povinuješ, bez obzira na to da li radiš za RTS ili Al Džaziru i ne odstupaš od onoga što je tvoj standard, to je to.

Smatraš li da su takvi novinari kod nas u deficitu?

– Smatram da su mnogi ucenjeni golom egzistencijom. Posla nema toliko i nismo svi u poziciji da možemo da biramo i mogu da razumem svoje kolege koje odstupe od svojih standarda jer ih je neko ucenio, pogotovo ako imaju porodicu. Da se razumemo, to mi je užasno i ne volim što se to događa. Ali mogu da ih razumem. Ipak, i tu moraju da postoje granice koje ne smeš da pređeš i svako od nas sebi mora da kaže: „Ovo nikad ne bih uradio“. Postoji nešto što kalja tvoje ime i sve što si do tad uradio, gubiš kredibilitet i ne smeš da dozvoliš da dođeš u poziciju da nekoga drugog ugroziš time što radiš. Ako te neko ucenjuje na način da moraš tako da se ponašaš, onda tu ne postoji pitanje, onda ćeš i da ostaneš i bez posla, ali nema alternative i kraj.

Šta kažeš na komentare u kojima se svi novinari svrstavaju u isti koš i nazivaju lažovima, manipulatorima, plaćenicima, senzacionalistima…?

– Nijedna generalizacija nije dobra. U svakom mediju ima dobrih, kvalitetnih novinara koji pokušavaju da na svom mikroplanu naprave nešto što je dobro. Takvi ljudi su korisni svuda, jer u svakom sistemu ima onih koji su lenji i onih koji će ići linijom manjeg otpora, ali i onih koji će se boriti za nešto što misle da je ispravno, kako god se taj sistem zvao. Zato se ne može generalizovati, niti su svi dobri, niti svi loši, nebitno za koga rade.

Čemu ti kao novinarka težiš?

– Profesionalne domete sam dobrim delom dostigla onim što sam radila na Al Džaziri. Jedna prijateljica mi je tada rekla: „Vau, radiš američke izbore, pa nema dalje od toga!“. Ali, i posle svega toga, bio mi je izazov i želja da se vratim kući i da to što sam naučila na velikim svetskim terenima primenim ovde. Uvek me je nerviralo zašto Vojvodina nema tu vrstu pokrivenosti, zašto je manje interesantna Beogradu od onog što se dešava u Beogradu. Zato sam želela da neke teme iz Vojvodine podignem na taj nivo da budu vidljive, jer mislim da su jako važne. Ne mislim da je priča o problemu koji imaju mali poljoprivrednici manje bitna od nečega što se događa u „Krugu dvojke“ u Beogradu. To su ljudi koji, poput čoveka iz Bajmoka kojeg smo snimali, koji dug od 20 hiljada evra za penzijsko invalidsko osiguranje i za zdravstvo, ne može da plaća jer ima manje od 10 hektara zemlje. Dakle, čovek nema zdravstveno osiguranje i neće nikad otići u penziju i šta mu se dešava? Da mu je zbog tog duga država stavila u hipoteku šest jutara zemlje. Gde je tu logika? To je samo jedan od primera u Srbiji i to mora da se čuje. Na N1 sam dobila priliku da radim takve priče i one su se čule i videle.

Uskoro sa N1 prelaziš na Euronews Srbija?

– Da, to je novi projekat koji bi trebalo da se počne sa emitovanjem 9. maja, po licenci tog medija iz Liona, kao i po standardima i uređivačkoj politici. Sad smo počeli sa obukama u Beogradu, a njih nam drži nekadašnji novinar BBC-ja i CNN-a, Sa mnom sa N1 prelazi i Milan Šarić, a ima i ljudi sa RTS-a i Al Džazire, napravili su ekipu iskusnih novinara, prezentera i urednika. Pričalo smo o tome kako će izgledati uređivačka politika i vesti i ono što sam ja do sada videla mi se dopada i samo mogu da se nadam da će u praksi to da zaživi, a ja ću se sa svoje strane truditi da bude tako. Dve i po godine provedene na N1 su bile veoma značajne i lepe za mene, ali sam shvatila da je vreme da idem dalje i probam nešto drugo dok se još bavim reporterskim poslom.

Senzacionalizam u novinarstvu je primetan već duže vreme. Koliko je moguće održati novinarstvo bez senzacija?

– Novinari su u nekom trenutku pristali da igraju tu igru i sad je teško iz toga izaći. Ja sam imala situaciju u kojoj sam svom uredniku morala da kažem da ja prodajem priču i da mu objasnim zašto je neka priča važna iako naslov ne zvuči bombastično. To je do novinara, moramo da ubedimo urednike da to treba da bude tako. Nikad mi nije bilo ni strašno ni teško da nazovem kolegu sa veba i zamolim ga da promeni naslov moje priče.

Koja su naša novinarska imena, po tvom mišljenju, vredna pomena?

– Ima ih dosta, ne bih volela da nekog zaboravim, pa bih to mogla sročiti ovako: sve kolege koje nisu odustale od svojih standarda i principa i koje se bore unutar sistema gde su te promene teško izvodljive. Zato bih izdvojila koleginice koje su se jako borile u periodu kada je postojao pokret „Podrži RTV“, Tamaru Srijemac i Milicu Kravić, koje su posle toga kažnjene na vrlo čudan način, time što ih je neko prebacio na radio, a one su i tamo napravile nešto što je vanserijski. To su žene koje znaju šta rade, drže se toga i ne odstupaju od svojih standarda, čak i u situaciji u kojoj su se našle. Pomenula bih i kolege sa Al Džazire, kao što su Nadina Maličbegović, Arduana Pribinja, Stefan Goranović. Drago mi je što su svi oni na pozicijama sa kojih mogu da rade svoj posao kako treba.

Tvoja koleginica sa N1 Jelena Zorić bila je meta javnih osuda zbog toga što je primila državo odlikovanje. Kako to komentarišeš?

– Ona je bila pred unakrsnom vatrom zbog ordena koji je primila, ali toj ženi apsolutno niko ne može ništa da zameri, jer mislim da je imala puno pravo da primi taj orden i da ga preuzme. Ona time nije dovela u pitanje sve ono što je radila, niti način na koji radi, tako da je suluda kompletna kampanja kojoj je bila izložena. Upravo time je i pokazala koliko je nepristrasna u onome što radi, da nije ni provladin ni opozicioni novinar, već novinar.

Iskusna si i u izveštavanju sa protesta, a poslednji takav je bio u julu prošle godine. Kakva iskustva odatle nosiš?

– Te situacije mogu da budu vrlo opasne. Fizički je najopasnije bilo kad su počeli da bacaju kamenice i molotovljeve koktele na Gradsku kuću, gde smo se našli između Gradske kuće i demonstranata. Baš su me zvali iz Thompson fondacije da napravimo kurs o bezbednom izveštavanju sa takvih situacija, gde smo još nekoliko mojih kolega (među kojima je i Jelena Zorić) i ja napravili koristan alat novinarima, kako bi mogli adekvatno da se pripreme, od toga kako treba da se obuku, preko toga šta sve može da ti se dogodi, do toga kako treba da se ponašaš ako krenu nemiri… Kurs je besplatan, na srpskom, makedonskom i albanskom jeziku je i dostupan je svima na sajtu te fondacije.

Na koje projekte si posebno ponosna što si ih radila?

– Volim što sam imala priliku da ispratim migrantsku krizu, jer je to priča decenije, nešto što menja živote ljudima, izgled kontinenata, što pomera sve. Te sudbine i priče kojih sam se naslušala, slike kojih sam se nagledala… to je i mene promenilo. Drago mi je što sam iz prve ruke mogla da saznam strahote kroz koje su ti ljudi prošli i vidim uslove u kojima oni sada žive i pokušavaju da se domognu Evrope. Tužno mi je što ljudi ne mogu da sagledaju taj ljudski aspekt, već pišu peticije protiv migranata. Mogu donekle da pokušam da razumem taj strah, jer dešava se da migranti upadaju u vikendice kako bi tu prespavali, ali mogu i da razumem zašto to rade. Oni žive napolju, putuju i spavaju na minus 10, na vetrometini, egzistencija im je ugrožena. Kad sam išla da radim te priče u Somboru i Apatinu, gde smo kolega snimatelj i ja bili maltene na stubu srama jer radimo tu temu, proveravala sam i podatke u policiji i dobila informacije da u tom periodu nije bilo nikakvih prijava za napade od strane migranata na nekog od stanovnika, čak ništa iz obijenih vikendica nije bilo ukradeno.

Kroz razgovore sa migrantima koje si vodila, da li ti je ostala u sećanju neka konkretna ljudska priča?

– U izbegličkom kampu u Grčkoj, gde smo proveli dve nedelje, jedan Sirijac je bio sa dva sina i ćerkicom. Žena mu je otišla na lečenje od kancera u Nemačku još pre nego što je izbio rat. On je sa decom krenuo na putovanje, uspeli su da pređu iz Turske u Grčku i svi su spavali u šatoru. Bilo je užasno hladno i non-stop je padala kiša, a oni su sve vreme bili natopljeni, promrzli i mokri. Sa mnom je bio kolega koji govori arapski i tad smo uspeli da čujemo priču tog čoveka, koji je nekom trenutku počeo i da štrajkuje glađu, jer je tražio da se otvore granice i da krenu dalje, što nisu dobili. Tad sam shvatila tu teskobu i jad kroz koji svi oni prolaze. On vuče troje male dece stotinama hiljada kilometara sa namerom da stigne do Nemačke gde će da se spoje sa mamom, a nema nikakvih izgleda da će to uopšte da se dogodi. A to je samo jedna od priča. To su stvari koje te pomere, ne možeš da ostaneš hladan i to zaboraviš.

U januaru ti se dogodio vrlo neprijatan događaj, kada tebi i tvojoj ekipi nije bio dozvoljen ulaz u dvorište srbobranske crkve. Možemo li čuti neki komentar na to?

– Samo ću reći da je meni do tad bilo nezamislivo da tako nešto može da se dogodi, ali se dogodilo. Ono što je meni bilo još strašnije od toga jeste izostanak reakcije nekih ljudi za koje mislim da bi trebalo da reaguju, a tu mogu da uključim mnoge, između ostalih i naše svetovne vlasti, koje su odlučile da pognu glavu. Ja to ne mogu da shvatim i meni je to sramno, jer si degradirao ne samo sebe, već i instituciju koju predstavljaš.

Ubrzo nakon toga ti je nepravedno pripisano da si pozvala na useljavanje migranata u sve prazne kuće u Srbiji, kada se na društvenim mrežama pojavila tvoja navodna izjava o tome. Ostaje li gorak ukus nakon toga?

– To mi je posebno strašno, jer se u takvim situacijama zapitam koliko su daleko neki ljudi spremni da idu. Da izmisle nešto, zalepe to kao tvoju izjavu i time ti stave metu. A zašto? Preispitivala sam se šta sam ja to tako strašno uradila nekome da bi neko posegao za takvim alatom. Ne mogu to da razumem, jer nikada nešto slično ne bih nikome uradila. To je jedna jako prljava igra i kukavički potez. Ne bih tome davala dalji publicitet.

Ovo što se trenutno događa kolegama iz Krika, gde ih po tabloidima provlače i povezuju sa kriminalnom grupom, naravno da je to crtanje mete zbog posla kojim se bave, a to su jako opasne stvari

Ipak, to je odličan uvod za sledeće pitanje. Koliko su novinari danas ugroženi i u opasnosti?

– Smešno će zvučati ako posle ovog kažem da nisam iskusila situacije da osećam da sam u opasnosti, ali ja zaista nisam osetila ugroženost. Sa druge strane, neke moje kolege su imale vrlo konkretno iskustvo, od direktnih pretnji koje im neko izgovori usmeno, preko ceduljica koje im ostavljaju na vratima, i to se događa. U julu smo na protestima mogli da vidimo vrlo konkretne napade koje su kolege preživele i mnogi od njih završili i u bolnici. Setimo se samo fotoreportera Bete. Zato ne možemo da kažemo da su novinari u Srbiji danas bezbedni. I ovo što se trenutno događa kolegama iz Krika, gde ih po tabloidima provlače i povezuju sa kriminalnom grupom, naravno da je to crtanje mete zbog posla kojim se bave, a to su jako opasne stvari. Ako pogledamo kroz istoriju koliko je novinara u zemlji platilo glavom i koliko je takvih slučajeva ostalo nerazrešeno, onda nam je vrlo jasno da treba mnogo raditi na bezbednosti novinara.

S obzirom na to da je novinarstvo jedna od najstresnijih profesija, imaš li neke svoje ventile, pomoću kojih se resetuješ i puniš baterije?

– Dobro pitanje. Nisam ih dugo imala i to mi je jako falilo, jer sam znala da mi trebaju. Sada sam krenula na jutarnju jogu od 6.30 i to je toliko dobro! Ventil je jako potreban, zdraviji si i za sebe i za svoje okruženje, jer kad nemaš ventil i doneseš stres sa posla kući, onda postaješ toksičan.
Šta je za tebe najlepše u tvom poslu?

– I najlepše i najteže je to što radiš sa ljudima, što budeš deo raznih priča, proširuješ vidike, upoznaješ razne sfere života i naučiš da nikada ništa nije crno-belo. Takođe, učiš da razumeš ljude i njihove motive. Trudiš se da ne osuđuješ u trenutku, već da shvatiš zašto su nešto uradili. Tome me je ovaj posao naučio i to mi je jako korisno, i u privatnom i u poslovnom životu.

Koju bi anegdotu sa posla podelila sa nama?

– Često me pitaju šta se dešava kada si na lajvu, a ne možeš da se setiš neke reči, dok si uživo u programu. Meni se to dogodilo u Ukrajini, ja sam bila u Kijevu, a govorila sam o događanjima na Krimu i trebalo je da pomenem grad koji se zove Balaklava, u čijoj blizini je ruska flota. Toliko sam bila sigurna da ću da kažem „baklava“, da mi je sve vreme lajva samo to odzvanjalo u ušima. Kad sam došla do tog momenta, uopšte nisam spomenula ime grada, već sam izabrala da ga opišem.

Šta se u izveštavanju promenilo otkako je počela epidemija?

– Promenilo se to što nam je glavna vest u proteklih godinu dana bila korona, što smo samo prebrojavali mrtve i pacijente u bolnicama, što je vrlo deprimirajuće. Sve je stalo i drugačija je normalnost. Novinari su imali i više posla nego inače, nas nisu zatvarali, ali većina stvari o kojima izveštavamo je na neki način povezana sa epidemijom
Koja je najveća zabluda o novinarima?

– Zabluda je da su novinari svemogući i da treba da rade posao inspekcije, istražitelja i policije. Meni se događalo da me ljudi zovu subotom popodne i da mi kažu da gori deponija prekoputa njihove kuće, a da prethodno nisu zvali inspekciju. Novinari izveštavaju i ukazuju na probleme, ali prvi korak je da zovete instituciju zaduženu za određeni problem.

Imaš li poruka za javnost?

– Poruka mladim kolegama je da ostanu dosledni sebi i standardima profesije, te da se trude da ne popuštaju pod pritiscima. Poruka javnosti koja gleda i čita to što mi radimo bi bila da se ne okrenu lako nekom zabavnijem sadržaju, već da održe neke određene standarde koje traže.