Dušan Veličković: Doušnički i nasilnički žurnalizam čini poveliki korpus savremenog srpskog novinarstva

„Užasna je činjenica da se suđenje događa tek sada, više od dvadeset godina od groznog, surovog i besmislenog zločina“, kaže u intervjuu za Cenzolovku Dušan Veličković, pisac i novinar, povodom godišnjice ubistva svog kolege, novinara i izdavača Slavka Ćuruvije.

Slučajan susret Veličkovića i Ćuruvije, neposredno pred ubistvo, okrivljeni pokušavaju da na suđenju predstave kao legitiman motiv za početak praćenja Veličkovića i prekid praćenja Ćuruvije (koji je dva dana pre toga danonoćno praćen), posle koga je usledila egzekucija.

Dok o tome što je Veličković svom kolegi tada dao vizitkartu govore kao o sumnjivoj primopredaji.

O tome koliko taj njihov „alibi“ predstavlja nasilje nad logikom i zdravim razumom, kao i o opasnoj, brutalnoj zloupotrebi državnog aparata i tekstova iz medija za obračun sa Ćuruvijom – u razgovoru koji sledi.

Doušnički žurnalizam

Cenzolovka: U vašoj knjizi „Srbija hardcore“ postoji priča o susretu sa Slavkom Ćuruvijom u Knez Mihailovoj ulici i u kafani Kolarac, neposredno pre ubistva. Tada vam je Ćuruvija rekao: „Moj najveći patriotski gest je što sam u ovoj situaciji prestao da izdajem novine. Neću da pišem za cenzore.“ Pretpostavljam, razgovarali ste o tekstu iz Ekspres politike, koji je pročitan i u Dnevniku RTS-a, kojim je proglašen za izdajnika koji priziva bombardovanje, što se i danas koristi kao opravdanje njegove likvidacije. Kakva je bila uloga tog teksta i šta vam je Ćuruvija rekao o tome?

Dušan Veličković: Nije to bio nikakav novinski tekst, kao što ni novine u kojima je bio objavljen u to vreme nisu bile nikakve novine. Bila je to jedna beskrupulozna, primitivna denuncijacija. E, sad, iako to nije bio pravi novinski tekst, u kojem se osim podmeta, priroka i tačke na kraju rečenice, poštuju i osnovne činjenice kao što je red u novinarskom poslu, ta vrsta potkazivačkih tekstova ipak čini jedan poveliki korpus savremenog srpskog žurnalizma. To bi se moglo nazvati doušničkim ili, još bolje, nasilničkim žurnalizmom, a tekst „Ćuruvija dočekao bombe“ je blistavi primer tog opasnog novinarskog slepog creva.

Verujem da će sud identifikovati i kazniti bar neke od egzekutora i učesnika u ubistvu, ali sumnjam da ćemo ikad saznati ko su glavni nalogodavci. To će biti velika mrlja na savesti čitavog društva

Cenzolovka: Odbrana okrivljenih za ubistvo i danas sve glasnije potencira da je Ćuruvija bio „strani plaćenik“, zbog čega je, navodno, bio praćen. Kako ste temu o „patriotizmu novinara“ doživeli toga dana?

Veličković: Nema tu šta da se doživljava, isti vokabular otkako znam za sebe, čim počne da se govori o patriotama, izdajnicima, stranim plaćenicima, svakome je jasno o čemu je reč.

Neko ćuti, neko kaže „mora da tu ima nečega“, neko pokuša da bude razuman, i tako u beskraj, po tome se pojedinačno razlikujemo, ali mislim da je ipak svako svestan o čemu je tu zaista reč.

Cenzolovka: O čemu ste još razgovarali? Bio je zabrinut za svoju bezbednost?

Veličković: Bio je to kratak razgovor, ja sam mu prišao prosto da mu izrazim solidarnost i prijateljsku zabrinutost. Slavko je bio opušten, šalio se, ali mislim da je to bila opuštenost na način na koji je čovek opušten kada zna da je suočen sa besmislenim optužbama, ali u osnovi je morao biti zabrinut, jer je stvorena atmosfera poziva na linč, iako u tom momentu niko nije mogao ni pretpostaviti da su odredi smrti u blizini.

Cenzolovka: Zašto je, po vama, Ćuruvija ubijen?

Veličković: Mogu samo da nagađam. Mislim da su Ćuruviju histerični mudraci u vrhu države označili kao ozbiljnog i uticajnog političkog protivnika, što on i jeste postao ili je mogao da postane, a znamo kako većina ovdašnjih režima, od Tita do današnjih dana, ume silno da se iznervira kad im se neko suprotstavi. A tek kako se masa njihovih poltrona iznervira, ne mogu da izdrže da se ne otrgnu s lanca.

Cenzolovka: U „Izveštaju o tajnom praćenju lica – radni naziv Ćuran“ pominje se vaš susret sa Ćuruvijom. Vi mu dajete „papirić formata A-6“, rastajete se, a ekipa operativaca DB-a koja prati Ćuruviju se razdvaja da bi deo operativaca nastavio da prati vas do vašeg tadašnjeg stana u Molerovoj. Da li je bilo razloga da vi budete praćeni? U tom trenutku, zbog bombardovanja, ni vaš časopis Biblioteka Alexandria ne izlazi.

Veličković: Naravno da nije bilo razloga, ali uzalud je pozivati se na logiku.

Znamo kako većina ovdašnjih režima, od Tita do današnjih dana, ume silno da se iznervira kad im se neko suprotstavi. A tek kako se masa njihovih poltrona iznervira, ne mogu da izdrže da se ne otrgnu s lanca

Cenzolovka: U svojoj odbrani drugookrivljeni za ubistvo Milan Radonjić, tada načelnik beogradskog centra RDB-a koji je nadzirao akciju praćenja iz minuta u minut, ističe da je Ćuruvija praćen tog dana jer je imao „dojavu“ da će doći do neke primopredaje. Za „primopredaju“ je proglašena posetnica koju ste mu dali i, navodno, zbog toga naređuje da se prekine praćenje Ćuruvije. Operativci su povučeni da ne bi videli ubice i nakon toga je Ćuruvija streljan. Groteskno? Poslužili ste kao alibi Radonjiću?

Veličković: Ja sam na kraju tog kratkog razgovora Ćuruviji ponosno dao vizitkartu, a on je svoje brojeve telefona ispisao na parčetu papira. Toga se dobro sećam jer je to prvi i jedini put u životu da sam imao vizitkarte koje sam uvek smatrao besmislenim i nepotrebnim.

Uvek se setim jednog iskustva u Južnoj Koreji gde sam boravio kao delegat Srpskog PEN-a. Tamo sam sreo mnogo Korejaca i Japanaca koji obožavaju vizitkarte, daju vam vizitkartu i pre nego što se upoznate. Tako sam se kući vratio sa punom torbom vizitkarti. Jedno vreme sam ih čuvao u jednoj velikoj kutiji, a onda sam ih, naravno, bacio, shvativši još jednom koliko su besmislene i nepotrebne. Onda sam počeo da sarađujem sa nedeljnikom Vreme na osnivanju jednog literarnog časopisa. Dragoljub Žarković, kao ozbiljan čovek, ne pitajući me, dao je da mi se izrade vizitkarte, pa sam i ja počeo da ih delim na sve strane.

I tako sam se peške vratio iz centra grada do Molerove ulice u kojoj sam stanovao. Kasnije sam saznao da me je pratilo navodno desetak ljudi i tri automobila, zabeleženo je i da sam stan na drugom spratu na kojem nije bilo imena otključao sopstvenim ključem.

Posle sam razmišljao kako je sve to zaista profesionalno izvedeno, ne samo da nikog iza sebe nisam video na opustelim beogradskim ulicama nego nisam čak primetio ni da mi neko diše za vrat na stepeništu. Ali, dobro, osim što je malo jezivo, sve je to ipak logično, zato se tajna policija i zove tako kako se zove.

Nego razmišljam nešto drugo, kako idealni tajni policajac mora da ima ne samo sposobnost da bude nevidljiv i da dobro zapaža nego i da bude savršeno glup, da ne postavlja sebi bilo kakve moralne dileme i da bespogovorno izvršava naređenja.

Slabašna ili nikakva solidarnost novinara

Cenzolovka: Da li smatrate da bi, da je postojala veća solidarnost drugih urednika i novinara sa Ćuruvijom, on bio zaštićeniji? Da bi možda izbegao tragičnu sudbinu?

Veličković: Nažalost, solidarnost medijske i, generalno, intelektualne zajednice, osim u nekim trenucima, uvek nam je bila slaba strana. Mislim da odavno živimo u vremenu srpskog makartizma koji se povremeno potpuno raspameti upravo zbog odsustva ili slabašne solidarnosti.

Cenzolovka: Jednom ste izjavili da je Srbija „rezervoar žestokih, hardcore tema, predrasuda i mitova“. Da li ovako dugo nekažnjavanje zločina, a prošle su 22 godine od ubistva, služi održanju hardcore mitova o svemoći Službe i nekažnjivosti zločina?

Solidarnost medijske i, generalno, intelektualne zajednice, osim u nekim trenucima, uvek nam je bila slaba strana

Veličković: Taj mit je neuništiv još od onog Davičovog „Ozna sve dozna“. Doduše, mislim da je Davičo u svoj poetski hvalospev tadašnjoj Službi unutrašnje bezbednosti proturio i malo ironije jer sledeći stihovi glase „Pst, tajac. I lišće ima uši“, ali ko bi još obraćao pažnju na ironiju kad je reč o jednoj takvoj važnoj i omiljenoj službi. Dobro, možda baš i nije omiljena, ali postoji opšte uverenje da je sve što se radi pod firmom „Službe“ nekako logično i prirodno. Nešto što je gotovo neminovno, što nikoga ne čudi.

Uostalom, i činjenica da u slengu za tajnu policiju nema nikakvog posebnog termina osim reči „Služba“, što gotovo upućuje na intimnost i uvažavanje, dok se nesrećnim običnim policajcima prišivaju izrazi „murija“, „panduri“, „kerovi“ i trista drugih, govori o tome kako javno mnjenje održava jedan hardcore mit.

Sećam se kada sam krajem sedamdesetih godina počeo da radim u NIN-u. Dobio sam svoj sto i na njemu telefon sa direktnom linijom. Nisam se ni osvrnuo, a telefon zvoni, čovek zaista traži baš mene, kaže da nije zgodno da razgovaramo u redakciji, ako mogu da siđem u Šumatovac. Odem u Šumatovac, on mi poturi pod nos nekakvu legitimaciju i kaže značajno „državna bezbednost“. Dobro, i šta? Pa, ništa. Bude neka besmislena laka konverzacija, uz nejasno upozorenje da budem oprezan.

U redakciji pitam ljude kako je moguće da je ovaj tip saznao broj mog telefona koji ni ja još ne znam. Oni počnu da se smeju, navodno jedan od urednika za sve i svašta radi za „Službu“.

Posle razgovaram i sa Zoranom Đinđićem, sa kojim sam tada bio vrlo blizak prijatelj. Kažem mu: „Imam utisak da mi ovaj kreten nešto preti.“ „Je l’ jedan visoki s dugom kosom, u mantilu boje mokraće? Ma, znam ga, ništa se ne brini, on je zadužen za intelektualce.“

Eto, tako se održavaju hardcore mitovi, svi smo u istom testu, i policajci raznih vrsta, i progonjeni i progonitelji, i doušnici i cinkaroši, svi kao sve znamo i o svemu raspravljamo, čak se i poznajemo, a onda samo tek neko bude streljan. I život se nastavlja.

Cenzolovka: Da li očekujete da Slavkove ubice budu kažnjene, a i da se otkrije ko je naredio ubistvo?

Veličković: Ne bih želeo da komentarišem suđenje jer ga nisam ni pratio pažljivo, praktično znam samo da je suđenje u toku, ali mogu da kažem da je užasna činjenica to što se sve to događa tek sada, više od dvadeset godina od jednog groznog, surovog i besmislenog zločina.

Nadam se i verujem da će sud identifikovati i kazniti bar neke od egzekutora i učesnika u ubistvu, ali sumnjam da ćemo ikad saznati ko su glavni nalogodavci.

To će, naravno, biti velika mrlja na savesti čitavog društva, mada možda ne treba biti tako kategoričan, jer istina često ume da nas iznenadi i da se iskobelja i iz najmračnijih i najtajnijih državnih budžaka.