NISAM NEPRIJATELJ Janković: To su prazan džep, nestabilno pravosuđe, tabloidna stvarnost

Nisam u sukobu Ministarstvom odbrane, već je ministar odbrane u sukobu sa vladavinom prava i sa temeljnim postavkama demokratije da je vlast ograničena zakonom koji podjednako važi za sve, i da je pod kontrolom.

Šta dalje?

– Građani Srbije i državni organi, pa i međunarodna zajednica, moraju na kraju videti da, kao i svugde, postoje određene krizne, prelomne situacije za vladavinu prava, ali da su naše društvo i država funkcionalne demokratske zajednice u kojima se zakon na kraju ipak sprovede. Zato smo i uspostavili kontrolne državne organe da u ovakvim situacijama niko ne bi bio iznad zakona i da bi prevagnula unapred zadata pravila uređenog društva, a ne to ko je u medijima glasniji, ko ima više pozitivnih komentara, ko ima veći bužet za odnose sa javnošću. Dakle, kraj ove situacije vidim u tome da svi nadležni državni organi – organi pravosuđa, zaštitnik građana i ostali, okončaju postupke koje vode i ostvare svoju funkciju.

Kako gledate na tekst u listu Ministarstva odbrane u kojem ste stavljeni u izrazito negativan kontekst prema Vojsci Srbije?

– Treba znati da je budžet Uprave za odnose s javnošću Ministarstva odbrane, dakle samo te uprave, 118 miliona dinara, a kompletan bužet zaštitnika građana kao državnog organa, za sve aktivnosti na zaštiti svih prava građana, sve kontrole, sve plate, sve troškove rada, svu opremu – 171 milion. I ako je ovaj tekst krajnji domet odnosa s javnošću Ministarstva odbrane, onda ja stvarno moram da se pitam da li tolike pare treba da se troše na stvaranje privida sukoba dve državne institucije, dva državna organa koji i u Ustavu stoje jedan do drugog. Besmisleno je da ministar Gašić u odbranu svojih grešaka ispred sebe potura navodnu brigu za bezbednost predsednika Vlade, pa Ministarstva odbrane, Vojske, države…

Šta je cilj tog teksta?

– Pojedinci koji rukovode određenim delovima Ministarstva odbrane, a mislim posebno na ministra, direktora VBA i jednog njegovog bliskog saradnika, svesno ili nesvesno prave ozbiljne nezakonitosti i nepravilnosti na štetu zagarantovanih prava građana, a tekst i naslovnica u „Odbrani“ je pokušaj da se ti ljudi izjednače sa Vojskom Srbije kojoj ja nijednom ništa nisam zamerio. Ona nije zaslužila da se svi izazovi s kojima se suočava, jednim pokušajem spina zamene sa zaštitnikom građana i započne rat s njim. Pripadnici Vojske znaju mnogo bolje od toga, zvanično glasilo Ministarstva odbrane ih je potcenilo. Nije to pravi nivo ni lista „Odbrana“, a kamoli Ministarstva odbrane, koje je ipak mnogo više od nekolicine rukovodilaca.

Koliko je opasno stvaranje ove opšte hajke “ko nije sa mnom, taj je protiv mene”?

– Odavno upozoravam da je jedna od najvećih opasnosti po naše društvo tendencija raspirivanja konflikata, stvaranje konfliktne atmosfere u kojoj, između ostalog, stradaju prava građana. Autocenzura je zahvatila i naš javni diskurs jer ljudi znaju da će, ako iznesu kritičku misao, biti proglašeni za stranog ili tajkunskog plaćenika, unutrašnjeg neprijatelja, domaćeg izdajnika, “opoziciju”… U Srbiji se ubrzano stvaraju društvene grupe između kojih antagonizam raste. Proglašavanjem neistomišljenika za neprijatelje i izdajnike, ne jača se već se slabi društvo. Umesto sukoba moramo graditi atmosferu dijaloga.

Da li se vi osećate posle svega toga kao da su vam nacrtali metu na čelu?

– Teško je zamisliti težu optužbu u društvu koje je prošlo kroz ratove, čija je prethodna država razorena, a neko s visokog državnog položaja tvrdi da radite protiv njene bezbednosti, da napadate njenu vojsku. Ali ponavljam, mislim da građani znaju, ili bar u sebi osećaju, o čemu se ovde zaista radi. Neprijatelj građana je prazan džep, nedostatak posla, nestabilnost pravosuđa, javna preduzeća kao države u državi, od partija okupirana, prekobrojna i neodgovorna administracija, tabloidizirana predstava stvarnosti u kojoj se od njih očekuje da ne veruju svojim očima, ušima i stomaku, deca koja gube časove, mladi lekari i inženjeri koji odlaze, stari ostavljeni na milost i nemilost životu, bolesni u redovima, neravnopravnost pred zakonom, samovolja i nestručnost pojedinaca u vlasti…

Ne osećate se ugroženo?

– Ne.

Upravo zbog vaše hrabrosti da javno saopštavate sve nepravilnosti ubrajaju vas u nove nade opozicije. Kako gledate na to?

– Vlast treba da kontrolišu parlament, nezavisno sudstvo, nezavisni kontrolni organi, mediji, nevladine organizacije, građani i, naravno, opozicija. Kod nas taj sistem provera i ravnoteža nije u skladu, kontrolna strana je preslaba. Na primer, parlament se uglavnom postavlja kao branitelj, a ne kao kontrolor vlade, pravosuđe je zbog reformi godinama okrenuto prema sebi i sopstvenim problemima, u medijima stanje ni izbliza nije ružičasto, nevladine organizacije bore se za opstanak na projektnom tržištu gde je najveći donator izvršna vlast, opoziciju, dozvolite mi, neću komentarisati ni pozitivno ni negativno, a nezavisni kontrolni organi još nemaju dovoljan kapacitet, tradiciju, niti su se dovoljno čvrsto ukorenili u pravnu i opštu svest kao punopravni organi državne vlasti. U takvoj slučajnoj ili namernoj magli, za svakog ko uradi nešto što se izvršnoj vlasti ne sviđa kaže se – opozicija, čime se institucionalna struktura srpske demokratije banalizuje na dva elementa. Kada sudija donese odluku koja se nekom u vlasti ne sviđa, začas se spomene da ga je postavila bivša vlast (opozicija) ili da je povezan sa tajkunima. Činioce demokratije ne čine samo pozicija i opozicija, baš kao što je fudbal u Srbiji mnogo više od igračke postave Zvezde i Partizana.