Odlazak urednika u NIN-u, direktora Kinoteke i obnovitelja najčuvenije izdavačke edicije Plava ptica

Rođen je 11. septembra 1932. godine u Zemunu. Gimnaziju je završio u Beogradu, gde je studirao Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu. Član Udruženja novinara Srbije postao je 1962. godine.

Novinarstvom je počeo da se bavi za vreme studiranja 1952. godine u listu „Student“, a do 1954. objavljuje i u tek osnovanom beogradskom univerzitetskom časopisu „Vidici“. Saradnik je časopisa „Delo“, „Književnost“ i „Letopis Matice srpske“ u periodu od 1954. do 1956. godine.

Porodica i prijatelji skraćeno su ga zvali Živa, a dok je urednik u „Vidicima“ bio Petar Džadžić, greškom je ispod priloga potpisan kao Žika. To mu je ostao toliko prepoznatljivi nadimak, da su ga do kraja života i drugi samo tako i znali, obraćali mu se nadimkom i potpisivali samo tim imenom.

Posle raspisanog konkursa, 1955. postaje mladi novinar, saradnik-pripravnik u dnevnom listu „Borba“, u kojem su radili doajeni Slobodan Glumac, Dušan-Duda Timotijević, Lola Dimitrijević i mnogi drugi (većinom iz predratnog „Vremena“ i „Politike“), bez kojih se ne može ispisati nijedna istorija srpskog novinarstva. Na dnevnoj rubrici Kultura je, osim budućeg filmskog režisera Miće Miloševića, bio filmski kritičar, ali se u početku bavio i ostalim temama. Uvođenjem TV programa, od šezdesetih do 1976. godine povremeno se bavio i TV kritikom.

Za „Borbu“ je kao reporter slao priloge sa Venecijanskog filmskog festivala 1958. Dobro obavivši posao, izveštavao je, potom, i sa filmskih smotri u Kanu, Dizeldorfu, Parizu…

Član jednog od žirija u ime NIN-a bio je na filmskom festivalu u Nici. U ime istog nedeljnika i delegirani posetilac, tada tek osnovanog a danas najznačajnijeg svetskog stripskog festivala u Angulemu (Francuska) bio je 1970. godine. Intervjuisao je tom prilikom Berna Hogarta, najpoznatijeg stripara koji se bavio „Tarzanom“.

Osnivanjem pokreta nesvrstanih zemalja, tokom šezdesetih, kao reporter „Borbe“ i TANJUG-a, postaje spoljno-politički komentator. Izveštava iz afričkih, azijskih, kao i mnogih slično politički orijentisanih nesvrstanih država iz ostalih krajeva sveta (UAR, Sudan, Kenija, Tanganjika/Tanzanija, Uganda, Zanzibar, Kambodža…), pri čemu su neki lideri upravo njemu dali svoje prve ili ekskluzivne intervjue za naše medije.

Stipendiju Fordove fondacije za jednogodišnju novinarsku specijalizaciju u SAD dobio je u drugoj polovini šezdesetih. Pre toga, na Trećem programu Radio Beograda vodio je emisiju o džezu, za vreme svog studijskog boravka iz SAD poštom slao nove ploče i tekstove, kao i javljao telefonom vesti o tamošnjim aktuelnim muzičkim kretanjima. Još jedno vreme po povratku nastavlja da sarađuje, kreirajući ukupno oko sto ovakvih džez-emisija.

U nedeljnik NIN na mesto urednika rubrike Kultura dolazi 1968/69. i tu ostaje sve do 1976. Potom prelazi na mesto direktora i glavnog urednika Izdavačkog preduzeća „Jugoslavija“, organizacionog dela kuće „Prosveta“, do 1981. zaduženog za luksuzna izdanja, monografije i elitne edicije. Obnovio je 1977. čuvenu predratnu seriju avanturističkih knjiga „Plava ptica“ Gece Kona, kao i biblioteku naučno-fantastične književnosti „Kentaur“ s kraja šezdesetih, te uredio mnoge i danas nezaobilazne monografije („Uniforme srpske vojske 1808-1918“ Pavla Vasića, „Džinovi“, „Vile i vilenjaci“, „Patuljci“, seriju „Umetnost na tlu Jugoslavije“…).

Na TV sarađuje sa Nebojšom Đukelićem, Slobodanom Novakovićem, Rankom Munitićem i Bogdanom Tirnanićem u emisijama o FEST-u.

Direktor Jugoslovenske kinoteke bio je u periodu 1981. do 1990. godine.

Sa slikarom Ljubom Popovićem, uporedo, osnovao je 1974. časopis „Pegaz“, namenjen teoriji vizuelnih medija koji se izražavaju grafičkim putem, ali u reviji je najviše prostora odvajano za strip, čiji su obojica bili pasionirani posvećenici još iz mladih dana, tokom međuratnog perioda i okupacije. Našoj javnosti je vratio Đorđa Lobačeva, srpskog stripara ruskog porekla, rođenog u Skadru, a sticajem kompleksnih političkih odnosa posle ideološkog raskida sa Sovjetskim Savezom 1948. prinudno iseljenog u Rumuniju.

Bogdanović je preveo kompletni strip „Princ Valijant“ Hala Fostera (oko 15 tomova). Pored svih „ozbiljnih“ poslova, nije se odricao te mladalačke ljubavi. Bio je 1986. jedan od inicijatora udruživanja i predsednik prvog srpskog stripskog društva ove vrste.

Sa uglednim, danas našim najprevođenijim živim književnikom Zoranom Živkovićem, još 1982. je utemeljio prvu srpsku privatnu ediciju naučne fantastike „Polaris“.

Posle penzionisanja uređuje sa svojim sinovima, arhitektom Vidom (većinom kao dizajnerom) i Ognjenom (po profesiji kompozitorom), u okviru kućne radionice „Ateneum/Realisaction“ čitave edicije knjiga („Svetionik“, „Itaka“, „Juče i sutra“…). Poslednju korekturu čitala je životna saputnica Emilija, ne samo do penzije novinarka na rubrikama Kultura dnevnih listova „Večernje novosti“ i „Borba“, nego i jugoslovenska košarkaška reprezentativka.

Štampao je oko 70 autorskih knjiga (deset romana, dve knjige poezije, četiri zbirke priča, devet knjiga eseja, putopise, prikaze, kritičke osvrte…) i dobrim delom u sopstvenom prevodu tuđe naslove, većinom tvrdo ukoričene i s zaštitnim omotom, nažalost, zbog surovih komercijalno-distributerskih uslova privatnih knjižarskih lanaca, i u samo ekskluzivnim tiražima od 20 do 50 primeraka; tek za Narodnu biblioteku, malobrojne prijatelje, kritičare i konkurse (na primer, poslednje decenije redovno šaljući svoja dela na takmičenje za NIN-ov roman godine).

U te projekte ulagao je novac koji je dobijao kao mesečni dodatak, tzv. nacionalnu penziju. Do kraja je objavljivao tekstove u časopisu „Kinoteka“ Jugoslovenske kinoteke. Neposredno pred smrt dovršio je pisanje trećeg toma teorijsko-pedagoškog projekta „Mediji vizuelne naracije“. Višestruko je nagrađivan.

Preminuo je u subotu, 3. aprila 2021. godine.