Dnevnik koji niko u Srbiji nije smeo da štampa uprkos ponuđene primamljive cene našao je štampare u Osijeku, a povećani troškovi ditribucije nisu uticali na njegovu nisku cenu. Time je epopeja okončana, pomislio bi neko željan novog štampanog medija koji treba da popunjava vakuum stvoren dubokom polarizacijom postojećih. Vara se.
Uzalud sam juče tražio primerak „Nove“. Nema. Konačno sam se našao na kiosku gde od ranije znam prodavačicu. Dobijamo samo tri primerka, a od jutros ne znam koliko hiljada sam mogla da prodam. Čujem da je tako svuda. I još nam je rečeno da budu što manje primetne.
Vlast je direktivno razrezala tiraž. Tri komada, i dosta. Pošto je izgubila bitku oko štampanja novine, rešena je na dobije bitku oko njene prodaje. Čista sabotaža. Srpsko medijsko minsko polje, a naprednjaci i njihov predsednik nastaviće da sagovornicima iz Evropske unije trabunjaju o slobodi medija. I još će reći da niko nije zabranio „Novu“. Sramota!
Snaga dobre priče: O mitologiji medija
Medijski amandmani umiru u skupštinskom mraku: Noćno zasedanje Odbora, u četiri čina
Kako ojačati lokalne medije i obnoviti informisanje o radu opštinskih vlasti: Britansko rešenje daje rezultate
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.