Tužilac traži 160 godina zatvora za četvoricu okrivljenih za ubistvo Slavka Ćuruvije

Tužilac Milenko Mandić ostao je pri svojoj završnoj reči iz prvostepenog postupka, tvrdeći da je optužnica u potpunosti dokazana i zatražio po 40 godina zatvora za okrivljene najviše funkcionere Resora državne bezbednosti u vreme ubistva. Dakle, za Radomira Markovića, načelnika RDB-a (podstrekač), i Milana Radonjića, načelnika beogradskog centra RDB-a (organizator), kao i za neposredne saizvršitelje organizovanog zločinačkog dela – obaveštajnog inspektora u Drugom odeljenju RDB-a Ratka Romića i Miroslava Kuraka, koji je u bekstvu.

Tužilac: Ćuruvija je ubijen jer je napisao „Bibliju srpske opozicije“

U izlaganju, koje je trajalo gotovo puna dva sata (sudsko veće je odredilo 90 minuta), tužilac Mandić je istakao da je zločin izveden iz „niskih pobuda“ i iz „ličnih interesa“.

Namera je bila da se ubije novinar koji, kako je rekao Mandić, nije predstavljao pretnju po državu i njenu bezbednost jer je bio patriota, ali ga je vrh vlasti doživeo kao ličnu pretnju jer je javno i otvoreno u svojim novinama i prilikom posete američkom Kongresu iznosio stav da je „Miloševićeva vlast odgovorna za civilizacijski slom Srbije“.

Za likvidaciju je zloupotrebljena Služba državne bezbednosti, kao i u drugim slučajevima ubistava političkih protivnika režima, koji su već dokazani, poput atentata na Vuka Draškovića, lidera SPO.

U ratnom stanju angažovati takve resurse moćnog državnog aparata, da se tako opsežno danima prati novinar koji ne predstavlja nikakvu pretnju po bezbednost zemlje… Očigledan je razlog – da se Ćuruvija liši života (tužilac Mandić)

Kao jedan od najvažnijih motiva za likvidaciju Slavka Ćuruvije tužilac Mandić je istakao „Pismo Miloševiću“ (pod naslovom: „Šta je sledeće, Miloševiću?“) koje su potpisali Ćuruvija i novinar Aleksandar Tijanić. Pismo je objavljeno 19. oktobra 1998. godine u Evropljaninu i bilo je prepoznato kao „Biblija srpske opozicije“. Zbog njega je Ćuruvija, kao izdavač Evropljanina, kažnjen najvećom novčanom kaznom u istoriji Srbije (protivvrednost od 260.000 dolara), koju je morao da plati u roku od 24 sata i posle čega mu je policija zaplenila imovinu.

„U tom pismu Ćuruvija direktno i nemilosrdno optužuje Miloševića za civilizacijsku propast Srbije“, rekao je tužilac Mandić i kasnije dodao:

„Prvi na udaru režima bio je Slavko Ćuruvija i to se vidi i iz svedočenja Aleksandra Tijanića koji ga je opisao kao čoveka čvrstog karaktera. Po mnogima, to pismo Miloševiću bilo je ’Biblija srpske opozicije’.“

Od dodatnih motiva koji su doveli do toga da Slavko Ćuruvija bude označen kao prvi i najvažniji „unutrašnji neprijatelj“, a tužilac Mandić je rekao da su tako označavani „protivnici vlasti i zbog toga je delovanje Slavka Ćuruvije pratilo Treće odeljenje beogradskog centra DB-a“, istaknuti su sledeći događaji:

Političke tribine koje je Ćuruvija držao zajedno sa Tijanićem, govor Slavka Ćuruvije u američkom Kongresu gde je Miloševića optužio za gušenje demokratije, kao i zalaganje, prilikom posete Vašingtonu, da se protiv Miloševića podigne haška optužnica, sastanak sa generalnom Momčilom Perišićem koga je ohrabrivao u nameri da izvrši državni udar, sastanak sa Vukom Draškovićem i iskazana namera da se radi na izazivanju velikog revolta u javnosti prema Miloševićevom režimu, objavljivanje velikog broja kritičkih tekstova u vreme protesta zbog izborne krađe 1996. godine, kao i to da je Ćuruvija „stvarao dojam da će ući u političku borbu“.

Mandić je više puta podvukao da nije postojao nijedan bezbednosni, opravdan državni razlog da se prema Slavku Ćuruviji primene opsežne mere praćenja i prisluškivanja, na način da je neprestano bio „pokriven“.

Nasuprot tvrdnjama odbrane i optuženih koji su, naročito tokom ponovljenog suđenja, insinuirali da je Ćuruvija praćen zbog kontakata sa stranim ambasadama, tužilac je izneo primere koji govore upravo suprotno.

„Jedini srpski novinar koji je odbio poziv Veslija Klarka i Havijera Solane, tada visokih funkcionera NATO-a, da se sastanu sa nezavisnim novinarima, bio je Slavko Ćuruvija. On je otvoreno govorio da je protivnik NATO pretnji Srbiji, a na početku bombardovanja organizovao je redakcijski sastanak na kome je rekao da su oni pre svega patriote“, rekao je Mandić.

Ratno stanje je izabrano za ubistvo da bi se lakše zataškali tragovi

Po objašnjenju tužioca, režim je procenio da u vreme ratnog stanja javnost neće reagovati na likvidaciju novinara, pa je „pripremljena klopka iz koje Slavko Ćuruvija nije imao šanse da se izvuče i preživi“. „Računali su da će izvršioci u takvoj situaciji moći neopaženo da pobegnu.“

„Praćenje Slavka Ćuruvije nije bilo motivisano njegovim kontaktima sa ambasadama. Nije bilo bezbednosnih razloga da se tajno prati i prisluškuje, već su te radnje imale za cilj da se utvrde njegove životne navike i kretanje u cilju unapred pripremljenog plana da se liši života“, rekao je tužilac.

Podsetio je da u aprilu 1999. godine, kada Ćuruvija više nije mogao da izdaje novine i kada je bio potpuno onemogućen da istupa u javnosti, nije bilo nijednog razloga da se tako opsežno prati, „osim sa ciljem da bude lišen života“.

„U tom ratnom stanju, u vreme drugih službenih i državnih prioriteta, angažovati takve resurse moćnog državnog aparata i vreme da se tako opsežno danima prati novinar koji nema mogućnosti da funkcioniše u javnom prostoru i koji ne predstavlja nikakvu pretnju po bezbednost zemlje, od odbrane nismo dobili objašnjenje i odgovor na ovo pitanje zašto je to rađeno, očigledno da je cilj bio lišenje života“, rekao je Mandić i podsetio da „RDB ne može samostalno da donosi nikakve odluke od šireg značaja, već samo da izvrši naredbu najviših vlasti, što je ovde slučaj“.

Prisluškivanje Ćuruvije nezakonito naređeno, bez odluke predsednika Vrhovnog suda

On je naveo nekoliko najvažnijih primera koji pokazuju da su, u cilju likvidacije, zloupotrebljeni resursi i operativci DB-a na način da su kršene procedure da bi se kasnije zataškao zločin i sakrili počinioci. Podsetio je da izveštaj o praćenju Ćuruvije nije bio u sastavu njegovog dosijea, kako nalažu pravila.

Takođe, stalna mera prisluškivanja nije mogla biti doneta bez odluke predsednika Vrhovnog suda, a te odluke nije bilo. Prekršena je i uobičajena, vrlo komplikovana praksa da analitika prati svaki operativni postupak, a postupak operativne obrade je vođen kao izdvojen slučaj.

„To sve govori o nameri da se prikriju tragovi tajnog prisluškivanja.“

Nasuprot insinuacijama odbrane da je Ćuruvija praćen zbog kontakata sa stranim ambasadama, tužilac je izneo primere koji govore upravo suprotno i podsetio da je on bio jedini novinar koji je odbio poziv Veslija Klarka i Havijera Solane da se sastanu sa nezavisnim novinarima

Tužilac tvrdi da je Radomir Marković doneo odluku o praćenju Ćuruvije, a da nikada zvanično nije otvorena prethodna obrada opravdanosti primene mera, nisu prikupljeni dokazi, nisu utvrđeni bezbednosno interesantni razlozi, nije bilo dokaza o postojanju antiustavnih i antidržavnih postupaka Ćuruvije.

„Uprkos tome, Radomir Marković naređuje praćenje i u svojoj odbrani kao razlog navodi kontakte sa stranim ambasadama. Nikad nije napisan izveštaj sa kojim bezbednosno interesantnim licima je navodno trebalo da se sastane Ćuruvija. Primena mera predstavlja grubo kršenje ustavnih načela. Operativne mere su bile usmerene za pripremu fizičke likvidacije“, istakao je tužilac i naveo da je sasvim slučajan susret Ćuruvije sa poznatim novinarem Dušanom Veličkovićem u danu ubistva, kasnije iskorišćen da bi se opravdalo praćenje Ćuruvije i javljanje o njegovom kretanju „na svakih 50 metara“ i pri svakoj promeni.

Za Milana Radonjića, načelnika beogradskog centra RDB-a, tužilac je podsetio da je, potpuno neuobičajeno za jednog načelnika, lično rukovodio akcijom praćenja u danu pred ubistvo i na dan ubistva, kao i da se plan da se ubistvo realizuje dan ranije izjalovio jer su operativci na terenu kasnili sa javljanjem kretanja Ćuruvije.

Podsetio je i na svedoke koji su govorili o tome koliko je Radonjić bio besan i vikao na šefa pratećeg odeljenja, sada pokojnog Zorana Pavića, upravo zbog toga. Podsetio je i na reči Zorana Mijatovića, bivšeg zamenika načelnika RDB-a, koji je na sudu svedočio da je „prateći aparat bio angažovan da se obezbedi ubistvo Slavka Ćuruvije“, na isti način kao što je i Vuk Drašković praćen mesec dana pred atentat.

Tužilac je naveo svedočenje niza svedoka koji su na suđenju ispričali da je Ćuruvija praćen do pred sam ulazak u pasaž koji je vodio ka zgradi u kojoj je živeo, u Svetogorskoj ulici, i da je način na koji je praćen, kao i način na koji je obustavljena operacija praćenja, „omogućio da se Ćuruviji priđe nesmetano, da nema svedoka, nema dokaza, nema hapšenja…“

Beli golf, bez sumnje, poslužio ubicama da nesmetano izvrše likvidaciju

U vezi sa korišćenjem već legendarnog belog golfa, čija je „nejasna uloga“ kao jedan od razloga za ponovno suđenje apostrofirana u prošlogodišnjoj presudi Apelacionog suda, tužilac je naročito potencirao da je nesporno dokazano da je Ratko Romić zadužio taj beli golf.

Automobil je važan zato što je imao svu potrebnu opremu pomoću koje su direktni izvršioci, Romić i Kurak, sedeći u kolima, mogli da prate međusobnu komunikaciju operativaca na terenu i da tačno znaju trenutak kad treba da priđu i izvrše likvidaciju.

Namera je bila da se ubije novinar koji nije predstavljao pretnju po državu i njenu bezbednost jer je bio patriota, ali ga je vrh vlasti doživeo kao ličnu pretnju jer je otvoreno iznosio stav da je „Miloševićeva vlast odgovorna za civilizacijski slom Srbije“

Tužilac je skrenuo pažnju i na neobičan način na koji je Romić dobio taj beli golf:

„Nema načina da se u RDB-u krši hijerarhija, a pogotovo da se ode direktno kod načelnika i traži vozilo. A to se u ovom slučaju dogodilo.“

Tužilac je zatim podsetio na dnevnik dežurstva u kome je tačno zabeleženo kretanje Slavka Ćuruvije koji je na Uskrs, tog 11. aprila 1999, u 13.55 sati krenuo sa Brankom Prpom u nedeljnu šetnju i na ručak u Kolarac, sve do neposredno pred ubistvo na povratku kući, nešto pre 17 sati.

U njemu je načelnik Cvijetin Milinković detaljno zabeležio sve naredbe Radonjića, pa i onu o prekidanju praćenja i reči „primenićemo druge mere“.

Podsetio je na dokaze sa baznih stanica mobilnog operatera, gde je zabeleženo da su u vreme ubistva telefoni Romića i Kuraka bili registrovani u rejonu gde se likvidacija odigrala.

Takođe je podsetio da je zabeležena kratka telefonska komunikacija između Radonjića i Romića, kao i to da je Radonjić Markovića nazvao neposredno nakon ubistva.

Branka Prpa je nepouzdan svedok zbog stresa koji je preživela

Prema tužilačkom opisu samog trenutka ubistva, Romić i Kurak su ušli u pasaž zgrade neposredno iza Ćuruvije. Kurak je sa rastojanja od metar i po ispalio rafal iz škorpiona u Ćuruviju, dok je Romić drškom pištolja udario Branku Prpu po glavi i oborio je na zemlju, da bi omogućio nesmetanu likvidaciju. Zatim je Kurak prišao Slavku koji je ležao i „overio ga“. Ukupno je ispaljeno 14 projektila iz škorpiona, 12 je pogodilo Slavka.

Budući da je Branka Prpa, jedini očevidac zločina, negirala da je Miroslava Kuraka videla da puca i da je ranije kao ubicu identifikovala ubijenog kriminalca Luku Pejovića, tužilac se osvrnuo i na ovo svedočenje i odbacio ga kao nepouzdano. Podsetio je da je ona dobila težak udarac u glavu, da je obilno krvarila i da je odvezena u Urgentni centar.

„Prpa prvo kaže da je videla dva muška lica sa maskama na glavama i nije mogla da da opis osim da su mlađi. Kasnije, 2007. godine, ona govori nešto drugo tokom prepoznavanja sa fotografija. Ona kaže da je videla Ćuruvijinog ubicu, a ne onog ko je nju udario. Uvek se različito izjašnjavala“, rekao je tužilac i podsetio da je Prpa imala naočare dioptrije minus 2,5, a da su joj spale sa glave prilikom udarca, kao i da je bila u stanju „velikog straha“ za sopstveni život i život njoj bliske osobe, zbog čega su njeni opisi „lika i fizičke građe nepouzdani“.

Kao jedan od najvažnijih motiva za likvidaciju Slavka Ćuruvije tužilac Mandić je istakao tekst „Šta je sledeće, Miloševiću?“ koji su potpisali Ćuruvija i novinar Aleksandar Tijanić. Pismo je bilo prepoznato kao „Biblija srpske opozicije“

„To je razumljivo i objašnjava zašto nije mogla da prepozna ubicu“, zaključuje tužilac i traži da se njeno svedočenje sagleda iz razumevanja da je njena „svest bila izmenjena“ i da je zbog toga usledila „očigledno pogrešna percepcija“.

Tužilac je podsetio i na dokaze, svedočenje Biljane Pejović, supruge Luke Pejovića, kao i podatke sa baznih stanica mobilne telefonije, koji pokazuju da Luka Pejović, koga je Branka Prpa označila kao ubicu, nije bio na mestu zločina u tom trenutku, već kod kuće.

Na samom kraju tužilac je govorio o svedočenjima Milorada Lukovića Legije, braće Simović i drugih pripadnika zemunskog kriminalnog klana. Prema Legijinom svedočenju, posle kog je i dignuta optužnica, Radomir Marković je prvo od Legije tražio da ubije Slavka Ćuruviju. Kako je zbog borbenih dejstava tokom NATO bombardovanja Legija u to vreme bio angažovan na Kosovu, Marković je od toga odustao.

Prema Legijinom svedočenju, prilikom jednog kasnijeg sastanka Marković mu je Romića i Kuraka označio kao ljude koji su ubili Ćuruviju.

Braća Simović i drugi pripadnici zemunskog klana svedočili su da se o njima kao ubicama Ćuruvije razgovaralo među „zemuncima“, kao i da je Dušan Spasojević, vođa klana, po nalogu Markovića i u nameri da se uklone dokazi i svedoci Ćuruvijinog ubistva, naredio likvidaciju Kuraka jer „ima dugačak jezik i puno priča“.

„Odbrana okrivljenih iznosi netačno da se ovaj postupak vodi sa ciljem da se RDB naknadno kriminalizuje. To je netačno. Oni su zloupotrebili svoje pozicije da bi izvršili najteže krivično delo. Po meni je jedna od najtežih posledica koje su time izazvali – uzdrmali su poverenje građana u institucije sistema, posebno u RDB. Ne može se prihvatiti odbrana ni u jednom delu jer je suprotna iskazima svedoka, zakonima i dokazima o boravku okrivljenih na licu mesta. Svi okrivljeni postupali su kao organizovana kriminalna grupa“, rekao je, između ostalog, tužilac.

Naredna ročišta, kada će odbrana iznositi svoje završne reči, zakazana su za 13. i 17. septembar u 14.30 sati.