Bio je to početak devedesetih kada su sve iluzije o demokratizaciji društva, pa i medija, nepovratno odlazile u sunovrat.
Raspad Jugoslavije je uveliko trajao, ratni sukobi, žrtve, razaranja, bili su svakodnevna pojava. Zakon je pripreman u tajnosti, bez ikakve javne rasprave. Inicijativa grupe medijskih stručnjaka, kojom je već tada bilo predviđeno implementiranje demokratskih iskustava savremenog sveta, pa i stvaranje javnog medijskog servisa, u parlamentu nije ni pomenuta.
Kada je Zakon o radiju i televiziji usvojen, videlo se da je to zapravo osnivački akt Radio-televizije Srbije, jer se osim prvih deset članova o svim elektronskim medijima, ostatak zakonskog teksta odnosio na RTS. Bilo je jasno da je zakon imao dva osnovna cilja: jedan, da doprinese razvlašćivanju pokrajina i podrivanju njihove autonomije i drugi, da se stvori jedan ogroman centralizovan medijski aparat kojim će se rukovoditi iz centra vlasti i koji će biti udarna propagandna pesnica režima.
RTV Novi Sad, RTV Priština i RTB postali su RTS. Nastao je mamutski sistem koji je imao osam i po hiljada zaposlenih.
Prvi Upravni odbor od 17 članova bio je u potpunosti jednostranački, odnosno SPSovski. U potpunosti je demonstriran neodrživ status medijske kuće kao javnog preduzeća, kome vlast bira upravu, direktore, glavne urednike i određuje uređivačku koncepciju. Ovo je važno napomenuti zbog nerazumevanja koje i danas traje, jer mnogi ne vide razliku između javnog preduzeća i javnog servisa, koja je, inače, drastična.
Završile su se devedesete u kojima je RTS obavljao ulogu ratne propagande, odbrane vladajućeg režima, vizuelizacije zločina sa ratišta, podsticanja kvazipatriotizma. U tim godinama 1.100 ljudi, urednika, novinara, inženjera, i to onih najboljih, isterano je iz RTS-a, a na njihova mesta došli su poslušnici, željni nezaslužene afirmacije.
Zakon o radiodifuziji, usvojen jula 2002. godine, saglasno evropskom iskustvu i standardima i prateći sled promena u zemljama koje su ranije krenule putem tranzicije, predvideo je transformaciju državne radio televizije u javni servis. Istovremeno, predviđeno je vraćanje pokrajinama njihovih medijskih kuća, ali je, zbog poznatog stanja na Kosovu, bilo moguće zasnovati pokrajinski javni servis samo u Vojvodini. Prvi put je, dakle, u Srbiji zakonom bilo predviđeno postojanje javnog medijskog servisa, koji je trebalo da počne da obavlja svoju misiju već od početka naredne godine.
Nažalost, zbog nesnalaženja novih vlasti, demokratski preobražaj RTS u javni servis počeo je tri godine kasnije, ali i tada samo formalno. Tako je od 30 godina postojanja kao RTS, ova medijska kuća polovinu toga perioda bila u najužem smislu državna, a poslednjih petnaest godina traju mučne promene u kojima se rukovodstvo kuće više trudi da ubedi javnost kako baš to što oni rade jeste javni servis, iako stručna, a i veliki deo opšte javnosti, to negira.
Prvi uslov za delovanje javnog medijskog servisa, politička i uređivačka nezavisnost i autonomija, nijednog trenutka nije ostvarena. Sve vlasti, posle 5. oktobra, imale su uticaj na RTS, ali je on nekada bio blaži, a nekada očigledniji, da bi poslednjih desetak godina bio izrazit. Presudan momenat bilo je postavljanje Aleksandra Tijanića na mesto generalnog direktora RTS, početkom aprila 2004. godine, što je urađeno nezakonito, bez javnog konkursa, odlukom Vlade koja nije imala tu ingernciju. Devet godina Tijanićevog rukovođenja, odmaklo je definitivno najveću medijsku kuću Srbije od puta ka javnom servisu. On nije razumeo i nije hteo da razume da javni servis ne treba da radi za državu i vlast, već za opšti interes i sve građane.
Nažalost i posle Tijanića ova kuća nastavlja da se ponaša kao državna radio televizija, koja u podršci vladajućem mišljenju vidi svoj osnovni zadatak. Očigledni pomaci u produkciji pojedinih sadržaja, bolja tehnologija, dizajn i pokrivanje teritorije, jesu doprinos onome što javni servis treba da bude, ali osnovni kriterijum – informativni program, politička i idejna, raznovrsnost, prisustvo kritičkog mišljenja, sučeljavanje stavova političkih aktera, stručnjaka, predstavnika civilnog sektora, građana – toga nema.
U politički turbulentnim vremenima, koja traju, RTS se najčešće opredeljuje za podršku zvaničnim političkim stavovima, ne dopuštajući bilo kome da im parira. Primer je razgovor o događajima u Republici Srpskoj sa Ljiljanom Smajilović i Nenadom Kecmanovićem u sredu, 28. jula. Pozvana su dva sagovornika koji vrlo slično misle o Inckovom zakonu, koji ne dopušta negiranje genocida i ranih zločina, sa čime vlast nije saglasna, a niko ko misli drugačije. Upravo tako ne treba da se ponaša javni servis. Kada je Gvozdena ledi Margaret Tačer osamdesetih godina naredila vojnu intervenciju na Foklandima, direktor radija BBC je komentarisao: „Nema razlike između udovica u Plimutu i Buenos Ajresu.“ Zamislimo šta bi se dogodilo da je neki direktor ili urednik RTS devedesetih tako nešto rekao o udovicama iz Užica i Tuzle. Ili danas.
Javni servis ne sme da bude straža pred institucijama vlasti, njena permanentna odbrana, garda. Kao i svaka garda, i RTS u odnosu na druge medijske apologete vlasti izgleda umivenije, lepše, pristojnije, ali to nije dovoljno da se pređe Rubikon. Bezbroj puta ponovljena definicija da „javni servis treba da bude poprište permanentne javne rasprave o svim važnim društvenim pitanjima, da treba da omogući kritičko mišljenje i sučeljavanje stavova raznovrsnih društvenih aktera“, još nije prihvaćena u RTS-u. Emisije tipa Reč na reč ne mogu da budu zamena za stalnu raspravu, koja nikako ne treba da se zasniva na principu reciprociteta, već aktuelnosti i važnosti događaja, pojava, ličnosti.
Autor je profesor univerziteta u penziji
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.