Sve više napada na novinarke

Predstavnica OEBS za slobodu medija Dunja Mijatović je saopštila da je uznemirena povećanim brojem izveštaja širom regiona na kom deluje OEBS o tome kako su novinarke i blogerke napadane na društvenim mrežama i komentarima na internet portalima.

“Novinarke koje su na meti uglavnom izveštavaju o kriminalu, politici i senzitivnim – ponekad bolnim – pitanjima, uključujući i tabu teme i dogme u našim društvima. Ovi online napadi imaju za cilj ne da se bave sadržajem članaka već da umesto toga degradiraju novinara kao osobu ženskog pola. Za neke novinarke, online pretnje silovanjem i seksualnim nasiljem postale s deo svakodnevnog života; druge novinarke prolaze kroz iskustvo seksualnog uznemiravanja i zastrašivanja. Mizogeni govor cveta“, navela je Mijatovićeva.

Ona ističe da su tokom prošle godine novinarke bile naterane da zatvore svoje naloge na društvenim mrežama jer su bile mete kampanja pretnji i zastrašivanja, koje je nastavljeno i verbalno, na drugačije načine, uz zlostavljanja u njihovom fizičkom okruženju.

“Zabrinuta sam što postoji nedostatak svesti o težini i implikacijama ovog problema. Do sada nije bilo toliko istraživanja na temu maltretiranja i pretnji novinarkama online, ali dve nezavisne studije su naglasile važnost. Globalna studija o nasilju i uznemiravanje žena u informativnim medijima objavljena prošle godine navodi da je više od 25 % verbalnih, pisanih i/ili fizičkih pretnji i zastrašivanja s kojima su se ispitanici suočili desila online. Ista studija navodi da je jedan od uobičajenih način na koji su ispitanici postajali mete online kroz upotrebu seksualnog uznemiravanja. Još jedna nedavna studija od strane britanskog tinktenka, objavila je da su novinarke iskusile otprilike tri puta više nasilničkih komentara kao i njihove kolege muškarci na Twitteru.“

Prema njenim rečima, bezbednost novinara je preduslov za slobodu govora i slobodu medija i bilo kakva pretnja u radnom okruženju novinara mora da bude smanjena.

“Kao predstavnik OEBS-a za slobodu medija, ja ovo targetirano nasilje nad novinarkama online smatram opasnim novim trendom kojim se moramo odmah baviti. Ovaj fenomen ima razarajući uticaj širokog raspona na društvo u celini jer se sve više novinarki i blogerki upušta u autocenzuru. Pretnje i strah da ne budu fizički ili verbalno napadnute može imati presudan uticaj na to o čemu se i na koji način izveštava u novinskim vestima. To je psihološko nasilje koje se prikrada polako i može rezultirati traumom. Takođe može uticati i na izbor urednika o tome ko će izveštavati o važnim temama usled brige oko bezbednosti. Kao rezultat toga, novinarke mogu da odaberu da odustanu ili da prestanu da pišu kritički online o stvarima koje su važne.“

Ona je napomenula da su države članice OEBS obavezne da brane slobodu izražavanja, kao i da su u obavezi da preduzmu sve mere kako bi se obezbedili uslovi za slobodne i nezavisne medije i dala nekoliko preporuka.

“Shvatiti težinu problema i staviti to odmah na dnevni red. U slučajevima novinara koji su zaplašeni ili izloženi pretnjama, jaka javna osuda od strane političkih i javnih ličnosti je potrebna da bi javnost prepoznala da je ovakvo ponašanje neprihvatljivo i da neće biti tolerisano. Dati prioritet poboljšanju ponašanja agencija za sprovođenje zakona. Pretnje i zlostavljanje online koje može biti okarakterisano i kao krivično delo, moraju biti tretirane na isti način kao i offline prekršaji. Policija mora da ima bolji trening i druga sredstva da bi zadobila veće razumevanje o tome kako se istražuju pretnje i druga krivična dela koja se dešavaju online. Kada se novi zakoni prave, budite svesni štetnih posledica koja zakoni koji ograničavaju slobodu govora mogu imati. U mnogim zemljama, postojeće krivično zakonodavstvo i drugi zakoni koji služe za borbu protiv uznemiravanja i diskriminacije mogu biti iskorišćena u bavljenju ovim problemom. Ne preporučuje se obavezna identifikacija online govora čak ni kroz anonimne govore jer i to može dati prestupnicima još jedan nivo zaštite. Investirajte u medijsku i internet pismenost da biste informisali i poboljšali kapacitete građana da doprinesu zdravom i konstruktivnijem medijskom okruženju. Ohrabrite i sponzorišite kampanje za podizanje svesti o problemu i kako se s tim boriti. Ohrabrite još podataka i istraživanja i podržite nevladine organizacije koje se bave ovim pitanjem.“

Mijatovićeva je pozvala medije da obrate pažnju na ovaj fenomen i da sve pretnje novinarima moraju biti prijavljene policiji. Uz to, istakla je da mediji mogu da investiraju u aktivno učešće i modernizaciju online debata da bi se podržalo slobodno i bezbedno okruženje za novinare.

Sve veće nasilje na radnom mestu

Uz saopštenje Mijatovićeva je prosledila istraživanje koje navodi da muškarci na Twitteru imaju više šansi da budu izloženi nasilju od žena, na osnovu analize 2.006.616 tvitova u dvonedeljnom periodu.

Takođe, objavljeno je i istraživanje sprovedeno na uzorku od 921 ispitanika o zastrašivanju, pretnjama i zlostavljanju. Gotovo dve trećine je odgovorilo pozitivno na pitanje da li su doživeli neki oblik nasilja na svom radnom mestu.

Najčešće prijvaljivani činovi su klasifikovani kao „zloupotreba položaja ili ovlašćenja“, „verbalno, pisano, fizičko zastrašivanje vas lično, uključujući i pretnje“, i „pokušaji/pretnje da se nanese šteta ugledu i časti“.

Najveći broj prijavljenih incidenata zastrašivanja, pretnji i zlostavljanja desio se u kancelariji. Ova dela uklučuju “zloupotrebu položaja ili ovlašćenja” (70.8%/153 od 216), „verbalno, pisano, fizičko zastrašivanje, uključujući i pretnje“, (47.5%/69 od 202), i „pokušaji/pretnje da se nanese šteta ugledu i časti“. (34.2%/85 od 179).

Drugi prijavljeni incidenti „zastrašivanja, pretnji i zlostavljanja“ su se desila na terenu (dok se izveštava van kancelarije), kod kuće, na ulici (izveštavajući o protestima, mitinzima, itd.) i online.

Sudeći po ispitanicima, većina dela su počinjena u kancelariji od strane šefa (31.7%/597 od 1882 incidenata gde su izvršioci navedeni) ili supervizora (13.2%/260 od 1882).

Jedan primer je došao od novinarke sa sedištem u SAD, koja je rekla „udarali su me, redovno vređali i nazivali ponižavajućim imenima, nisam dobijala zadatke koji su umesto mene dobijale moje muške kolege, i bila sam primoravana da radim prekovremeno bez novčane nadoknade.”

Drugi počinioci su kolege, policija, vladini zvaničnici, i potčinjeni. Jedan od ispitanika iz Indije je rekao da je “generalna diskriminacija glavni problem,” ali naročito za nju, kao menadžera. “Niko ne voli [a] ženskog šefa,” rekla je, “naročito u medijima.”

Na desetine ispitanika iz nekoliko različitih regiona rekli su da su njihovi nadređeni ili kolege s kojima rade obično javno upućivali kritike na njihov rad, ličnost ili opštu kompetentnost kao taktika zastrašivanja i ponižavanja. Ova vrsta zlostavljanja se uglavnom dešava u kancelariji, pred drugim članovima redakcije. Dati primeri idu od „ubistva karaktera“ do direktnih uvreda, uključujući i jednu ženu koja je rutinski podcenjivana od strane šefa jer ga je podsećala na bivšu ženu.

Sagovornici kao nasilnici

Sagovornici su takođe prijavljivani kao počinioci. Novinarka sa Filipina je rekla da joj je pretio sagovornik nakon što je objavila priču o njegovom zlostavljanju člana osoblja. Ista žena je rekla da su na nju „vikali i zastrašivali je nekoliko puta muškarci reporteri iz različitih medija” tokom njene karijere.

Jedna američka novinarka koja radi na Srednjem Istoku je želela da uđe u jevrejsku pravoslavnu zajednicu da bi izvestila o tome, i da joj je rečeno da napusti skup ili će biti podvrgnuta kamenovanju.

Kada su počinioci članovi vlade ili zvaničnici, prijavljeni incidenti tipićno uključuju i pretnje zatvorom ili zadržavanjem, ucenom ili javnim klevetanjem. Jedna Meksikanka novinarka je rekla da je direktor zatvora pokušao da je diskredituje, govoreći drugim izvešačima da je platila zatvorenicima iz njegovog zatvora za dobijanje informacija o prodaji droge.

Neki ispitanici su rekli da su bili primorani od strane državnih zvaničnika da potpišu obećanje da neće kritički pisati o vladi. Drugi slučajevi “zastrašivanja, pretnji i zlostavljanja“ od strane zvaničnka podrazumevaju i nadzor novinara, pisane i verbalne pretnje i oduzimanje press propusnica i akreditacija. Jedan novinar je rekao:

“Ja sam bila primorana da napustim svoju domovinu Zimbabve 1985, nakon godina pretnji i zastrašivanja i zastrašujućeg nadzora od strane tajne službe zbog mog izveštavanja. U to doba, bila sam jedina novinarka u Zimbabveu koja radi za strane medije. Tri puta su mi oduzimali akreditaciju, i otežavali mi da uopšte radim svoj posao. Konačno sam otišla kada mi je zaprećeno zatvorom ako napišem još jednu priču koja ne ide u prilog vladi.”

Jedan broj ispitanika je prijavio i pretnje protiv članova njihovih porodica kao odmazda za njihov rad. To je uključivalo i pretnje da će nauditi ili kidnapovati njihovu decu i pretnje da će učiniti nažao njihovim partnerima, roditeljima i braći/sestrama.

Jedan ispitanik iz Pakistana je rekla da je stalno dobijala pretnje smrću članova njene porodice. Za sve prekršaje definisane u ovom delu, glavni počinioci su bili muškarci (63.6%/ u 1029 od 1617 prijavljenih incidenata pominje se pol počinitelja).

Prijavljivanje zastrašivanja, pretnje i zlostavljanje

Ispitanike su pitali da li su prijavili bilo kakve slučajeve „zastrašivanja, pretnji i zlostavljanja“ svom poslodavcu, policiji ili nekom drugom organu (bilo je moguće odabrati nekoliko opcija). Više od polovine (58.4%/188 od 322) ispitanika je reklo da su prijavili takve slučajeve poslodavcu, a manje od jednog od pet (17.5%/43 od 246) je reklo da su prijavili to policiji, dok je manje od četvrtine (23.5%/57 od 242) prijavilo incident nekom drugom organu.

Kada su ih pitali „šta je bio ishod njihovog prijavljivanja zastrašivanja, pretnji i zlostavljanja“, mali broj od 238 kvalitativnih odgovora je navelo pozitivan ishod za ispitanika. Ali velika većina ispitanika je pomenula klimu nekažnjivosti, kao što je novinarka iz Pakistana koja je rekla da „nema pravde za žene u njenoj zemlji,”, a britanskoj novinarki je rečeno da „prestane da se žali“ dok je jedna novinarka iz Indije je rekla “šef mi nije poverovao i rekao mi je da preterujem i da treba da odrastem“.

Jedna novinarka iz Kameruna je rekla, “Nikada to nisam prijavila. Kome da prijavim? Istoj osobi koja mi je pretila bi trebalo u normalnim okolnostima da prijavim pretnje.“

Jedna novinarka iz SAD je rekla, “Bila sam izbezumljena da bih prijavila moju situaciju (ovo mi je bio prvi posao posle koledža), i osoba za koju sam radila i koja me je zlostavljala bila je / jeste poznata osoba u ovoj industriji. Bila bi moja reč protiv njegove, i osećala sam se potpuno bespomoćno. Takođe sam osećala da bi to bilo samoubistvo što se moje karijere tiče ako potegnem nešto ovako protiv tog tipa.”

Kada su ispitanici prijavljivali slučajeve “zastrašivanja, pretnje ili zlostavljanje,” ishodi su se kretali od toga da se ništa nije promenilo da toga da su bili primorani da napuste posao. Neki s rekli da su zažalili što su prijavili zlostavljanje, jer su negativne reakcije od strane nadređenih, kolega i vlasti dodatno pogoršale situaciju.

Jedna američka novinarka je napisala: “Nakon što sam prijavila…zlostavljanje i zastrašivanje, poslali su me kući i skinuli me sa liste zadataka. Ubrzo se istraga usmerila na mene. Nezgodni detalji iz mog privatnog života su bili iznošeni u javnost i razmatrani sa mojim nadređenim. Odeljenje za ljudske resurse je donelo odluku protiv mene usled netačnih činjeničnih informacija, i ja sam uložila žalbu na tu odluku. Nakon žalbe, što mi je takođe prouzrokovalo emotivni stres i paniku, moj zlostavljač je otpušten uz veoma dobar paket otpremnine, a sama institucija još uvek nije priznala da je uradio nešto loše. Nikada se zapravo nisam oporavila od stresa zbog prijavljivanja, i nisam sigurna da li je trebalo ovo da uradim“.

Nekoliko ispitanika je reklo da su njihove organizacije davale veću podršku počiniocu nego podnosilac žalbe.

Iako nisu u većini, neki ispitanici su rekli da su iskusili pozitivne ishode prilikom prijavljivanja zlostavljanja. Incidenti su navođeni kada su vlasti žalbe shvatale ozbiljno, što je vodilo do toga da su odgovorni za to osuđeni ili poslati u zatvor. Kada se slučajevi zastrašivanja ili zlostavljanja dogode u kancelarii, neki su se završavali tako što su počinioci otpušteni s posla ili ukoreni.

Uticaj zastrašivanja, pretnji i zlostavljanja

Kad su ih pitali da opišu efekat “zastrašivanja, pretnji i zlostavljanja,” ispitanici su rekli da ih je brinula lična bezbednost i da su donekle postali i depresivni i iskusili su psihičke traume.

Neke žene su rekle da su počele da koriste pseudonime ili književni pseudonim pošto su dobile pretnje. Drugi su rešili da prestanu da izveštavaju iz tih regiona, dok je nekolicina rešila da se zauvek odseli. Jedan ispitank iz Bahreina je rekao, “Morao sam da napustim zemlju jer sam se bojao za sopstvenu bezbednost… Živim u SAD od tada (više od 2 godine).”

Jedan broj žena je objasnio da su morale da odustanu u potpunosti od bavljenja novinarstvom, dok su druge napustile posao – same ili pošto su dobile otkaz, kao što je opisala ova australijska novinarka:

“Ja sam dobila otkaz – menadžment mi je stavio do znanja da oni neće disciplinovati počinioca.”

Mnoge su ostale na poslu ali nisu više bile u mogućnosti da pokrivaju određene teme, ili su bile obeshrabrene da izveštavaju o određenim temama od strane njihovih urednika.

Druge novinarke su odustajale od određenih tema jer su se bojale za sopstvenu bezbednost, kao što je ova novinarka iz Južne Afrike: “Bila sam previše uplašena da objavim članak jer su mi slali pretnje, da ne smem ni da pomislim da objavim taj članak, tako da sam ga povukla iz štampe zarad sopstvene bezbednosti.”

Neki ispitanici su rekli da su trpeli sakncije na radnom mestu nakon što su dobili pretnje iz spoljnih izvora. Neki su rekli da su im plate smanjene a drugi su prijavili da su degradirani i da su podvrgnuti ogovaranju i neželjenim komentarima.

Jedna novinarka iz Kameruna je opisala šta se desilo kada je prijavila pretnje: “Bila sam izopštena od strane kolega. Niko nije želeo da ga vide sa mnom u društvu. Izbacili su me iz kancelarije i zamolili da prestanem sa radom ali da nastavim da se javljam. A plata mi je skresana.”

Izvestan broj ispitanika je rekao da su se navikli na pretnje i zlostavljanje da ih sad ignorišu, iako mnogi još uvek trpe i psihičke posledice.

Ispitanici su bili u mogućnosti da odaberu sve slučajeve koji su važni za njihovo iskustvo. Iz ovog razloga, ukupan zbir odgovora je veći od ukupnog broja ispitanika koji su odgovorali na ovo pitanje.