U procesu za ubistvo Slavka Ćuruvije odbrana završne reči posvetila odbrani režima Slobodana Miloševića i njegove tajne službe

Advokatica Zora Dobričanin Nikodinović, koja zastupa dvojicu od četvorice okrivljenih u procesu za ubistvo novinara i izdavača Slavka Ćuruvije, u završnoj reči je danas ponovila konstrukciju koju je i ranije, tokom šestogodišnjeg suđenja, isticala, prema kojoj je, u stvari, on ubijen zbog para, a okrivljeni u ovom procesu su, po njoj, „žrtve prinete vladarima iz senke“.

„O čemu se ovde radi i hoće li nam iko ovde objasniti? Istorija možda“, pitala je advokatica dvojice nekada visokih funkcionera i operativaca ozloglašenog Resora državne bezbednosti Milana Radonjića i Ratka Romića.

Drugi dan iznošenja završnih reči odbrane pripao je advokatici Zori Dobričanin Nikodinović, kojoj je sudsko veće omogućilo da ukupno tri sata iznosi svoje zaključke (po sat i po za svakog optuženog), a koja je već prethodnog dana najavila da je napisala 80 strana.

Iako tokom ponovljenog procesa za ubistvo Slavka Ćuruvije nije iznet nijedan novi dokaz, advokatica se trudila da, pored svega što se tokom suđenja mnogo puta već moglo čuti, ipak pronađe nove načine da sve važne dosadašnje dokaze omalovaži, te da diskredituje i izvređa one retke pojedince koji su, uprkos opstrukciji čitavog sistema, istraživali i pronalazili dokaze u ovom slučaju, kao i da okrivi medije za saučesništvo u „žrtvovanju“ njenih klijenata.

Advokatica je zatražila od suda da oslobodi optužbi sve okrivljene – Radeta Markovića, bivšeg načelnika Resora DB-a, Milana Radonjića, bivšeg šefa beogradskog centra RDB-a, Miroslava Kuraka, bivšeg pripadnika Jedinice za specijalne operacije DB-a, i Ratka Romića, bivšeg inspektora i načelnika Trećeg odeljenja beogradskog centra RDB-a.

„Moji klijenti nisu krivi za ubistvo Slavka Ćuruvije i molim da ih oslobodite po članu 423 ZKP. To će biti mala satisfakcija za njih, jer ne možete da ih oslobodite ljage koju dve decenije trpe oni i njihove porodice. Ni iz jednog dokaza ne proizilazi da su ubistvo počinili Milan Radonjić i Ratko Romić. Prekoračiću svoje ovlašćenje i tražiću da oslobodite i Radeta Markovića i Miroslava Kuraka“, rekla je, između ostalog, Zora Dobričanin Nikodinović.

Odbrana tvrdi da se sudi Službi i Miloševićevom vremenu

Ona je rekla da je ceo postupak istrage i suđenja proizvod scenarija koji je napisala ili Nataša Kandić, nekadašnja šefica Fonda za humanitarno pravo, ili policijski general Dragan Karleuša „dok je brojao zlatnike Franje Josifa iz Komercijalne banke“ ili neko drugi, kome „istina nije bila cilj“ već „pokušaj da dokaže da su država Srbija i DB u vreme NATO bombardovanja bili negativna tvorevina, zločinački režim i da se ovde sudi jednom vremenu“.

„Slobodan Milošević je preminuo u Hagu na žalost svojih neprijatelja koji nisu mogli da ga osude, ni njega ni Srbiju. Šta mi ovde treba da budemo – veći katolici od pape, da nadomestimo ono što nije uspeo Tribunal?“, ponovila je na nov način jednu od svojih teza sa uvodnog ročišta u ponovljenom postupku advokatica Dobričanin Nikodinović.

Tužilac stalno menja vreme smrti, a čini mi se i da je poslednji put promenio za par sekundi. Nemoguće je da Branka Prpa i Slavko Ćuruvija, od 16.25 kad je Radonjić naredio prekid praćenja, za 15 minuta stignu od Kolarca do kuće u Svetogorskoj (Zora Dobričanin Nikodinović)

Ona je optužila tužioca da je prihvatio neustavne i nezakonite dokaze, menjao i izmišljao vreme smrti, pojedinim dokazima dodavao nepostojeće značenje, iznosio „pesničke slobode“, a nije se bavio istragom ubistva Slavka Ćuruvije.

Prema njenim tvrdnjama, posao istrage i tužioca da rasvetli ubistvo uradila je odbrana, čiji to nije posao, a u daljem obrazlaganju svojih teza insinuirala je da ubice treba tražiti među članovima privatnog obezbeđenja Slavka Ćuruvije, ukazivala da je motiv neisplaćena zarada koju im je Slavko navodno dugovao, kao i fantomskih 415.000 dolara iz svedočenja urednika jednog tabloida Vladana Dinića, a koji ni po njenim rečima ipak „nikada nisu pronađeni“.

„Da li je moguće da niko nije pratio trag novca!?“, povišenim glasom čudila se advokatica i detaljno iznosila dokaze i navodila svedoke koji upućuju na, po njoj, pravog izvršioca ubistva – ubijenog kriminalca Luku Pejovića.

Od dokaza koji navodno oslobađaju njene klijente, Zora Dobričanin Nikodinović navela je posvetu bivšeg ministra policije Dušana Mihajlovića koji je Slobodanu Miloševiću u Hag poslao svoju knjigu „Povlenske magle“ i u posveti, kako ona kaže, zapisao „Znam da nisi kriv za ubistvo Slavka Ćuruvije“. Navodno je Milošević odbio da uzme tu knjigu, koja je ostala kod tadašnjeg funkcionera SPS-a Milorada Vučelića. Bivši direktor RTS-a advokatici knjigu nije prosledio, iako ona tvrdi da je to obećao.

„Posle 20 godina mi smo pred istim pitanjem – ko je ubio Slavka Ćuruviju, osim što znamo da ovi koji tu sede nisu“, rekla je advokatica i navela da je ceo postupak protiv njenih klijenata počeo optužnicom koju je u oktobru 2000. godine objavila Nataša Kandić i započela tok „koji niko više nije mogao da promeni“. Od diskreditujućih „dokaza“ protiv Nataše Kandić, advokatica je navela nekoliko ordena i priznanja koje su direktorki FHM-a dodelili „Stjepan Mesić i samozvana država Kosovo“.

„Tužilaštvo je tu nešto muvalo“

Ona je optužila tužioca da je, suprotno policijskom izveštaju sa uviđaja i lekaru, menjao vreme smrti „ne bi li okrivljene smestio i približio mestu ubistva“. Ismejala je mogućnost da bi RDB uopšte mogao da priprema ubistvo koje će biti izvršeno ispred kladionice koja non-stop radi i uvek može neko da izađe iz nje.

Naglasila je da je privatno obezbeđenje Slavka Ćuruvije bilo u ulazu zgrade, iako je tokom postupka nepobitno utvrđeno da su svi dobili slobodan dan zbog Uskrsa, kao i da oni nisu bili lično obezbeđenje Ćuruvije, već su obezbeđivali ulaz u zgradu u kojoj su prostorije njegove firme.

Advokatica je ipak zaključila da je „cela priča iz dispozitiva optužnice pogrešna“ i da se iz nje vidi „apsurd pesničkih slika“ tužioca.

Tužiocu Milenku Mandiću, koji danas nije bio lično prisutan, poručila je da selektivno tretira svedoke, naročito jedinog očevica – Branku Prpu, koja je bila sa Ćuruvijom u vreme ubistva.

„Zašto tužilaštvo ne veruje svom svedoku? Skandalozno je da optuži Branku Prpu da ne vidi dobro jer joj je dioptrija 2,5. Moja je veća, pa vidim i često idem bez naočara. Ne veruje joj samo zato što se njen iskaz ne uklapa u optužnicu“, rekla je Dobričanin Nikodinović i citirala intervju Branke Prpe u kome se žalila na pritiske da optuži „nekog za koga zna da nije pucao“.

Zatim je podsetila da opis koji je Prpa dala u predistražnom postupku i na suđenju, a koji su navodno potvrdili svedoci, odgovara opisu Luke Pejovića zbog „izrazitog bledila“ po kome je ovaj kriminalac, kad se iznervira, navodno bio poznat.

U prilog tome da je neposredni izvršilac ubistva Luka Pejović, advokatica je citirala izjavu sekretarice u MUP-u da „joj je Pejović rekao da je on ubio Slavka Ćuruviju“, kao i navodno priznanje jednog od inspektora da „krivična prijava protiv Pejovića nije podignuta jer smo ubedili sami sebe da nije on pucao jer Branka nije bila sigurna 100 odsto“.

U prilog tome da je tužilac selektivno i prateći „scenario za koji me strašno zanima ko ga je napisao“ istraživao podatke o mobilnoj komunikaciji, koji inače smeštaju Kuraka i Romića na mesto ubistva, Zora Dobričanin Nikodinović je navela da nijedan od telefona koje je koristio Luka Pejović nije istražen. Ona je ovo ocenila kao „apsurd tužiočevog krivičnog dokaza“.

Navela je i da se na postojećim diskovima o mobilnim komunikacijama ne nalazi nijedan podatak o telefonu Stevana Nikčevića, koministra policije nakon petooktobarskih promena (a u vreme ubistva zamenika načelnika beogradskog centra RDB-a Milana Radonjića), iako je to, prema njenim tvrdnjama, nemoguće jer ga nije koristio i „bar nekome je morao čestitati Uskrs tog dana“.

„Ovo je dokaz da je tužilaštvo tu nešto muvalo. Tužilaštvo je sprečavalo da budu otkrivene ubice i pratilo scenario“, rekla je advokatica.

Advokatica je bar pet–šest puta tokom izlaganja isticala ulogu Stevana Nikčevića, koji je, prema njoj, u prvim danima Radonjićevog mandata na čelu beogradskog centra RDB-a, u stvari, operativno vodio poslove, potpisivao naloge za tajno praćenje i prisluškivanje Ćuruvije.

Posebno joj je zasmetalo svedočenje Nikčevića u ovom procesu, koji je isticao ponašanje Radonjića tokom praćenja Ćuruvije kao netipično, i koji je tada rekao da je Ćuruvija prvi koji je ubijen, praktično streljan, pošto ga je Služba pratila.

Možda joj je i još više smetalo to što je dnevnik dežurnog načelnika Službe u vreme ubistva Ćuruvije, Nikčević tajno izneo i posle petooktobarskih promena predao ministru policije Dušanu Mihajloviću.

„Bezočno pakovani dokazi“

Ona je istakla da nijedan dokaz ne upućuje na dva izvršioca ubistva.

„Sve je mogao učiniti jedan čovek bledog lica, što je opis koji odgovara Luki Pejoviću. Spekulacije nisu dovoljne za osuđujuću presudu, posebno za ovako težak zločin. Ne znamo koji je telefon korišćen i da li je korišćen na licu mesta. Ubio ga je neki čovek koji možda i nije nosio telefon. Sve je moguće, ali moguće nije dovoljno za osuđujuću presudu“, rekla je Zora Dobričanin Nikodinović.

Zatim je prešla na, takođe detaljno, diskreditovanje tvrdnje iz optužnice da su Miroslav Kurak i Ratko Romić pri izvršenju ubistva koristili beli golf. Ona je rekla da sekretarica u MUP-u, te svi pripadnici Devetog odeljenja koji su na dan ubistva i prethodnog dana pratili Ćuruviju potvrđuju da nisu videli beli golf i Ratka Romića na mestu ubistva tog dana – 11. aprila 1999. godine.

Ceo postupak protiv optuženih počeo je optužnicom koju je u oktobru 2000. godine objavila Nataša Kandić i započela tok koji niko više nije mogao da promeni (Zora Dobričanin Nikodinović)

„Svedoci su videli beli golf dan ranije u ulici koja je blizu lica mesta, ali je tužilac utvrdio da je beli golf viđen na dan ubistva. Zamislite, idu da ubiju golfom koji poznaju svi pripadnici Devetog odeljenja“, ismevala je advokatica ovaj dokaz i naglasila da je Ratko Romić i tada i sada bio markantan i „da ga je neko video tada, zapamtio bi ga“.

„Sram bilo onog ko je izmislio ovu priču i dve decenije zagorčava život mom klijentu“, rekla je advokatica, koja je pre toga ustvrdila da je priču spinovao – policijski general Dragan Karleuša.

Za dokaz koji je dobijen sa baznih stanica o mobilnim komunikacijama advokatica je rekla da je neustavan, nezakonit i „bezočno pakovan dokaz“. Po njenoj oceni, sve i da je postojala komunikacija i da je zakonito pribavljena, ona ne predstavlja dokaze protiv njenih klijenata. Dobričanin Nikodinović je istakla da Milan Radonjić nije mogao znati šta radi i kuda je krenuo Slavko Ćuruvija, nakon što je naredio da se pratnja prekine, a to je bilo u 16.25. Ćuruvija je, podseća ona, po izveštaju policije i lekarskom nalazu, ubijen oko 17 sati.

„Otkud Radonjić može da zna da će Ćuruvija iz Kolarca da ode i gde će da ode“, rekla je Dobričanin Nikodinović i zaključila da je Radonjić proglašen krivim „samo zato što se mešao u svoj posao“ i zbog dojave da će Ćuruvija primiti neku pošiljku iz inostranstva naredio da se on prati. Dokaz da je zaista postojala „pošiljka“ i moguća „primopredaja“, Zora Dobričanin Nikodinović nalazi u svedočenju urednika Svedoka Vladana Dinića, koji je tvrdio da je Ćuruviju sreo tog dana i da mu je on rekao da ima 415.000 dolara i poručio „reci ovim mojim novinarima koji su kod tebe da dođu da im isplatim plate“.

Nije objasnila kako je moguće da usred NATO bombardovanja, usred Beograda, Amerikanci isplaćuju tolike pare Ćuruviji i kako je moguće da ga Služba prati zbog nekakvih bezbednosno interesantnih susreta i pošiljki u to vreme.

„Tužilac falsifikuje“

Advokatica se nakon toga ponovo vratila na temu pobijanja tužiočevog navođenja o vremenu smrti i rekla „to se kaže tužilac falsifikuje“.

„Tužilac stalno menja vreme smrti, a čini mi se i da je poslednji put promenio za par sekundi. Nemoguće je da Branka Prpa i Slavko Ćuruvija, od 16.25 kad je Radonjić naredio prekid praćenja, za 15 minuta stignu od Kolarca do kuće u Svetogorskoj, prema onome kako vreme smrti smešta tužilac“, rekla je advokatica.

Zatim je istakla da su pripadnici pratećeg odeljenja ispitivani više puta od 2000. godine i u policiji i pred tužilaštvom i u istražnom postupku i pred sudom, i da sve njihove izjave govore da Radonjić nije umešan u ubistvo. Istakla je da jedino nije nikad ispitan Stevan Nikčević i da odbrani nije bilo omogućeno da ga ispita, mada svako ko je pratio prvostepeno suđenje zna da to nije tačno. Takođe je u insinuacijama, kao ljude koji su, iz neprijateljstva prema njenim klijentima, radili na tome da Radonjić i Romić budu optuženi za ovo ubistvo, više puta ponovila imena Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića, koji su rukovodili Službom DB-a nakon petooktobarskih promena.

U prilično konfuznom izlaganju u kome je skakala sa teme na temu i vraćala se na teme koje je već detaljno obradila, Zora Dobričanin Nikodinović je najviše vremena posvetila pobijanju dokaza sa baznih stanica o mobilnim komunikacijama i zabeleženim pozivima u vreme ubistva Slavka Ćuruvije.

Citirajući Ustav, zakone, ali i sudsku praksu, odnosno jednu od odluka Apelacionog suda u nekom od njenih ranijih predmeta, advokatica je osporila ove dokaze kao neustavne i nezakonite. Rekla je da se ne zna tačan broj diskova, da se u nekim izveštajima pominje 40 diskova i traka, a u nekim 30, istakla je da po zakonu operator ne sme da čuva ove podatke duže od godinu dana jer time krši odredbe o zaštiti privatnosti, a podaci su veštačeni šest godina kasnije.

Uprkos svemu što je ona danas iznela, Apelacioni sud je čak dva puta tokom prvostepenog postupka te podatke vratio u spise predmeta i oni su do danas ostali važeći i veoma važan dokaz protiv njenih klijenata.

Pred kraj svog izlaganja, advokatica se zapitala otkud ikome ideja da je ovo ubistvo politički motivisano i da predstavlja gušenje slobode medija. Ona je dodala da je Ćuruvija, kao novinar, tada bio „nebitan“ pošto su mu novine zabranjene, i da još uvek nije jasno da li je ubijen kao novinar i izdavač, potencijalni predsednički kandidat ili državni neprijatelj.

Ponovljeni postupak nastavlja se 25. i 26. oktobra, kada će okrivljeni dobiti vreme za svoje završne reči.