Novinarstvo kao poziv, a ne posao

Sa profesorkom Kleut razgovarali smo u okviru projekta „Novinarstvo za koje se školujem“ a koje je sufinansiralo Ministarstvo kulture i informisanja.

Cilj projekta je da ukaže kako studenti žurnalistike ocenjuju novinarstvo u Srbiji i kako u budućnosti vide profesiju za koju se školuju, šta i kako treba menjati, gde je njihova uloga, šta očekuju od državnih institucija, medijskih udruženja, sindikata, poslodavačkih organizacija. Imaju li sliku novinarstva u okruženju i razvijenim evropskim državama.

Istraživanje koje je SINOS sproveo na fakultetima novinarstva u Beogradu, Novom Sadu i Nišu pokazalo je da naše buduće kolege smatraju da mediji u Srbiji nisu slobodni, da novinari rade pod pritiskom, za male plate i sa labavim ugovorima, da su izloženi cenzuri i autocenzuri, ideološki i materijalno podeljeni, bez dovoljne zaštite novinarskih udruženja i sindikata.

*Bez obzira na težak položaj novinara u Srbiji, veliki broj je onih koji se odlučuju za studije žurnalistike, kako to objašnjavate?

– Studenti se odlučuju za žurnalistiku iz različitih razloga. Među studentima su oni koji su oduvek želeli da budu novinari, koji su ovaj afinitet izgradili prateći medije i čak iako možda ne znaju šta sve novinarstvo podrazumeva, vide ga kao poziv a ne kao posao. Čini mi se da u poslednjim godinama imamo studente koji se opredeljuju za novinarstvo iz osećaja da ono igra važnu ulogu u demokratskom društvu, a svesni su da sa medijskim slobodama postoje problemi.

*Jeste saglasni sa svojim studentima da mediji u Srbiji nisu slobodni?

– Jesam. Naši mediji su zarobljeni u državno-partijskoj mreži klijentelističkih odnosa. Oni unutar ove mreže prate liniju koju zadaje stranka na vlasti i od toga profitiraju. Oni izvan mreže, koji kritički propituju vlast, oni su meta različitih vrsta pritisaka i napada. Deo njih je i na rubu opstanka usled nedovoljnog finansiranja.

*Da li to znači, budući da se sve svodi na finansije, da je savremeno novinarstvo previše komercijalizovano?

– Jeste, i u svetu i kod nas. Mejnstrim mediji su preovlađujuće komercijalizovani, mada u delu evropskih zemalja jaki javni medijski servisi stoje kao brana komercijalizaciji. Međutim, na rubovima interneta otvara se puno prostora i za nekomercijalne sadržaje. Posebno nam, čini mi se, nedostaju sadržaji koji bi bili okrenuti svakodnevnim problemima ljudi. I tu mislim da mediji greše, jer ovi sadržaji bi mogli da budu komercijalno isplativi.

* Kako se vi informišete, s obzirom da živimo u vreme velikog broja portala, televizija, štampe…?

– Pratim štampu i portale, i nešto manje televiziju. Pretplaćena sam na dva nedeljnika, a jedan kupujem na trafici. Radio ne pratim, osim pojedinih specijalizovanih podkasta.

*Gde ima više slobode na portalima, TV ili štampi?

– Tip medija u Srbiji ne određuje stepen slobode.

* Ko je po vašem mišljenju bolji vlasnik medija, država ili privatnici?

– Nijedni ni drugi samo po statusu, ili drugim rečima i država i privatnici mogu biti loši vlasnici koji će smanjivati autonomnost profesionalnog rada, ili pak biti dobri vlasnici tako što će profesionalizam podsticati i promovisati. U ovo pitanje treba uvesti još mogućih vlasnika, recimo sami novinari ili organizacije civilnog društva. Mislim da se oni i u svetskim i u našim okvirima pokazuju kao najbolji vlasnici.

*Dakle, dok se kod nas ne pojave drugi vlasnici, osim privatnika i države, novinari će i dalje biti prinuđeni da se autocenzurišu?

– Problem sa autocenzurom je upravo to što se radi o jednom klupku koje čine i urednici i spoljni pritisci vladajuće partije i finansijera, sami novinari i njihovi profesionalni standardi i ekonomski položaj. ?ada svemu dodamo i izvan novinarstva raširenu kulturu ćutanja, pristajanja i povlađivanja, onda je jasno o koliko velikom problemu govorimo.

* Kako ocenjujete ekonomski položaj novinara u Srbiji?

– Zarade nisu odgovarajuće, posebno ako ih posmatramo iz ugla radnih prava novinara. Za posao koji ne zna za vikend, ili godišnji odmor, zarade su mizerne. Takođe, za posao koji sve više obavljaju visokoobrazovani ljudi, plata je mala. ?ako pokazuju istraživanja, dobra zarada ostvaruje se samo na uštrb privatnog, porodičnog života.

*Šta vam govore mladi novinari, kakva su im iskustva kada završe studije i počnu da traže posao?

– Čini mi se da je glavni problem pronalazak stalne adrese i stabilno plaćenog zaposlenja u novinarstvu. Studenti su prinuđeni da predugo volontiraju, ponekad bez ikakvog honorara ili honorara koji mesecima kasni. Puno je programa obuke ali se ne radi na sistematičnom uključivanju mladih novinara u redakcije. Mislim da je nekoliko medija i inicijativa ovo prepoznalo i sada radi tome. Treba dodati i da deo diplomaca napušta novinarstvo usled kompromisa koji se od njih očekuju, i oni nalaze neke druge poslove.

*Kako bi ocenili uslove rada u medijima u Srbiji?

– To zavisi od medija do medija. Neki svojim novinarima ne nude minimum uslova, uključujući osnovnu opremu za rad. Oni bolje stojeći nude relativno dobre uslove. Naša istraživanja pokazuju da novinari nisu toliko nezadovoljni radnim uslovima.

*Da li novinarska i medijska udruženja u Srbiji profesionalno obavljaju svoj posao?

– Novinarska i medijska udruženja rade u izazovnim i teškim okolnostima, sa premalo ljudi i resursa. U tom kontekstu rade svoj posao profesionalno i dobro. Možda bi više mogli da urade na zaštiti profesije i njenom ugledu radeći sa građanima.

*Koliko studenti žurnalistike već na fakultetu dobijaju dovoljno informacija o značaju novinarskog udruživanja?

– Dobijaju takve informacije ali ne direktno. Dobijaju ih kroz obrazovanje o novinarskim kodeksima koji jesu rezultat udruživanja, a dobijaju ih i kroz insistiranje na značaju solidarnosti.

*Jesu li novinari u Srbiji bezbedni?

– Nisu bezbedni i to je centralni problem novinarstva. Ne postoje efikasni mehanizmi zaštite, ne postoje adekvatne sankcije za napadače, a u javnom jeziku su novinari etiketirani na način koji podstiče napadače.

Vojin Radovanović: Magovi bez savesti

Moje ambicije u novinarstvu su da svojim radom podižem svest javnosti, da utičem na pozitivne promene, kaže Vojin Radovanović, dvadesetogodišnji student žurnalistike na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Međutim, ovaj akademac nije previše optimističan kada je o ostvarenju njegovih ambicija reč, jer, kako kaže, nema demokratije u Srbiji, nema debate i javnih rasprava, vlast favorizuje medije koji se prema njoj odnose poltronski, dok one druge, po principu „ako nisi sa nama – onda si protiv nas“ javno žigoše kao strane plaćenike, domaće izdajnike, antivaksere…

Pre studija žurnalistike bavio se nekom vrstom novinarstva, u vidu podkasta na Jutjub kanalu, Vojinu Radovanoviću pa je bio logičan korak da kroz univerzitetsko obrazovanje unapredi i proširi svoja znanja.

– Mislim da posla ima, ali da se u brojnim redakcijama od mladih novinara, studenata, očekuje da zaborave na znanje koje su stekli na fakultetu, da zaborave medijsku etiku, da rade suprotno savesti. Veliki problem je što mnogi novinari stvarnost doživljavaju veoma polarizovano, gotovo crno-belo, te tu crno-belu stvarnost prezentuje javnosti koja onda na osnovu takvog pogleda gradi svoj sistem vrednosti. Od novinara se očekuje da zastupa stranu, čini mi se da to očekuju i kolege, ali i publika. Novinarstvo je takvim odnosom potpuno degradirano.

Veliki problem je, ukazuje mladi kolega, i to što su nekvalitetni, neodgovorni pojedinci isplivali u prvi plan, postali medijski magovi koji imaju moć, ali nemaju savest. Oni imaju najveći uticaj na javnost, a posledice takvog uticaja možemo svakodnevno videti u našoj zemlji.