Slaviša u moru mrtvih

Svaki put kad bi se videli, prisećali smo se tog dana. Za pisanje u „Statusu“ preporučio me bivši Lekićev urednik u „Omladinskim novinama“, Vanja Bulić, koji me prethodno doveo u „Dugu“, a Lekić me oberučke prihvatio.

Jačeg magazina od „Statusa“ tada nije bilo. Bio je to srpski „Plejboj“ pre „Plejboja“, a pošto ni para u budžetu nije baš bilo, ponekad je honorar u „Statusu“ bio sam status saradnika „Statusa“.

Posle sam počeo da pišem i uređujem pravi „Plejboj“, a Lekić je ostao jedan od retkih koji su mi pružili šansu kada je bilo najpotrebnije.

Bilo je to mirnodopsko vreme – gotovo neverovatno zvuči, kad se uzme u obzir šta se sve tih godina dešavalo.

Kad je sa usponom Aleksandra Vučića Srbija krenula u končanu propast, Slaviša Lekić, već tada rekonvalescent od opake bolesti, uleteo je u prve borbene novinarske redove i tamo smo se ponovo sreli.

Tu, u njegovom novom, a mom prvom pravom novinarskom rovu, uverio sam se u istinitost mitova koji su pratili Lekića, od početka osamdesetih, do smrti.

Bezglavo je srljao u bitke u kojima nije birao sredstva za borbu protiv bande. Lekićev novinarski talenat i drskost ulice treba da budu pouka svakome ko misli da se sa ovakvom bagrom može boriti u svilenim rukavicama.

Svaki put kada bismo Nenad i ja utvrdili da nam za sledeću epizodu treba građanista, al’ da nije pičkica, Lekić bi bio u vrhu. Do samog kraja je dolazio u „Dobar, loš, zao“ i bez obzira na to što je jedva govorio, ono što je govorio bilo je uživanje slušati.

Poslednji Slavišin glas u DLZ bila je Jovana Polić (i njoj je Slaviša pružio šansu u „Statusu“, na početku karijere), s kojom je snimio serijale „Vladalac – politička biografija Aleksandra Vučića“ i „Junaci doba zlog“, svoja zaveštanja za budućnost.

Tako se to radi – umreš, a ostaneš živ. Tako će i Vučić umreti, a ostaće živ – u Lekićevom serijalu. I svi junaci doba zlog će umreti, a ostaće živi – u Lekićevom serijalu.

Nezgodna je 2021 – svakog dana umre neko bitan. Toliko smo se navikli na umiranje da već za sedam dana zaboravljamo kako je neko od značajnih mrtvaca uopšte bio živ. Zato moramo češće da ih ogovaramo.

Odem jednog dana, 2017, u NUNS, da tražim pravni savet, a predsednik NUNS, Slaviša Lekić, kaže mi: „Nema frke, majstore, samo plati prvo članarinu.“

Platim članarinu, dobijem pravni savet, a on me odvede u Orašac, na teleću glavu u škembetu.

Ostao sam mu dužan jedan ručak. On meni nije ostao dužan ništa.

Slava mu.