Novinarstvo u Srbiji: Ni dno nije granica

Istraživanje o statusu novinara u Srbiji pokazalo i koliko su novinari sami odgovorni za srozavanje svoje profesije, da pristaju i na nemoguće uslove, pa čak i na neplaćanje sopstvenog rada

„Ima li života na dnu“ naslov je istraživanja o radno-pravnom statusu novinara, odnosno medijskih radnika, koje sam nedavno predstavio javnosti u beogradskom Medija centru.

Preuzeo sam naslov iz jednog skeča „Top-liste nadrealista“. U njemu se ronilac spušta na dno jezera ne bi li otkrio ima li života na dnu, i pokuca na vrata dvoje penzionera koji ga pošalju još dublje, rekavši da se ispod njih nalaze medicinski i prosvetni radnici. Skeč je rađen krajem osamdesetih, kad se novinarska profesija nalazila ipak na nekom od spratova iznad, a danas… Danas pokazuje da dno za nju ne postoji.

Izbora uvek ima, novinari ne moraju pristajati na rad u nemogućim uslovima, na pritiske, pa makar i napustili profesiju koja tone sve dublje

Pomenimo jedno istraživanje o novinarima u očima građana, rađeno 2007. godine. U tom istraživanju građani su se izjasnili da je posao novinara najmanje željena profesija. Svega četiri odsto ispitanih bi se usudilo da se upusti u tu avanturu, a polovina ispitanih novinara ne bi volela da im dete ide njihovim stopama. Pametnome dosta. Iznad novinara se nalaze sve moguće profesije, pa sam odatle i zaključio da ispod novinara ima samo još dublje dno. U to se svakodnevno uveravamo.

Mala bara…

Od istraživanja jeste možda prošlo dosta vremena, ali podsetimo samo na to da je to bilo vreme ekspanzije u oglašavanju, jer famozna ekonomska kriza još nije bila na vidiku, bar ne odavde. Iz današnje perspektive, u ono vreme bar je bilo više novca, pa je postojao i privid neke vrste normalnog stanja, iako je, vidimo to i iz pomenutog istraživanja, daleko bilo od bilo kakve normalnosti. Danas, kad je tog novca znatno manje (prema podacima Nielsena, 2008. godine za oglašavanje je izdvojeno preko 200 miliona evra, a 2013. godine čak 50 miliona manje), možemo slobodno primeniti onu izreku o maloj bari i puno, odnosno previše krokodila.

Ovo je istraživanje bilo specifično jer je rađeno više za strane partnere kako bi oni stekli uvid u situaciju. Stoga je oko 80 odsto posla bilo sagledavanje medijskog zakonodavstva, postojećih istraživanja, intervjua, a ostatak je dopunjen radom na terenu, odnosno intervjuima sa novinarima, blogerima, predstavnicima sindikata, skupštinskog Odbora za medije, sa pomoćnikom ministra za kulturu i informisanje…

Šta sami novinari misle o svojoj profesiji? Gde oni misle da leže problemi? Za početak, recimo da je od osam intervjuisanih novinara njih šest zamolilo za anonimnost, što dovoljno govori o slobodi koju novinari imaju da izraze svoje stavove, pa i nezadovoljstvo.

Svake godine sa raznih fakulteta koji imaju smer novinarstvo izađe oko 400 diplomaca. Gde uopšte to što su naučili mogu primeniti? U postojećim medijima sigurno ne, ili ako mogu, onda je reč o izuzecima

Nedostatak novca, niske plate, dominacija tabloidnog sadržaja, politički i finansijski pritisci, nedostatak edukacije, finansijski monopol… Sve to su ispitani novinari navodili kao glavne probleme.

Svi tvrde da je problem sistematski, da ne postoji volja da se reše navedeni problemi, što je idealna situacija za političku kontrolu. Ističu da ne postoji solidarnost među novinarima, ni među novinarskim udruženjima, i da nema snage da se promeni trenutno stanje.

Realno sagledavanje situacije jeste priznanje poraza, ali daleko smo od toga da je to opšti stav. Novinari su svakako deo problema, i to možda najveći, jer pristaju na nemoguće uslove rada, pa čak i na neplaćanje, u nadi da će jednog dana novac biti isplaćen.

Navešću samo jedan primer iz prakse. Pre desetak godina naivno sam mislio da ću, vodeći Sekciju samostalnih novinara u NUNS-u, uspeti da promenim odnos države i poslodavaca prema honorarcima, frilenserima, kako god nas zvali. I krenuli smo sa poprilično uspeha jer smo nakon nekoliko meseci pokušaja pregovora sa RTS-om uspeli da za više od 1.000 honoraraca pritiskom na rukovodstvo javnog servisa obezbedimo zaostale honorare, koji su iznosili više od milion i po evra. Ovo divno zvuči, ali do rezultata se došlo pukom srećom.

Nakon višemesečnog zivkanja i pokušaja da ugovorimo sastanka sa Aleksandrom Tijanićem ili nekim drugim iz RTS-a, nije nam preostalo ništa drugo nego da ispred zgrade te televizije organizujemo protest na koji smo pozvali sve honorarce i druge kolege, jer je to bila bitka koja je mogla značiti i dobitak rata. Protest je uredno prijavljen policiji. Sat pre najavljenog okupljanja, iz RTS-a je stigao faks kojim se potvrđuje da je honorarcima uplaćen prvi deo dugovanja, kao i da će ostatak biti isplaćen u narednih nekoliko meseci. Pobeda!

Otkazivanje protesta nije imalo smisla, pa sam odlučio da ga iskoristim kako bih prisutnima saopštio odlične vesti. Na protestu se, međutim, pojavilo svega pet novinara, a nijedan sa RTS-a. Poraz.

Dug je na kraju ipak isplaćen, ali meni je ostao najgorči mogući ukus i saznanje da smo sami sebi najveći neprijatelji.

„Dajemo narodu šta želi“ najveća je obmana, jer novine moraju biti i informativne i moraju narodu nametati vrednosti humanizma, etike, ali i kulture. U najmanju ruku.

U poslednje vreme se u raznim izveštajima spominje autocenzura kao jedan od problema kad se govori o slobodi medija. Spominju je i u izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije ka EU, spominju je u OEBS-u, spominju je svi. Ukazuje se na pritiske spolja, na strah od gubitka posla, koji se usadio među novinare, ali to je kao i priča o ratovima na prostoru bivše Jugoslavije.

„Ko nas zavadi?“ – često se pitamo kad razmišljamo o svemu. Kako su nam stranci rasparčali onako divnu zemlju, pa sad pokupovali sve, a retko ko razmišlja o tome da su naišli na savršeno plodno tlo na kom je ta klica tako divno nikla da je izmakla bilo kakvoj kontroli, pa smo se sa takvom strašću i slašću prihvatili oružja i počinili zverska ubistva i zločine. Niko nas nije mogao zavaditi na takav način, baš kao što niko ne može toliko uticati na novinare koliko sami možemo da utičemo na sebe.

Stotine novopridošlih

Jedan od podataka iz ovog istraživanja govori da svake godine sa raznih fakulteta koji imaju smer za novinarstvo, i to u onom najširem smislu, izađe oko 400 diplomaca. A na koji način to izađu, sa kakvim saznanjima o profesiji za koju su se školovali i gde uopšte znanje mogu primeniti? U postojećim medijima to sigurno ne mogu, ili ako mogu, onda je reč o izuzecima.

Deo istraživanja obuhvatio je i tzv. nove medije, odnosno blogove i elektronske medije, gde se procentualno sve više novca sliva. To polje je trenutno u potpunosti neuređeno zakonom, jer ne postoji nikakva obaveza registracije bloga, što znači da ih ni zakon ne prepoznaje.

Pojedini primeri govore da je moguće znanja sa fakulteta, ali i mnogo više od toga, primeniti upravo preko blog platformi. Istina, zasad su to retki primeri, ali uz malo više truda, uz non-stop pristup blogu, moguće je i to. Potrebno je samo biti dovoljno mudar pa da se, recimo, jedan PR tekst sroči tako da ipak ima glavu, rep, a, zašto da ne, i dušu ukoliko verujete u to što pišete. Zadovoljstvo je onda dvostruko. Onog trenutka kad prodate svoje verovanja za novac, ona nestaje.

Hoću da kažem da izbora uvek ima i da se ne mora pristajati na rad u nemogućim uslovima, na pritiske, pa makar i napustili profesiju koja tone sve dublje. Ali, bojim se da je za našu generaciju već prekasno. Već smo se toliko isprljali da je nemoguće povratiti onaj stari sjaj u očima, ali, ukazujući na vlastite greške, i te kako možemo pomoći da ga sačuvaju one stotine diplomaca. Ali i za to je potrebna snaga. Pogledati se u oči i priznati sve greške koje smo činili, kako smo se ogrešili o čoveka, o pisanu reč…

Ovo već liči na kraj ovog otužnog teksta, ali nije. Neka bude samo početak u sagledavanju situacije. Treba da nam bude jasno da nam niko drugi neće pomoći osim nas samih. U postojeće sindikate ni sami nemamo poverenja, novinarska udruženja su limitirana i ni po statutima nemaju pravo da se bave radnim pravom na način kako bi to mnogi želeli. Sindikati će, siguran sam u to, potpuno ispariti iz još uvek postojećih javnih medija, koji su trenutno na dobošu. Koji privatni vlasnik je još sa blagonaklonošću gledao na njihovo postojanje?

Baš kao i u samom društvu, sve je do temelja trulo i tu nikakve popravke nemaju smisla. U Srbiji postoji više od 1.000 glasila, a niti znamo ko su njihovi stvarni vlasnici, niti znamo kakvi su tiraži, ne znamo ni kako opstaju, jer podaci o oglašavanju pokazuju da novac za oglašavanje u medijima iznosi svega 0,5 odsto bruto društvenog proizvoda, dok zemlje EU propisuju da to bude duplo više. Zaključimo ovo konstatacijom jednog novinara koji je rekao da su nekad mediji čitaocima prodavali sadržaj, a danas čitaoce prodaju oglašivačima. Ako nije jasno, razmislite samo o ceni od 15 dinara za novine, o sadržaju i o tome šta narod želi. Ta tabloidna floskula „dajemo narodu šta želi“ najveća je obmana, jer novine moraju biti i informativne i moraju narodu nametati vrednosti humanizma, etike, ali i kulture. U najmanju ruku. Na manje od toga ne smemo da pristanemo. Budimo realni, ne tražimo nemoguće. Tražimo samo neophodno.

---

Ilustracija: Wikipedia