Ocene se razlikuju u odnosu na to koga pitate za mišljenje. Evropska komisija smatra da je na polju slobode medija učinjen određeni napredak. Ako pak pitate domaće organizacije koje se bave slobodom medija ili nezavisne novinare i novinarke oni nisu saglasni sa tim. Navode da se i dalje osećaju progonjeno i nesigurno. Ukoliko posmatramo podatke koje NUNS prikuplja, reklo bi se da smo na pola između rezultata za 2019. i 2020. godinu, odnosno na pola između lošeg i lošijeg. Ukupan broj napada i pritisaka u 2019. bio je 119, u 2020. 189, dok je bilans za 2021. godinu 148.
Više puta smo govorili da je 2020. godinu obeležila posebna brutalnost kada su u pitanju napadi na novinare. Pre svega zbog rekordnog broja fizičkih napada (32) u poslednjih deset godina. Predizborne kampanje, izbori i protesti različitih vrsta, situacije su koje doprinose nekontrolisanom nasilju nad novinarima, pokazalo se u našem dosadašnjem praćenju i analizi. Broj pritisaka konstantan je već nekoliko godina unazad, oko polovina gore pomenutih brojki uvek otpada na tu kategoriju, međutim načini na koje su novinari izloženi pritiscima su mnogobrojni i menjaju se neprekidno. Na primer, prethodnu godinu obeležile su između ostalog SLAPP tužbe protiv novinara i medija kao jedan od novih, odnosno starih pritisaka na medije. SLAPP tužbe nove su za visokorazvijene demokratije u evropskim zemljama jer predstavljaju sofisticiran način pritisaka na medije dok smo mi na ovim prostorima taj, ili makar sličan inžinjering, iskusili devedesetih godina kada su zbog visokih tužbenih zahteva i prekog suda mnogi mediji morali da stave katanac na bravu.
Sada sudska procedura traje duže, nema barem prekog suda i razlika je u tome što se resursi lagano iscrpljuju. Od ukupno zabeleženih 96 pritisaka trećina otpada na SLAPP tužbe (30). Pored toga takozvane kampanje blaćenja, neosnovano javno optuživanje novinara, omalovažavanje itd. stare su tehnike pritisaka na novinare koje su na ovim našim prostorima dovedene do savršenstva. U samo pra dva meseca 2021. godine oko 30 i više puta sa skupštinske govornice optuživani su i omalovažavane naše koleginice i kolege koje istrajavaju da rade u javnom interesu i pokreću neke od najvažnijih tema za naše društvo. Takav narativ koji vrlo često dolazi upravo od najviših državnih zvaničnika ohrabruje dalje ozbiljne pretnje novinarima koje po svojoj prirodi čine krivično delo.
Od toga da su novinari izdajnici svoje države, da rade za strane obaveštajne službe i vlade, da ih plaća opozicija, pa sve do ozbiljnih optužbi da sarađuju sa kriminalnim grupama i pretnji da će im „olupati kameru o beton“ – izašlo je iz usta onih koje je narod izabrao da brane prava i demokratiju. Onda i ne čudi kada građani, zavedeni tim huškačkim rečnikom, smatraju da treba da preuzmu pravdu u svoje ruke i obračunaju se sa „špijunima“, „izdajnicima“, „dajguzarskim okupatorima“ i „ošišaju ih do glave“, „prebiju kao vola u kupusu“, „javno spale govna“.
Oko trećina zabeleženih napada i pritisaka su ozbiljne verbalne pretnje (41) i taj broj je otprilike na istom nivou kao i prošle godine. Najveći broj ovih pretnji odvija se u onlajn prostoru koji obiluje govorom mržnje i drugim oblicima protivzakonitog činjenja. Odgovor na onlajn nasilje i dalje je spor i neadekvatan.
Ono po čemu se razlikuje 2021. godina od prethodne je broj fizičkih napada koji je opet jednocifren (6) nakon tri godine, što je ohrabrujuće. Da nije bilo različitih vrsta protesta pred kraj godine ovaj broj bio bi još manji, ali kao što je gore primećeno, novinari su izgleda prve nevine žrtve na ovakvim događanjima. Njihovo oko kamere smeta i izgrednicima i policajcima, a to nam je pokazalo iskustvo sa julskih protesta u 2020. godini kada je u oko 30 slučajeva uznemiravanja novinara tokom izveštavanja u tih pet dana, devet puta policija bila ta koja je bila remetilački faktor.
Nekažnjivost napada na novinare i visok procenat odbačenih krivičnih prijava demotivišuće utiče na ovu populaciju kada je u pitanju prijavljivanje ovakvih slučajeva. Nepoverenje u sistem je veliko iako formalno postoji napredak u načinu prijavljivanja, hitnosti postupanja u slučajevima napada na novinare i komunikaciji između novinarskih i medijskih udruženja i predstavnika tužilaštva i policije. Broj koleginica i kolega koji su se prvo obratili za pomoć NUNS – u iz godine u godinu raste. Sve češće se dešava da kada nam se jave i prijave slučaj ne žele pravnu podršku i pomoć pri daljem procesuiranju slučaja, što je ranije bio slučaj, već samo žele javnu podršku. To govori u prilog o nepoverenju u pravni sistem naše države jer javnost je poslednje utočište svih nas, a pogotovo medijskih radnika.
Tamara Filipović, Nezavisno udruženje novinara Srbije – NUNS
Snaga dobre priče: O mitologiji medija
Silovanje ili cenzura: Na šta to smrdi Pepe le Tvor?
Kako ojačati lokalne medije i obnoviti informisanje o radu opštinskih vlasti: Britansko rešenje daje rezultate
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.