„Reditelj“ kom su leševi neophodni

Film „Meta porodica“ dvadesetominutno je „delo“, opasnog cirkuzanta i odnedavno istaknute lude na medijskim dvorovima i u odajama naprednjačke vlasti, sa mesta na kojima se pažjivo pripremaju scenariji za početak ozbiljnijih sukoba među građanima. Autor je dospeo u javnost zbog bacanja žive kokoške u lice Marinike Tepić, dok je na ulici pokušavala da se obrati medijima i održi konferenciju za novinare.

Nedavno je sa buketom cveća pokušao da joj priđe u prostorijama Stranke slobode i pravde čija je potpredsednica – kada su ga uhvatili već u dvorištu i izbacili na ulicu.

Tomislav Lovreković, novinar i aktivista (za proganjanje žena i ugrožavanje bezbednosti građana) se nakon akata direktnog nasilja, kvalifikovao da snimi film o tome ko sve od javnih ličnosti i na koji način pokušava da ubije decu predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Film „Meta porodica“ svaki iole razuman čovek sa privilegijama nepotpadanja pod brutalnu medijsku propagandu vlasti prepoznaje kao opasnost po život navodnih glavnih organizatora ubistva predsednika Vučića. I osim toga, javnosti nije ispostavio ništa novo: pun je pojmovnih okvira i floskula koje besomučno ponavljaju upravo najviši državni i zvaničnici Srpske napredne stranke na gotovo svakoj konferenciji za novinare, ili tokom gostovanja na svojim medijima, pomognuti servilnim pitanjima svojih novinara. Neskrivena i ogoljena sprega vlasti i medija jedini je model u kojem umeju da prikažu i omalovaže one koji nisu u njihovoj ekipi uzurpacije i uništavanja života građana Srbije.

Medijska odbrana zlikovaca

Istraživački novinari, opozicija, ali i pojedini ministri u aktuelnoj Vladi, bivši visokopozicionirani pripadnici MUP, diplomate i mafija osumnjičena za najteža krivična dela, našli su se u pometnutom filmu na istoj strani, prikazani kao neprijatelji Srbije, odnosno njenog predsednika i njegove dece.

Posebno su izdvojeni novinari BIRN-a, CINS-a i KRIK-a, medija koji su javnosti ispostavili otkrića najtežih koruptivnih dela naprednjačke vlasti, tokom deset godina od kada su je osvojili.

Imajući u vidu da oni nisu političari, da ne uživaju nikakva bogatstva, već žive kao i većina običnih ljudi u Srbiji, opasnost za njihovu bezbednost umnogome je veća u odnosu na ostale targetirane ličnosti, uglavnom iz sveta politike. I društva kojem ovi novinari nikako ne pripadaju, a u čiju ekipu (sumnjivi biznismeni, podzemlje) su smešteni kako bi njihova otkrića o lopovlucima vlasti bila diskvalifikovana.

Međutim, Lovreković nije ponudio javnosti gotovo nijednu novu izmišljotinu o političkim neistomišljenicima i kritičarima aktuelnog režima, koju već predstavnici vlasti nisu sami izgovorili građanima. Samo je, uz neuspele pokušaje dramatizacije i ostavljanja utiska navodnog neočekivanog obrta tokom filma, isporučio još goru bljuvotinu od one kojom je javnost izložena direktno iz usta uzurpatora najviših i najodgovornijih funkcija u državi.

„Plaćenici“ i „vrlo loši ljudi“

S druge strane, više od ovog filma, o samom sebi, ali i režimu koji ga koristi, Tomislav Lovreković je rekao gostujući na jednom od prorežimskih medija, kada je, u kontekstu ubistva novinara Slavka Ćuruvije izjavio da su „leševi nekad neophodni“, mada možda ne baš na pravoslavni Uskrs. Kako Istinomer prenosi, Lovreković, koji je napravio film sa direktnim pozivima na ugrožavanje bezbednosti opozicionara i novinara, ceni da su opozicionari plaćenici i „vrlo loši ljudi“, više puta direktno podržavajući ubistvo Slavka Ćuruvije kao stranog špijuna. Prema njegovoj oceni, „najveće delo Aleksandra Vučića je Zakon o informisanju iz vremena kada je Ćuruvija ubijen“, jer je time sačuvao da „američka čizma nije došla u Niš, Beograd i Novi Sad.“

Sve zlo koje je navodno upregnuto da bi se likvidirao Vučić, odnosno ubila Srbija, u filmu „Meta porodica“ prikazano je kao plaćeno novcem iz inostranstva, pa je taj sklop „strani plaćenici“ najčešće puta i ponavljan.

Pre mesec i po dana, Vučićev režim je na ulicama Srbije izveo probu građanskog rata. Poslao je na demostrante policajce u civilu, huligane i propalice, dajući im u ruke čekiće i motke da ih biju. Jasno je da izvođenje vojske i policije u uniformama može da izazove još jači bunt i da nasilje koje planira da sprovede nad građanima tada ne može biti prikriveno, dok će njegova odgovornost biti očigledna. Stoga je varijanta da građani udare jedan na drugog za jednog diktatrora mnogo udobnija i prihvatljivija.

Ovakvim filmovima, koji se potom prikazuju u udarnim terminima na najgledanijoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom, priprema se teren za upravo takav način obračuna režima sa pobunjenim građanima, kada za to bude došlo vreme.