Pismo Čomskom

Poštovani gospodine Čomski,

Vaši jednostrani i neretko vrlo pristrasni antihegemonistički i antiglobalistički stavovi o ulozi SAD u kreiranju svetske politike ponekad znaju da dobiju neželjen odjek, kakav je bio nedavni slučaj sa Vašim blogom o terorističkom napadu na redakciju Šarlija Ebdoa (od 20. januara) i njegovom recepcijom u ovdašnjim medijima. Želeo bih ovim putem da Vam skrenem pažnju kako je pomenuti blog dobio veliki publicitet u Srbiji ponajviše zbog Vaše nesrećno izabrane i, bojim se, krajnje neumesne paralele koju ste povukli između tog napada i bombardovanja RTS od strane NATO 23. aprila 1999. Ta se paralela samo zgodno našla ovdašnjim (nelustriranim) novinarima pri ruci da je plasiraju kao još jedan, novi dokaz da je Srbija 1999. bila „žrtva nepravednog napada“ – kao da su se Vukovar, Sarajevo, kosovski egzodus i genocid u Srebrenici desili na nekom drugom kontinentu ili nekoj drugoj planeti, i kao da je za pogibiju 16 radnika RTS isključivi krivac NATO. Kako iskreno sumnjam da je to bila Vaša namera, to Vam se tim povodom i obraćam.

Pre svega, želeo bih da Vašu pažnju skrenem na sledeće činjenice (o njima sam podrobnije pisao u knjizi Tišina u Aberdarevoj, koja se bavi upravo bombardovanjem RTS): 1) Iako je RTS još pre rata bio proglašen sistemom od strateškog značaja za zemlju – što će reći da je dvojako, kako po naređenju Vlade tako i po planu odbrane, u ratnim uslovima imao obavezu da bude izmešten na rezervno mesto rada – to se ipak nije dogodilo; štaviše, ovaj sistem je jedini koji je nastavio i dalje da radi kao da vladaju mirnodopski uslovi (uprkos saopštenju NATO da RTS smatra legitimnim vojnim ciljem!); 2) Iako je Miloševiću i njegovom Generalštabu iz nekoliko različitih izvora bilo dojavljeno za predstojeći napad, njima očito nije bilo u interesu da sklone ljude; 3) Po naređenju direktora RTS, ubrzo nakon što je NATO preko svog portparola najavio da će RTS biti meta, ljudstvo u noćnim smenama bilo je duplirano iako je, po propisima, trebalo biti znatno reducirano; 4) U napadu na RTS nije nastradao nijedan novinar, već isključivo pomoćno, tehničko osoblje; svi Miloševićevi državni propagandisti izneli su živu glavu i niko od njih nije snosio nikakve konsekvence, osim direktora Milanovića, koji je kasnije osuđen na 10 godina zatvora; ti isti direktori i urednici odmah su napravili ekskluzivan snimak razorene zgrade RTS, i tu sliku poslali u svet, jer im je to i bio cilj; pojedini od njih pojavili su već posle nekoliko minuta kraj porušene zgrade, što znači da su čekali negde u blizini (zgrada je pogođena u 2 sata i 6 minuta iza ponoći).

Na Vašem mestu, poštovani gospodine Čomski, zapitao bih se, pre svega, da li bih primio orden iz ruku Tomislava Nikolića, aktuelnog predsednika Srbije. Utoliko pre što je isti Nikolić u vreme bombardovanja RTS bio član Upravnog odbora Televizije i morao je, po sili zakona, zatražiti hitno razjašnjenje od Ministarstva odbrane zašto se odustalo od evakuacije i izmeštanja Televizije na rezervno mesto rada. Takođe, dobro bih razmislio kad bih sledeći put pravio neku uopštenu, neobavezujuću paralelu, kakva je ova koju ste povukli između jednog iznenadnog terorističkog akta i najavljenjog kršenja Ženevske konvencije (što je svakako predstavljalo bombardovanje RTS); naime, RTS bi u ono vreme mnogo bliže stajao ozloglašenoj ruandskoj radio-stanici koja je pozivala na genocid, nego bezazlenoj redakciji francuskog satiričnog nedeljnika. Time dajete povoda ne samo da jedan Milanović, koji je svesno podmestio svoje zaposlene da poginu, danas može da izjavi za sebe kako je Šarli Ebdo, nego i retrogradnim snagama priliku da revidiraju istoriju i svoju sramnu ulogu u njoj. O svim činjenicama koje su ovde iznete možete se obavestiti u knjizi koju Vam šaljem u prilogu. Takođe, prilažem i tekst gospođe Stojanović, majke jedne od žrtava, koji se pojavio nakon propagande kampanje što je usledila po objavljivanju Vaše paralele o RTS-u i Šarliju Ebdou.

S poštovanjem, Zoran Janić, pisac

ODGOVOR NOAMA ČOMSKOG

Thank you for your comments, which demonstrate that the parallel I actually drew was quite accurate, appropriate, and exactly to the point in exposing the powerful propaganda concerning “living memory.” The same was true of the Fallujah example. There are further complications in all three cases, in the case of Charlie Hebdo too, which have nothing whatsoever to do with the accurate and appropriate parallel and the point it was making, which you ignore.