O razvoju jednog mladog novinara

Marks je, pored toga, pisao i za The People’s Paper, Die Presse, Neue Oder Zeitung… a i njegova supruga, Dženi Marks takođe je bila novinarka – pisala je za Frankfurter Zeitung.

Ne bi trebalo zaboraviti i da je za francuski La Revue socialiste Marks sastavljao ankete kako bi prikupio informacija o životu radnika, a proslavio se, zapravo, kao američki novinar tokom revolucionarne 1848. u Evropi, kada je Nemačku posetila i delegacija NYT (za koji će i Marks pisati od 1851).

VRLO NEOBIČAN NOVINAR: Nekadašnji američki predsednik Džon F. Kenedi jednom se, u tom kontekstu, našalio rekavši: „Da je NYT platio mladog Marksa makar malo više od pet tadašnjih dolara po članku (oko 150 današnjih), možda bi se dotični posvetio isključivo novinarskoj karijeri pa bi manje kritikovao kapitalizam.“

To, međutim, implicira tezu da se Marks u NYT nimalo nije bavio kapitalizmom, što je duboko pogrešno.

Upravo obrnuto: ukoliko neko želi da razume Kapital, trebalo bi da čita Marksove članke za NYT.

U njima apstraktnu analizu dopunjuju živa lica, politike, svakodnevne borbe ili međunarodne tenzije.

Od opijumskih ratova i trgovine sa Kinom, preko odnosa britanskog imperijalizma prema Indiji, Turskog pitanja i Krimskog rata, do Hausmanove Crédit Mobilier, čuvene banke pariske buržoazije, ili jedne od prvih svetskih ekonomskih kriza – panike 1856/57. godine… te i slične teme upravo se nalaze tamo i predstavljaju sadržaj koji analizira Kapital.

Javnosti je to uglavnom promaklo.

Mnoge od tih tema prikazuju tadašnji kapitalizam kao vrlo sličan sadašnjem: izmeštanje proizvodnje u periferne zemlje ili pojava robovlasništva u kapitalizmu…

Ti članci svedoče koliko je kapitalizam dugotrajan i koliko je, zapravo, spojiv sa neslobodnim oblicima rada koje je trebalo da prevaziđe, kao ostatke feudalizma.

Kapitalizam je, štaviše, obećavao svetlu budućnost upravo kroz prevazilaženje robovlasništva i sličnih pojava, a stvarnost govori da se ono skoro pa vratilo.

Kapitalizam se iz sadašnjeg ugla vratio tamo odakle je i počeo.

Međutim, ovi članci, pored toga, objašnjavaju šta znači akumulacija kapitala na ljudskom nivou, kako ona gura poslodavce, gde god da su, u istom smeru, kako rad, na globalnom nivou, baca ljude u beznađe.

Neki Marksovi biografi, poput Kevina Andersona, slažu se da ti tekstovi sadrže dublje analize nezapadnih društava (poput Kine ili Indije), pitanja etniciteta, rase i nacije, nego sam Kapital.

Kroz oboje se, međutim, nazire cilj Marksovih opisa: kako kapital, kroz ljudsku patnju zasnovanu na eksploataciji, pod izgovorom večitog progresa, oblikuje ljudsko društvo.

VRLO NEOBIČAN „KAPITAL“: No, dug put do Kapitala nije vodio samo preko NYT.

To postaje jasno kad se pogleda raniji Marksov neuspeh tokom uređivanja Rajnskih novina (Rheinische Zeitung), pre NYT faze.

Rajnske novine bile su centralno glasilo liberalne rajnske buržoazije, orijentisane ka slobodnoj trgovini, uz posebno neprijateljstvo prema protekcionizmu.

Marks će upravo u njima prvi put početi da se bavi socijalnim pitanjima – u to vreme, utemeljenim na pravnoj državi, odnosno racionalnom pravu.

Bez ikakvog, bitnog utemeljenja u komunizmu.

Marks je u tom kontekstu povremeno imao čak i antikomunističke stavove, poput onog da bi se na opasne pokušaje komunizma u praksi „lako moglo odgovoriti topovima“, kako piše u svom članku od 16. oktobra 1842, kad je imao tek 24 godine.

Marks se nije, dakle, rodio kao komunista a svojevremeno je čak i pisao protiv komunizma, posebno naglašavajući da se „prava opasnost od komunizma“ nalazi u njegovom teorijskom uticaju.

Možda bi iz tog ugla glavno pitanje za Marksove biografe trebalo da bude – „zašto Marks nije uspeo da denuncira komunizam“ i gde mu se okrenuo?

Da li su komunističke ideje zaista bile „demoni od kojih se čovek može osloboditi tek ukoliko im se potčini“?

Otkuda ovaj Marksov neuspeh?

Upravo tu se i odigrao preokret koji je Marksa naterao da propita vlastite stavove dok je bio urednik liberalnog lista Rajnske novine.

Postoje različita objašnjenja za ovakav obrt, ali problem je u tome što nisu svi tekstovi iz tog perioda sačuvani (poput onog od 300 strana, gde je pokušao da izvede svoju filozofiju prava, ili kratke novele Škorpion i Feliks, kratke drame Oulanem, poezije…).

Moglo bi se reći da ga je upravo novinarstvo najdirektnije suočilo sa materijalnom stvarnošću kapitalizma koji je bio u procesu rađanja.

Tako se ni njegov obrt ne bi mogao razumeti bez društvenih promena u okruženju.

Zapravo, možda bi se ovaj obrt mogao pripisati jednom jedinom događaju.

Jer je već u sledećem članku došao, po prvi put u nepriliku, da mora da „govori o materijalnim interesima…“, kako kaže u predgovoru Kritici političke ekonomije.

Ta neprilika plod je objektivnih okolnosti: u pokrajinskom parlamentu Rajnske oblasti buržoazija je od maja do jula 1841. oduzimala određena običajna prava seljacima, odnosno, mogućnost da žive od prirode, da sakupljaju popadala drva za potpalu i ubiru plodove šume.

Razlog je bio ukrupnjavanje privatnih poseda nastajuće buržoazije.

To je uticalo na porast hapšenja siromašnih seljaka. Preko noći, Rajnski pokrajinski parlament u Nemačkoj od seljaka je napravio kriminalce.

Debate oko zakona bile su tako glasne da ih je bilo nemoguće ignorisati.

Ali sam zakon se nije mogao razumeti iz ugla prava – otkud ti materijalni interesi baš tu i tada?

Nije valjda da je odjednom cela nemačka buržoazija preko noći poludela (što ne bi trebalo isključivati) pa se naprasno pobunila zbog krađe drveća?

Očigledno je nešto mnogo dublje izazvalo tektonske poremećaje.

Da stvar bude gora, nešto slično desilo se ranije u Engleskoj, gde se pomoću zakona „stvaralo tržište rada“ i uvodio kapitalizam.

Seljak postaje zavistan od tržišta kroz svoje odvajanje od prirode.

Zbog toga je pravne izmene trebalo sagledati kao posledicu mnogo dubljih poremećaja, kao promenu proizvodnih odnosa od feudalizma u kapitalizma.

To će kasnije Marks podrugljivo nazvati „prvobitnom akumulacijom“ („prvobitnim grehom“ kapitalizma) koja se desila kroz razvlašćivanje seljaka.

Tu mu neće pomoći pozivanje na ljudski duh niti na pravnu državu – pogotovo ne Prusku – jer problem nije ležao u pravu.

Nakon kritike sopstvenog pravnog obrazovanja, prešao je na stvarni problem: analizu novog metabolizma sa prirodom, kroz proizvodnju roba radi njihove razmene – kako je opisivao kapitalizam.

Marks je kao novinar primetio pojave koje nije mogao objasniti kao pravnik jer je problem ležao u političkoj ekonomiji.

Otuda je počeo da čita engleske i francuske ekonomiste, kritikujući ih zbog nerazvijene predstave kapitalizma.

Otud i podnaslov Kapitala – Kritika političke ekonomije.

PUT KROZ DRUŠTVENE PROMENE: Dakle, Marks je bio skeptičan prema komunistima sve dok se sam nije susreo sa kapitalizmom – izveštavajući o njemu u trenutku kad se tržišno društvo rađalo iz feudalizma.

Upravo tada Marks konstatuje kako se čuo „odjek francuskog socijalizma i komunizma s lakim filozofskim koloritom“, misleći na popularne socijaliste Prudona, Sen Simona i Dezamija.

Ne čudi, tako, da se kritika pruske buržoazije poklopila sa Marksovim okretanjem komunizmu – ne samo vremenski, nego i logički, posle oktobra 1842 – jer je to period kad kapitalizam ulazi u Prusku državu.

Moralne kritike kapitalizma počinju da deluju privlačno.

Međutim, falilo im je utemeljenje u kritici političke ekonomije, što jeste Marksova zasluga.

Ipak, pitanje je da li bi se Marksov obrt desio bez tih spoljnih okolnosti.

Dolazilo je društvo robne proizvodnje – zasnovano na tržišnim odnosima i ova promena je nagnala Marksa da dublje promisli o odnosu kapitalizma i ljudskog društva.

Ako ništa, pokazao je da su liberalne vrednosti – jednakost šansi i pred zakonom, sloboda govora i mišljenja – dugoročno održive tek ukoliko se tržišna društva promene, ne samo u pravu, nego i u oblasti ekonomije, te u odnosu vlasništva i rada.

Ukratko, u načinu proizvodnje.

I obrnuto, tržišni odnosi mogu da koče razvoj društva.

Jer, dokle god je društvo zasnovano na „tržištu, bez obzira na svu regulaciju“, ono će zapadati u ciklične krize i biti „dugoročno neodrživo“.

Odatle je usledila možda osnovna lekcija marksizma. Da bi se desila promena društva, bitno je razabrati koje ga sile oblikuju.

Ukoliko problem leži u materijalnim odnosima, onda na tom polju leži i njegovo rešenje.

Drugim rečima, nema nikakve duboke društvene promene bez kritike političke ekonomije.

U kontekstu Srbije danas, to bi moglo biti bitno, u smislu, džaba politička promena glumaca na političkoj sceni bez promene u ekonomskoj politici.

Ukoliko se, dakle, ne razume da alternative nema bez drugačijeg ekonomskog pristupa, uzaludno je svako obećanje.

Zbog toga bi trebalo makar zagrebati teorijske struje koje upravo to zagovaraju.

Jer, čak ni ti osnovni uvidi ne bi bili mogući da neko nije prešao dug put od prihvatanja liberalizma do kritike dominacije društva zasnovanog na kapitalizmu.

U Marksovom slučaju, okolnosti su ga navele da kroz novinarstvo, od urednika liberalnog lista i ranog odbacivanja komunizma, stigne do mislioca koji je težio da sagleda duboke društvene promene koje su ga okruživale.

Ovaj put treba shvatiti ozbiljno, jer, on se ne prelazi slučajno.