Biljana Srbljanović – Politika i suština

Moja naklonost za Zorana Stanojevića, koji iz nedelje u nedelju, sprema po dva pitanja na jednu odabranu temu, i onda se stoički drži sat vremena na nogama, posmatrajući, dosta nemoćno, spektakl koji nam je lično priredio, uvek na ivici da odustane i samo, ćutke, izadje iz studija zauvek, takodje je sve veća.

Njegove teme su aktuelne i veoma konkretne, pravila sprečavaju digresije i koriščenje rekvizite (papiri, snimci, sms poruke, puškice druge vrste) i to je okvir kojim se izbegava da se neko ne tuče, ne prilegne i ne penje na astal, što bi bilo veoma logično.

Jer, ovo je gotovo jedini program u kom srećemo i vlast i opoziciju, a ne samo istomišljenike, kao u svim ostalim paralelnim medijskim svetovima (izuzev pomenutog Insajdera), pa naravno da su i ulozi i očekivanja od nastupa ogromni. Barem za neke.

Debatnici se pozivaju po kvotama, predstavnici vlasti – dva komada (odvojeno SPS i SNS), jedna opoziciona organizacija i jedna para-opozicija uglavnom sa ekstremne desnice, te mutikaše u borbi na državno finansiranje njihovih eklektičnih udruženja. To su, razume se, Zavetnici, Radikali, Suverenisti, i slični statisti sa zadatkom, kojima se kao podsmevamo, jer znamo da su pod kontrolom, ali ćemo, po ko zna koji put, da se u tom smehu zagrcnemo, kad iznenada budu dovoljno narasli, pa se budu oteli toj kontroli.

Koliko god da je nategnut i sadržaj i koncept ove debate, ona je istovremeno i ogledalo stvarnosti, kalambur u studiju nije ništa drugačiji od onog u Skupštini ili na demonstracijama opozicije, ukratko, da se izrazim rečima optimalnog mislioca za ovu pojavu i temu, Kristijana Golubovića: „To je jedno veliko ludilo sastavljeno od mnogo malih ludila“. To je to i to smo mi. Šta ćete.

U poslednje vreme, zbog izbora, „Reč na reč“, kao gotovo jedini program u kome ljudi koji ne vise na Tviteru i nemaju kablovsku televiziju, mogu čuti šta to opozicija misli i nudi, nekako je baš važno. Zbog toga mi je sasvim nejasno, zašto uporno tamo šalju svoje predstavnike da poginu, jer su nepripremljeni, nezainteresovani, gadi im se društvo u kom su, sagovornici, nervira ih što su uopšte tu i što moraju sa ovima nešto da debatuju, prosto, ispod časti im je. Zašto se tako prilazi glasačima od kojih ti zavisi sve, ostaće jedna od većih nerešivih misterija našeg započetog društva i to nije ništa novo.

Nije novo ni to da, dok se opozicioni debatnici bore da se uopšte zainteresuju za sopstveni nastup, ostali učesnici rade posao.

Najčešći predstavnici SNS-a dolaze iz podmlatka, a sa sertifikatom akademije za recitatorske veštine, koji nastupaju za publiku od jednog čoveka – Aleksandra Vučića i bukvalno su kao na nekoj vrsti javne audicije za viši rang u stranci, dosta nalik na onu čuvenu sarajevsku predstavu. Oni su sve pročitali, sve napamet naučili, imaju ključne reči, imaju parole, i na šlagvort znaju da bace repliku kako treba.

Delegati SPS-a su, s druge strane, toliko dugo u politici, neki i po trideset godina, njima ni ne treba priprema, oni mogu da debatuju o svemu, sa svakim, uvek i na prazno, na bilo kom jeziku o kojoj god temi, čak i u snu, a njihovi glasači, koji iznad svega u životu, cene aparačika u braon odelu, pa nek kaže ko šta hoće, disciplinovano i zadovoljno glasaju kako treba.

Ovi treći, iz opozicije mraka, su uvek najraspojasaniji: oni viču, koriste skandalozne, uvredljive, kontroverzne ili prosto izmišljene argumente. Tim akrobacijama zapravo obavljaju dvostruki posao: prvi, da napadaju vlast sa pozicije sumasišavših činioca javnog diskursa, pa time i glasača, i time uteruju strah onima koji oklevaju da glasaju za Vučića (jer su nesigurni, jer se boje podsmeha i neminovnog vredjanja zbog toga), ali se, suočeni sa ovim utvarama, prelome da barem krišom zaokruže broj jedan, i drugi: da svojim skandaloznim nastupom pokupe glasove sa same margine društva, sve neshvaćene, prezrene, zbunjene – a uobražene, ljute sugradjane što su najredovniji na svim izborima.

Na kraju, su ovi „naši“ poslednji su izmučeni izvidjači „prave opozicije“, koje na nacionalnu televiziju šalju kao na Sremski front. Interesantno je da su ti  predstavnici bitni, ali ne i najbitniji: sam vrh saveza demokratskih stranaka ne dolazi nikad. Zašto – opet misterija.

I zašto se samo oni ne pripreme za nastup, isto je zagonetka. Zašto nemaju programske celine u svojim politikama koje obuhvataju ta ključna svakodnevna pitanja o kojima se razgovara, to tek nemam pojma. Zašto se, barem, dobro ne naspavaju pred nastup, dremnu popodne, bilo šta, nego su umorni, bez energije, letargični i očevidno tužni što su uopšte tu.

Nije to stvar veštine javnog nastupa, već stvar suštine. Kad ti je do nečeg stalo, kad imaš šta da kažeš, kad u to iskreno veruješ, niko ne može da te zadrži kad želiš da to preneseš ljudima. To je pitanje strasti, dubokog uverenja da znaš kako da nam svima bude bolje. Ne treba ti veština javnog nastupa, jer tvoji glasači to ni ne traže. Oni traže suštinu, traže da ti poveruju u nju. Ukratko, treba ti politika i to je sve.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.