Po uzoru na Rusiju: Nova policijska taktika u borbi protiv novinara i svih koji odbijaju da ćute

Da se pita ministar policije, verovatno bi svaki novinar koji izveštava sa neprijavljenog ili spontanog protesta bio proglašen za „organizatora“ i rebnut kaznom od 100.000 do 150.000 dinara. Koliko god ovo zvučalo sumanuto, sudovi su prihvatali baš takve policijske prijave.

Ali nisu one podnete protiv svakog novinara. Pogađate, ciljane su protiv kritičkih, uglednih i uticajnih novinara u lokalnim sredinama i stižu ovih dana.

U pitanju je potpuno nova, za nas inovativna policijska „veština“ represije i ometanja novinara, u kojoj se koristi Zakon o javnom okupljanju, član 22 stav 1 tačka 2, gde se drakonskim kaznama kažnjavaju organizatori neprijavljenog skupa. Kako? Tako što policija, naravno nezakonito, označi novinara kao organizatora, a prekršajni sud prihvati prijavu.

Na desetine običnih građana, aktivista i novinara zasuti su, zbog učešća u ekološkim protestima u decembru prošle godine, kaznama od po 5.000 dinara na osnovu Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima.

U Rusiji ima najviše primera ovakve prakse sa rigoroznim kažnjavanjem na osnovu prekršajnih prijava za učešće u protestima. Postupanje naše policije u skladu je, očigledno, sa ruskim standardima i u neskladu sa evropskim (dr Katarina Golubović)

Ali za pojedine, među kojima su i troje novinara iz Sombora i novinarka Mina Delić iz Sente, koja je nedavno dobila poziv na sud, izabrane su represivnije kazne – po Zakonu o javnom okupljanju. Novinari takve mere vide kao zastrašivanje i pritisak na njihov rad.

Darko Šper, novinar Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra VOICE i član Upravnog odbora Nezavisnog društva novinara Srbije, kaže za Cenzolovku da su na meti „vrlo dobri lokalni novinari, koji su veoma uticajni u sredinama u kojima rade i pišu“.

„Svakako je reč o nekoj vrsti represije. Mene iznenađuje to što ovi ljudi nisu dobili one famozne prekršajne prijave koje su dobijali i obični građani na protestima, nego im se preti ovim visokim kaznama. Profesionalni novinar ima obavezu da izveštava sa protesta. Bio sam izveštač sa protesta u Novom Sadu, kada je neko mog snimatelja poprskao biber-sprejom. I nije bilo ni jednog jedinog policajca da zaštiti novinara od napada siledžija koji su izazvali incident na Mostu slobode. A ovde, gde je sve proteklo mirno, oni nalaze krivce među novinarima. Očigledno je da portali za koje ti novinari rade i koji su kritički prema vlastima, a uticajni u lokalnoj sredini, toj vlasti toliko smetaju da stalno izmišljaju nove metode kojima pokušavaju da ih ometu. S druge strane, ohrabruje me da je reč o hrabrim novinarima koje to neće omesti da nastave da rade“, kaže Šper za Cenzolovku i dodaje:

„Ali to je sve oduzimanje vremena i iscrpljivanje, zovu vas kolege u znak solidarnosti, dajete intervjue, idete na sud… Gubite svoje dragoceno vreme zbog gluposti koje vam je na vrat natovarila država postupajući suprotno zakonima i kršeći sva načela koja važe za novinarsku profesiju. Ne znam kako bi država mogla da se opravda za ovo što sada čini.“

Po direktivi iz centrale MUP

U Komitetu pravnika za ljudska prava YUCOM kažu za Cenzolovku da je Zakon o javnom okupljanju korišćen očigledno po direktivi iz centra MUP-a, da su ciljani ugledni, glasni pojedinci u malim sredinama, koji odbijaju da ćute, kao i da je sve to u suprotnosti sa međunarodnim standardima i pravilima. Takođe, takva praksa drakonskog kažnjavanja najpoznatija je u Rusiji.

Novinari koji su u malim, lokalnim sredinama odbijali da ćute, i aktivisti koji su u malim gradovima odbijali da trpe, kao većina, i pokore se „autoritetima“ specijalno su napadnuti. O tome za Cenzolovku govori dr Katarina Golubović, predsednica YUCOM-a.

Policija je selektivno i „znalački“ izabrala ljude protiv kojih je pokrenula postupke po osnovu Zakona o javnom okupljanju, član 2 stav 1 tačka 2. Njima je zaprećena rigoroznija kazna (od 100.000 do 150.000 dinara) nego većini drugih, kojima su, po Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima, član 333, masovno slate uplatnice sa 5.000 dinara kazne, odnosno pola od tog iznosa ako plate odmah.

„Interesantno je kako je policija birala protiv koga će pokrenuti postupke po osnovu Zakona o javnom okupljanju. To su bile osobe koje su u tim malim gradovima, pre ovih protesta, organizovale i prijavljivale određene skupove, ili su aktivisti, koji su u lokalnoj zajednici prepoznati kao pokretači promena, kritika vezanih za teme koje su u javnom interesu. Birani su ljudi koji dižu glas u javnom interesu u svojoj lokalnoj sredini, bilo da je u pitanju ekologija ili, na primer, zaštita javnih finansija. Govorimo o ljudima koji odbijaju da ćute i vrlo su glasni u svojim lokalnim sredinama“, objašnjava Katarina Golubović.

Sudovi su bili dužni da odbace policijske prijave

Po pravilu, reč je o ljudima koji su aktivni i na društvenim mrežama i koji „šeruju“ različite događaje u svojim sredinama. Policija je pozivanje preko Fejsbuka karakterisala kao organizovanje i kao dokaz da nešto nije spontano, a kroz monitoring društvenih mreža dolazila je do ljudi, koje je onda gonila kao organizatore, iako po istom tom zakonu, gde je definisano da je organizator neko ko priprema, poziva i organizuje određeni skup, nije dovoljno da neko „šeruje“ informaciju da bi bio označen kao organizator.

Katarina Golubović tvrdi da je nemoguće da su lokalne policijske stanice samostalno krenule u takvu vrstu akcije, jer ona nije uobičajena:

Zakon o javnom okupljanju korišćen je očigledno po direktivi iz centra MUP-a, da su ciljani ugledni, glasni pojedinci u malim sredinama, koji odbijaju da ćute… Takva praksa drakonskog kažnjavanja najpoznatija je u Rusiji (YUCOM)

„Postojao je sistem, centralizovana akcija iz centrale MUP-a. Svakako je postojalo neko interno uputstvo, direktiva, kako da se ponaša policija i prema kome.“

„Problematično je i to što su sudovi pokretali prekršajne postupke, dakle uvažavali i prihvatali ovakve policijske zahteve. To nije smelo da se desi. Nije ni trebalo da postupci pred sudom počnu, već je sud morao da odbaci sve te zahteve. Pozitivno u celoj ovoj priči je da su se ljudskopravaški advokati organizovali i dali podršku okrivljenima. Već imamo dve prvostepene oslobađajuće presude. One nisu pravnosnažne i zbog toga o tome još nismo obavestili javnost. Ove oslobađajuće presude uvažavaju razloge da ’šerovanje’ ili činjenica da je bio na nekom neprijavljenom, spontanom skupu, nije dovoljna da se neko osudi po članu 22 stav 1 tačka 2“, kaže dr Golubović.

Ona naglašava da nema razlike da li se policija tako ponašala prema aktivisti ili prema novinaru.

„Nisu smeli tako da se ponašaju ni prema kome, a naročito ne prema novinaru, koji ima obavezu da poštuje tuđe ljudsko i ustavno pravo na obaveštenost. Novinari bi, kao i građanski aktivisti, morali da budu privilegovani. Tim pre, jer su slata obaveštenja da se organizuju protesti, koji imaju legalan i legitiman cilj, uz naznaku da su protesti mirni. To je apsolutno dovoljno da svaki građanin, a kamoli aktivista i novinar, bude zaštićen od bilo kakve vrste odmazde, a shodno međunarodnim propisima“, ističe dr Golubović.

Kršenje međunarodnih standarda i propisa po ugledu na Rusiju

Ona objašnjava da naš Zakon o javnom okupljanju ne prati međunarodne standarde i propise koji kažu da policija mora da obezbedi mirne skupove, ma kako se oni kosili sa drugim zakonima, poput Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima. Policija je, zapravo, bila dužna da, pre svega, zaštiti i obezbedi skup. Znamo da policija to nije radila i često ni novinare ni mirne demonstrante nije zaštitila od napada raznoraznih huliganskih grupa.

„U Rusiji ima najviše primera ovakve prakse sa rigoroznim kažnjavanjem na osnovu prekršajnih prijava za učešće u protestima. Postupanje naše policije u skladu je, očigledno, sa ruskim standardima i u neskladu sa međunarodnim, evropskim standardima i praksom. Najviše rigoroznih prekršajnih kažnjavanja imamo u Rusiji. Jasni su standardi Saveta Evrope i smernice OEBS-a za javna okupljanja, a postoje i ocene i preporuka UN ka Srbiji, da ove odredbe, na osnovu kojih je policija ganjala ljude, nisu u skladu sa međunarodnim standardima“, kaže predsednica YUCOM-a.

Birani su ljudi koji dižu glas u javnom interesu u svojoj lokalnoj sredini, bilo da je u pitanju ekologija ili, na primer, zaštita javnih finansija. Govorimo o ljudima koji odbijaju da ćute (Katarina Golubović)

Ne zna se tačno koliko postupaka je pokrenuto po Zakonu o javnom okupljanju, jer YUCOM nije imao vremena da „peške“, od svakog od 67 sudova u Srbiji traži te podatke, ali se iz Mape napada na branitelje ljudskih prava na sajtu YUCOM-a vidi da su pokretani postupci protiv više ljudi u manjim gradovima – od Sombora, Kikinde, preko Čačka, Aranđelovca, Kovina, Niša, Novog Pazara…

Zanimljivo je i da su protesti bili u novembru i decembru 2021. godine, od januara su počeli da stižu prvi pozivi na sud, a prve oslobađajuće presude su ipak stigle posle izbora.

Ni u NUNS-u nemaju tačne i kompletne podatke o ovoj represiji nad novinarima koji su izveštavali sa ekoloških protesta u decembru. Marija Babić, advokatica NUNS-a, kaže za Cenzolovku da su prikupljeni podaci koje su pronašli u medijima i od malobrojnih novinara koji su se udruženju direktno obratili za pomoć.

„Verujemo da to nije konačan broj i da takvih slučajeva ima još. NUNS se još u decembru prošle godine obratio MUP-u dopisom, gde smo istakli da smatramo da je to ozbiljan pritisak na novinare i medijske radnike i da su na taj način pokazali apsolutno nerazumevanje za novinarski posao i izveštavanje javnosti o događajima od javnog interesa. Znamo da je u određenom broju slučajeva MUP, kako su nam novinari rekli, povukao prekršajne naloge, međutim, ni posle toliko vremena mi nismo dobili zvaničan odgovor od MUP-a na ta pitanja. Kako se u poslednje vreme pojavljuju novi slučajevi, odnosno novinari i medijski radnici dobijaju pozive za prekršajni sud, NUNS će ovo pitanje ponovo zvanično pokrenuti pred predstavnicima MUP-a“, kaže advokatica Babić za Cenzolovku.

Nisu prekršajne prijave i pretnje drakonskim kaznama prema novinarima jedina represija i nezakonito ponašanje kojima je policija pribegla tokom zimskih ekoloških protesta. NUNS je zabeležio da su policajci dolazili i u kuće pojedinih novinara u Vranju, Nišu, Jagodini i Novom Sadu, da bi ih onemogućili u poslu i pretili im da ne idu na proteste, a pozivani su u policijske stanice pod sumnjom da su organizatori. Ovakvo policijsko ponašanje tek treba ispitati i sankcionisati. Napori da se to uradi morali bi biti snažniji. Oni ne smeju da se zaborave.