!DOSTA!

Pokret

Moja deca naučila su svoja prva ćirilična slova – Д, О, С, Т, А – sa slike koja je bila pored njih od malih nogu. Radi se zapravo o dizajnu koji je Linda Čavajda, supruga pokojnog bubnjara Električnog orgazma Gorana Čavajde Čavketa, uradila za korice poslednjeg, nezavršenog i nikada objavljenog broja magazina koji je iznikao iz lista !DOSTA! Glasilo Studentskog protesta ’92. U nedelju 10. jula navršilo se 30 godina od završetka ovog, do tada najdužeg, a potom skoro potpuno zaboravljenog štrajka studenata Beogradskog univerziteta. Tokom nešto manje od mesec dana koliko je trajao protest, koji je počeo 15. juna, izašlo je 14 brojeva ovog glasila. U svakom broju, iznad naslova je stajala lista studentskih zahteva, a pored njega karikatura golog čoveka sa glavom u kofi peska i zadnjicom u plamenu. Svaki broj štampan je na jednom tabaku papira presavijenom na pola, dakle ukupno četiri stranice. Kako smo onda sebe uveravali, 10. jula završena je prva faza protesta, koji je trebalo da se nastavi, a da se nije znalo kada i na koji način. !DOSTA! je drugu fazu započeo odmah, prebacivši se na magazinski format. Petnaesti broj pojavio se pre kraja jula, i bio je odštampan na više stranica i sa naslovnicom u boji. Nameravali smo da nastavimo dalje, kao jedini ilegalni list u Ćosić-Miloševićevoj Saveznoj republici Jugoslaviji (SRJ), koju je uredništvo !DOSTA! nazivalo Se-Re-Je.

Kao i mnoge druge inicijative tokom SP ’92, !DOSTA! je pokrenut spontano. Ideja o osnivanju glasila SP ’92 nije potekla iz Glavnog štaba ili Organizacionog odbora Protesta, niti iz nekog od fakultetskih odbora SP ’92. Koliko se sećam, stvar je pogurao Nenad Stanković Neša, koji je tada bio tehnički urednik pri Institutu za pozorište, film, radio i televiziju na Fakultetu dramskih umetnosti, gde sam bio apsolvent na katedri za Dramaturgiju. Protest je već bio u prvoj nedelji trajanja kada se u okupiranoj zgradi Rektorata okupila grupa saradnika koja je posle kratkog dogovora postala uredništvo !DOSTA! Ovaj neformalni sastanak, na kome je pored mene i Neše bio i moj dugogodišnji drugar Perica Gunjić sa kojim sam honorarisao u Borbi, vodila je Dubravka Knežević, koja je tada bila asistentkinja na Dramaturgiji. Ona je predložila da se, budući da imamo iskustva sa novinarstvom, nas trojica prihvatimo uređivanja lista. Za naslov smo uzeli prvu reč slogana SP ’92: „Dosta! Studenti za život sada“, i dodali još jedan uskličnik ispred naslova. Uredništvo se potpisivalo pseudonimima izvedenim iz imena naših partnerki: Neša je bio u braku sa Gordanom, dakle Gomuž, ja sam po mojoj devojci postao Mužas („muž“ od Žas), a Perica Svemuž (Svetlanin momak, odnosno „muž“). Ova strategija, koja je kasnije protumačena i kao jedan pro-feministički gest, nije bio pokušaj da sakrijemo svoj identitet. Svako ko je hteo, znao je ko stoji iza !DOSTA!. To je pre bilo isticanje stava da je ličnost manje važna od pokreta i ideja koje ih vode. U istom duhu, odlučili smo da tekstove ne potpisujemo ni mi, ni studenti-saradnici lista. Ovo insistiranje na anonimnosti autora bilo je potpuno u duhu protesta, koji je velikim delom bio okrenut protiv kulta predsednika Srbije. Jedan od četiri zahteva objavljenih u Proglasu studenata univerziteta u Beogradu od 8. juna bila je ostavka Slobodana Miloševića. Šire gledano, SP ’92 bilo je prvo direktno, masovno i nedvosmisleno odbacivanje kulta ličnosti u Srbiji. „Razračunavanje“ sa titoizmom kojim su se razmetali likovi poput Vuka Draškovića, Vojislava Šešelja i Jovana Glamočanina bilo je tek u službi potpiranja figure nacionalnog lidera. Oštrim istupanjem protiv ovog kulta, SP ’92 je pokazao svoj stav prema vulgarnom nacionalizmu koji je već uveliko gazio Srbijom.

U kulturnoj i političkoj istoriji Beograda i Srbije, Studentski protest ’92 upada u procep između devetomartovskih demonstracija praćenim višednevnim protestom ispred terazijske česme iz 1991. i višemesečnih masovnih demonstracija koje su se odvijale tokom zime 1996-97. Može reći da je, u najmanju ruku, SP ’92 bio neka vrsta transmisije od jedne ka drugoj fazi pro-demokratskih pokreta u Srbiji. Učesnici ovog protesta patentirali su i razvili taktike ulične političke borbe koji su široko primenjivani tokom zime 96-97 u Beogradu i širom Srbije. Demonstracije koje su organizovale političke partije, pre svega Srpski pokret obnove (SPO), u martu ’91 i u leto ’92 (Vidovdanski sabor) držali su se modela masovnog okupljanja i katartičnih govora harizmatičnog vođe, koji je lansirao i usavršio režim Slobodana Miloševića, da bi ovoj jednostavnoj strukturi dodali još element konfrontacije sa policijom. „Terazijski parlament“ zadržao je ovu statičnu formu zauzimanja trga, uz dodatak višednevnog istrajavanja u okupiranom gradskom prostoru. (Tokom dana, događanja kod česme privlačila su veliki broj građana, dok je u sitne ponoćne sate ostajala izabrana grupica ljudi. Tu su rame uz rame stajali ljudi u godinama, kao što je moj profesor Vlada Stamenković, i mladi rokeri, kao što je Čavke). SP ’92 uveo je niz inovacija, pre svega difuznost i mobilnost ljudi i ideja. U jednom širem smislu političkih događanja u Srbiji sa početka devedesetih, višednevno okupljanje kod terazijske česme sada mi izgleda kao jedan kolektivni napor građana da sagledaju istorijski trenutak u kome su se našli, kao i načine javnog ponašanja i govora u novoj političkoj, kulturnoj i ekonomskoj situaciji. To je bilo jasno predočavanje izazova demokratije režimu koji mu, kako je već pokazao, nije bio ničim dorastao. Odgovor Slobodana Miloševića bio je jasan: sila. Kontrola nasiljem najpre je upotrebljena direktno, izlaskom tenkova na ulice Beograda 10. marta 1991, a ubrzo posle Terazija indirektno, kroz njegovo izmeštanje na ratišta u okolnim republikama, koje se u Srbiju vraćalo u vidu jednog intenzivnog političkog, psihičkog i ekonomskog nasilja.

SP ’92 je usledio posle do tada nezamislive eksplozije nasilja koja se desila kroz agresiju ovog režima na Hrvatsku, za koju niko nije bio spreman, sem agresora. Protest je bio pokušaj da se to nasilje prevaziđe, da se stvori jedan kolektivitet koji nije definisan nepoverenjem, sumnjičavošću, nesigurnošću i neizvesnošću, već upravo suprotno, poverenjem i pouzdanjem jednih u druge, prihvatanjem razlika i otvorenošću. To je bio izvor spontanosti kao jedne od osnovnih odlika ovog protesta. Spoznaja koja je vodila učesnike protesta dolazila je koliko iz šokantnog iskustva nedavne prošlosti, toliko iz predosećanja o onome što dolazi. Jedna od parola na izlogu Filozofskog fakulteta bila je „Ne stidimo se prošlosti nego budućnosti“.

Termodinamika sile

Na udarnom mestu naslovne stranice !DOSTA! br. 12 od 9. jula postavili smo fotografiju iz protestnog marša do rezidencije Slobodana Miloševića na Dedinju. Na njoj je grupa studenata golih do pasa koja se prsa u prsa suočava sa kordonom policije opremljene pendrecima, šlemovima i štitovima. Ovaj sukob odigrao se 7. jula, i objavljivanje fotografije dva dana kasnije imalo je za cilj da podstakne i upozori učesnike reprize posete Tolstojevoj, koja je bila zakazana za 9. jul. U to vreme u kome su mobilni telefoni bili retkost a društvene mreže nisu postojale, besprekorna koordinacija ovih masovnih marševa bila je fascinantna, tim više što se odvijala bez izrazitih predvodnika. Komunikacije među učesnicima imale su vid i svrhu koordinacije, nikako naredbi. (Dvadeset godina kasnije i na drugom kraju sveta, tokom njujorškog Occupy Wall Street protesta, ovo prenošenje informacija od usta do usta nazvano je „human megaphone“, ljudski megafon).

Bilo je donekle iznenađujuće što je policija propustila kolonu duž cele trase puta koja je vodila Ulicom Kneza Miloša, preko mostarske petlje, ka Topčiderskoj zvezdi. Demonstranti su napokon napipali simboličnu granicu koju je režim postavio upravo ispred Miloševićeve rezidencije. Strateški, ta uska ulica oivičena visokim zidovima bila je dobro izabrano mesto za zaustavljanje protestnog marša. Studenti su se obratili policiji, skandirali parole (među kojima je bila i „Idite na Kosovo“) a zatim su počeli da guraju špalir policije. Impresivnom brzinom donesena je i sprovedena odluka da se devojke povuku u zadnje redove, i da napred idu momci. Demonstranti su se rotirali u prvim redovima, kako bi uvek sveža tela mogla da pritiskaju neprijateljski špalir. Jasno se sećam zajapurenog lica policajca na kojeg me je gurala masa ljudi iza mene. Nije imao šlem, znači bio je neki komandir. Dok sam bio pritisnut uz njega, pomislio sam da mu skinem beretku. U pritisku, jari i buci, učinilo mi se da bi to moglo da ga iznenadi i da bi, zatečen ovim gestom, popustio stisak ukrštenih ruku sa policajcem do njega. Izgledalo mi je da je potrebna samo jedan takva mala nepažnja da probijemo živi zid ispred nas. Talas pritiska se završio i usledila je smena prve linije demonstranata. Kao u natezanju konopca, odnos snaga se na trenutak pomerio u suprotnom pravcu, i policija je počela da preuzima inicijativu. Izvukli su palice i pali su prvi udarci. Masa demonstranata se uskolebala, a onda su studenti počeli da skidaju košulje i majice. Policajci su bili na trenutak zatečeni prizorom ogoljenih tela. Povukli su palice, ali je lanac iza njih uspeo da zadrži formaciju.

Od prvih dana okupacije zgrada fakulteta početkom juna 1992. počela su da se nameću poređenja ovog protesta sa „lipanjskim gibanjima“ 1968. godine. Učesnici SP ’92 odbijali su bilo kakve sličnosti sa svojim predhodnicima od pre skoro četvrt veka. Kao ključnu razliku navodili su pragmatičnost svojih zahteva: pored ostavke Miloševića, tražili su formiranje vlade nacionalnog spasa, raspuštanje skupštine i vlade Republike Srbije, i raspisivanje višestranačkih izbora za ustavotvornu skupštinu. Govorili su da su ovi zahtevi neuporedivi sa idealističkim parolama poput „Dole crvena buržoazija“. Ali mehanizmi istorijske transmisije događaja sežu mnogo dublje ispod diskurzivnog sloja. Sukob sa policijom u Tolstojevoj i spontano otkriće strategije odbijanja pendreka golim telima prepričao sam šezdesetosmašu Lazaru Stojanoviću, kojeg sam intervjuisao za !DOSTA!. Uzvratio je da mu je ta tehnika zbunjivanja policije bila poznata. Koristili su je studenti u Italiji tokom protesta 1968. godine. Tehnika je bila uspešna sve dok se policija nije dosetila da u cisterne vodenih topova ubaci crvenu boju. Prizor krvave tečnosti na golim telima unela je paniku među demonstrante i tog dana bitku je dobila policija. Svaki sukob sa silom ima svoje zakone: svaki pritisak stvara otpor, svaki udarac, kontra-udarac, svaki napad zahteva drugačiju vrstu odbrane. Ta termodinamika sile nije bila samo taktičke, nego i strateške prirode. Ona se nije odnosila samo na pojedine akcije, nego i na čitav protest.

Od samog početka, između učesnika protesta i režima uspostavljena jedna složena i nemušta komunikacija. Najpre se postavljalo pitanje kako će režim da odgovori na okupaciju zgrada univerziteta. Naučeni lekcijom iz marta ’91, oni su odlučili da ne koriste nasilje i da puste da se protest iscrpi sam od sebe. Postepeno, studenti su širili svoje aktivnosti, najpre na okolne trgove i ulice, a zatim dalje. Akcijama kao što je „Javni čas“, na kome je zadato štivo bila knjiga Slobodana Miloševića Godine raspleta, protest je održavao svoju dinamiku, mobilisao učesnike i vezivao pažnju javnosti. Protestni marševi i blokada gradskih ulica i saobraćajnica bili su najuspešniji deo tog repertoara. Ako je sila odnos, onda se pojavljuje paradoksalna mogućnost da ona može da poprimi funkciju medija, odnos da postane kanal komunikacije. U ono vreme bez mobilnih telefona, voki tokija i drugih komunikacijskih tehnologija, poruke su putovale kroz postupke organa režima. Svaka akcija izaziva reakciju koja se prenosi kroz prostor (recimo, od Platoa do Dedinja), ali i kroz vreme. Ponavljanje određene vrste protestnih akcija siguran je simptom zaglavljenosti jednog društva. Tokom marša na Dedinje, blokirane su saobraćajnice duž Knez Miloševe ulice i sama mostarska petlja. Tradicija blokade Gazele seže upravo do tog 7. jula 1992. Samo po sebi, to je rečita poruka o sadašnjem režimu u Srbiji.

Polet

Redakcija !DOSTA! nalazila se u jednoj od kancelarija na prizemlju okupiranog Kapetan Mišinog zdanja. Imali smo na raspolaganju jedan računar koji je imao dovoljno kapaciteta za procesovanje tekstova, ali ne i za prelom i dizajn. Prvih nekoliko brojeva prelamali smo u Nešinom stanu na Konjarniku. Neša je takođe pronašao privatnu štampariju kod majstora Mike negde na Vračaru, čije smo usluge plaćali papirom koji smo dobili od jedne studentske organizacije iz Austrije. Već posle par dana u redakciji se pojavio Darko Antić iz predstavništva Apple kompanije sa sedištem u Sava centru i ponudio da pomogne sa prelomom. Tako je nastao dnevni raspored prikupljanja tekstova tokom dana, hrljenja u Sava centar na prelom, noćnog štampanja kod Mike, prebacivanja celog tiraža gradskim prevozom do Rektorata, ručnog presavijanja tabaka, i rasturanja !DOSTA! po zgradama fakulteta i po ulicama. Ovim užarenim tempom, uspevali smo da svakog ili svakog drugog dana izbacimo novi broj. Ne pamtim da sam ikada napornije radio u životu. Takođe, ne pamtim veći osećaj odgovornosti i napora i stresa koji dolazi sa njim. I nisam bio jedini.

Iz današnje perspektive, SP ’92 mi se čini kao poslednji uzlet pred pad. To je bio krajnji trenutak da se promeni pravac u kome ide čitavo društvo. Protest se dešavao tokom prvih nedelja ratnih sukoba u Bosni, i njegov početak se podudario sa uvođenjem međunarodnih sankcija režimu Slobodana Miloševića. One su bile siguran znak da su njegovi postupci i odluke neprihvatljivi, i da smo svi zatočenici tih odluka. Dok je trajao protest, u Bosni se već dešavalo granatiranje gradova i zatvaranje Bošnjaka u logore. SP ’92 je bio izraz jedne intuitivne spoznaje da posle Bosne više neće biti povratka. To je bio put pravo do dna, i on je već mogao jasno da se uoči. Protest je bio kolektivni napor da se pad zaustavi. Otuda toliki polet svih koji su učestvovali. Ne zanos, ili idealizam, ili entuzijazam, već upravo polet.

Za razliku od demonstracija koje su mu prethodile i sa kojima se preklopio (proleće ’91, Vidovdanski sabor ’92) i koje usledile posle njega (zima ’96-97), SP ’92 insistirao je na samostalnosti i nezavisnosti.² Pre svega, na nezavisnosti u odnosu na političke partije: bilo je jasno da bi zastupanje stavova stranaka od strane studenata neminovno vodilo ka instrumentalizaciji pokreta; i sa druge, da bi zastupanje studenata od strane opozicionih partija neminovno vodilo ka paternalizmu. I dalje, ideja samostalnosti nije se odnosila samo na spoljne institucije, već i na unutrašnju strukturu protesta. Redakcija !DOSTA! nije polagala račune ni jednom organu SP ’92, a još manje predstavnicima tih organa. Održavali smo kontakte sa nekima od njih, ali isključivo kao partneri. Takođe, !DOSTA! nije bio jedini medij SP ’92: tu je bila press služba protesta, bilten koji je ona izdavala, kao i list Vrenje, čije je uredništvo učestvovalo u organizaciji protesta. Niko nikome nije bio podređen, niti je mogao to da bude. Već prve analize protesta navodile su difuznu organizaciju kao jednu od njegovih glavnih odlika.³ Biljana Branković, Aleksandar Gubaš i Brankica Aćimović, istraživači koji su ujedno bili i učesnici protesta, pokušali su da sažmu ovu neorganizovanu organizaciju izrazima kao što su „organizovani haos“, „difuzna žestina“ i „mekana radikalnost“. Svi ovi oksimoroni su na mestu, ali ne objašnjavaju do kraja izvor snage koja je pokretala demonstrante i, čini se, organizovala njihova koordinisana i samopregorna dela. Kako su oni primetili, SP ’92 bio je prvi (a ostao je i jedini) primer političkog pokreta bez vođe kod nas. Upravo to odsustvo hijerarhije i podređenosti bilo kome ili bilo čemu dovelo je do uspostavljanja jednog horizontalnog reda odlučivanja. Svi su radili sa žarom i iz osećanja odgovornosti jednih prema drugima.

Ono što je vodilo postupke većine učesnika protesta, često do samih granica izdržljivosti, bio je princip uzajamnosti. Njihov rad nije bio pragmatičan, od njega niko nije imao neposredne koristi. On je izvirao iz jednog osećaja etičkog odnosa jednih prema drugima, prema društvu, prema svetu. Najspektakularniji prizor koji sam video tokom protesta bila je igračka-automobil na daljinsko upravljanje koji je usred noći zujao praznim auto-putem na blokiranoj mostarskoj petlji; najlepši prizor desio se posle jednog od usijanih skupova u prepunoj Sali heroja, kada se nekoliko studenata i studentkinja pojavilo sa metlama da bi, sami od sebe i bez ičije naredbe, počistili za svojim kolegama. SP ’92 bio je napor jedne generacije da pronađe svoj politički i etički integritet u odnosu na duboko korumpirane državne institucije, čija je kriminalizacija bila već u odmaklom stadijumu. Kao što su primetili pomenuti istraživači, ne može se reći da je SP ’92 izrodio jedan primer neposredne demokratije. Ako je ovaj protest odbio ideju harizmatičnog vođe, on nije bio bezglav: imao je više predvodnika, od kojih oni najvidljiviji nisu bili i najvažniji za opstajanje protesta. Još je važnije to što je on izmenio samu ideju vođenja: vodili su oni sa metlama, oni koji su donosili hranu i odnosili smeće, oni koji su ispisivali parole, koji su jurili od fakulteta do fakulteta da bi ih popisali i sačuvali, saradnici !DOSTA! koji su pisali tekstove (ja sam bio odgovorni, ali nikako glavni urednik). Ovim delima, koja su se slila u jedan masovni protest, ova generacija je pokazala sebi i svima oko sebe svoju vrednost, i to je bio gest otpora prema brutalnom procesu obezvređivanja života koje se dešavao oko nas.

Ako nije bio organizovan putem sistema odlučivanja koji se naziva direktna demokratija, SP ’92 je bio i ostao blistavi primer načina političkog delovanja koji se najčešće opisuje kao direktna (ili neposredna) akcija. Kako navodi David Graeber, „direktna akcija nije samo vid protesta, već pre svega način ’izgradnje budućeg sada’. Svaka situacija u kojoj se ljudi organizuju da bi preuzeli kontrolu nad svojim prilikama ne oslanjajući se kapital ili državu, predstavlja Direktnu akciju“.⁴ Nekoliko ključnih odlika direktne akcije bili su utkani u samu srž SP ’92. Pre svega, ako direktna akcija odbija mehanizme zastupanja i predstavljanja bez kojih hijerarhičnost ne može da postoji, to ne znači da ta akcija nema simbolični značaj. SP ’92 je imao svoje političke zahteve, koje smo štampali u svakom broju !DOSTA! Ali sam način na koji se protest odvijao, i samo postojanje lista onakvog kakav je bio, sačinjavali su mnogo važniji zahtev: uspostavljajući jednu novu društvenost u okvirima postojećeg društva, studenti su pokazali da je drugačije društvo moguće i samim tim ispostavili zahtev za njim. Dalje, ako je protest sebe postavio kao jednu suprotnost, odnosno alternativu, režimu kome se suprotstavljao, on je time na najjasniji način izneo na videlo surovu prirodu tog društva. Ta surovost, koja je rasla iz dana u dan, ogledala se pre svega u jednom makijavelizmu koji dobio svoj ekstremni vid u zločinima kao što je opsada i rušenje Vukovara. U direktnoj akciji, sredstva ne traže opravdanje u cilju: ona su sam cilj. Prema doktrini ovog kontra-makijavelizma, nenasilje se postiže samo nenasiljem, jednakost praktikovanjem jednakosti, otvorenost, otvaranjem… Ako politički pragmatizam uspostavlja jedan sistem međusobne uslovljenosti i ucenjenosti, onda je direktna akcija onaj način političkog delovanja koji promoviše nezavisnost, odnosno autonomiju.

Stoga nije beznačajno to što se SP ’92 nalazi u neposrednom istorijskom okruženju proglasa koji je na izvestan način predodredio prirodu uličnih protesta u zapadnom svetu tokom devedesetih. Radi se, naravno, o pamfletu Privremene autonomne zone (Temporary autonomous zones) Petera Lamborna Wilsona, poznatijem kao Hakim Bey, objavljenom 1991. godine (a datiranom u proleće 1990.).⁵ Sumnjam da je ovaj tekst bio poznat bilo kome ko je bio uključen u SP ’92, a i da jeste, da bi iko za njega mario. Zapravo, gledano unazad, protest beogradskih studenata deluje kao akciona kritika Beyovog manifesta. Treba najpre prepoznati da se SP ’92 u nekim osnovnim načelima slaže sa Beyovim poimanjem Privremene autonomne zone: da se radi o akciji usmerenoj na ovaj trenutak upućuje već i sam slogan „Studenti za život sada“; protest se nije dešavao u nekom virtuelnom prostoru, već na konkretnim lokacijama, odnosno u „zoni“ čiji se centar nalazio u okupiranim zgradama fakulteta u blizini Studentskog trga, a koja se protezala kroz čitav arhipelag okupiranih fakulteta širom grada; na kraju, ono po čemu se SP ’92 bitno razlikovao od Beyovog PAZ-a (odnosno TAZ-a) jeste upravo shvatanje i proizvodnja autonomije.

Pođimo ponovo od sličnosti. Kao i PAZ iz Beyove uobrazilje, SP ’92 bio je proizvod jednog ustanka, odnosno insurekcije. Ono što je važno za Beyovu teoriju autonomnih zona, i sa čime se praksa SP ’92 podudara, jeste insistiranje da se ne radi o revoluciji kao o nasilnom preuzimanju vlasti, već o privremenoj suspenziji vladajućih normi i zakona države. PAZ je prostor i vreme izuzeto iz prostora i vremena države. Mesto razlaza prakse SP ’92 sa Beyovim mistifikacijama pobune počinje sa njegovom tvrdnjom da „autonomne zone“ niču iz napuklina u utilitarnoj stvarnosti organizovanog društva. Beyove paradigme PAZ-a su piratsko ostrvo i festival, a njegov najmanji izraz nalazi se u oblicima društvenosti kao što je žurka, gozba ili zabava. Za Beya, PAZ je acte gratuit, poduhvat bez razloga i povoda, čin čistog samo-oslobađanja. Tu se, prema njemu, autonomija proglašava i ostvaruje kroz svetkovanje. Važna korekcija koju je doneo SP ’92 ubrzo po objavljivanju Beyovog traktata, i ne obazirući se na njega, jeste da se ta autonomija osvaja, a ne proglašava, i da se to čini napornim radom, a ne praznovanjem. U režimskim medijima, glavna kritika upućena SP ’92 bila je da je to jedna predimenzionirana studentska zabava. Ono što oni, koji su pristali na instrumentalizaciju nisu mogli da vide jeste da direktna akcija ne isključuje simboličku dimenziju. Ako je SP ’92 bio jedan veliki teatar, to je zato što je protest sebe postavio kao primer da su mogući drugačiji odnosi između ljudi, i prema samom sebi. Da se društvo gradi davanjem, a razgrađuje grabljenjem. Od početka do kraja, učesnicima protesta bilo je jasno da je za uspeh njihove akcije ključno uspostavljanje i održavanje moralnog autoriteta u odnosu na režim i društvo na kome taj režim parazitira i time ga korumpira i rastače. Iskustvo koje je svojim učesnicima doneo ovaj protest jeste ono najređe iskustvo kristalizacije u kome rad, na vrhuncu svog napora, prestaje da postoji kao takav i dotiče svoju suprotnost.

Graeber naglašava da su na direktnu akciju spremni samo oni koji se ponašaju kao da su već slobodni. Ta sloboda podrazumeva slobodu rada i slobodu mišljenja – i neobazrivost na neslobode koje nas okružuju. U tom duhu, !DOSTA! je pokušao da probije granice između prve i budućih faza SP ’92. Četrnaesti broj izašao je dan posle koncerta „Daćeš, daćeš“ kojim je 10. jula obeležen kraj protesta. Petnaesti broj izašao je nedugo zatim, kao magazin. Tema šesnaestog broja, onog čije je korice dizajnirala Linda, trebalo je da bude tajna policija. Odazivajući se na moralni autoritet SP ’92 i !DOSTA!, nekoliko javnih ličnosti koje smo pozvali da pišu na tu temu obećale su svoje priloge, koji nikad nisu stigli. Poslao ga je samo Adem Demaći, slobodan čovek.