Čovek zbog kog su se „znojili“ i Buš i Bler

Odluka Džona Stjuarta da napusti satirični šou koji je vodio 16 godina mnoge je ražalostila. Zašto je otišao pre izbora u Americi i šta će se desiti kada zauvek napusti voditeljski pult?

Stjuart je znao da je došlo vreme da napusti posao, koji je smatrao “najsavršenijim na svetu”. Nije to bilo nikakvo prosvetljenje, niti prelomna tačka.

“Život ne funkcioniše tako”, kaže on šaleći se sa sobom i upirući prstom u nebo. “Onaj gore vam poručuje da idete samo kad vas neko otpušta. Verujte mi, znam o čemu govorim.”

On opisuje svoju odluku da napusti satirični program Daily Show kao nešto slično okončanju dugoročne veze.

“Nije reč o tome da šou više ne daje rezultate, niti da nisam znao kako da se s njim nosim. Bilo je ovako: ‘Da, šou radi. Ali ja ne dobijam isto zadovoljstvo. To su ključne stvari. Imate neke trenutke nezadovoljstva, a kada izađete iz tih perioda, sve je u redu. Međutim, neki ciklusi postaju sve duži i teži i tada shvatite da je došao kraj.”

Kao i svaka TV ličnost, Stjuart je uživo i zgodniji, ali i niži nego što možda očekujete. Napunio je 52 godine i ima energiju upola mlađeg muškarca, ali i potpunu averziju prema komplimentima.

Ipak, mora se pomenuti da je ovaj čovek u poslednjih 16 godina zauzimao mesto u američkom političkom i kulturnom životu, koje je mnogo veće od publike koja ga je pratila.

Daily Show je jednostavan format sačinjen od mešavine izveštaja Stjuartovih reportera (među njima su bili Stiv Karel, Stiven Kolber i Džon Oliver), monologa voditelja i intervjua sa nekom poznatom ličnošću na samom kraju programa.

Tokom vremena Stjuart je evoluirao od satiričara do čuvenog glasnogovornika američkog liberalizma, što je Daily Show učinilo značajnim faktorom na političkoj sceni.

Sve što Stjuart kaže, svet ponavlja, sve do naredne emisije. Njegov komentar na svirepu egzekuciju članova redakcije satiričnog lista “Šarli ebdo” u Parizu bio je deljen hiljadama puta na društvenim mrežama, zbog podrške koju je pružio demokatskoj senatorki Elizabet Voren, ona je uspela da u očima javnosti od profesorke Harvarda postane predsednički kandidat, a borba da se čuje glas onih koji su prvi reagovali na napad na Svetski trgovinski centar 11. septembra (hitne službe koje su bile prve na mestu napada), navela je „Njujork tajms“ da ga uporedi s najpoštovanijim prezenterima vesti u istoriji novinarstva.

Uz sve to, on je i jedna vrsta “zvezde”, ali nezainteresovane za sopstvenu slavu. Osvojio je ni manje ni više nego 18 nagrada Emi, ali se uglavnom nije ni pojavljivao na dodelama.

Kada je Džordž Buš napustio mesto predsednika 2008. mnogi su strahovali da će Stjuart ostati bez “materijala”. Međutim, ovaj “levičar”, kako sam sebe kvalifikuje, nastavio je da “udara” i po demokratskom taboru sa žarom razočaranog pristalice, a Obamu smeštao u neke od najškakljivijih intervjua u njegovoj karijeri.

Njegov naizgled opušten intervju s Tonijem Blerom 2008. ogolio je Blerov krstaški mentalitet za svega šest minuta, tako što je Stjuart smireno odbacio Blerovu teoriju da svaka vrsta vojne akcije služi tome da Zapad učini bezbednim.

Dok se Bler znojio u svom sedištu, ovaj vispreni čovek je zaključio da se “19 ljudi zaletelo u tornjeve. Teško mi je i da zamislim da je moguće ‘dovoljno’ voditi ratove, da je moguće svet učiniti ‘dovoljno’ bezbednim, tako da 19 ljudi ne želi da nas povredi. Deluje mi da treba da razmislimo o strategiji koja nije toliko zasnovana na vojnoj intervenciji.”

Koliko često se ipak poveže sa ljudima koje intervjuiše?

“Jeste li gledali emisiju? Ja ih uglavnom i ne slušam. Ipak, bilo kome mogu da se**m tokom tih šest minuta”, kaže on.

Džon Stjuart Libovic je rođen u Njujorku, a odrastao je u Nju Džersiju kao sin učiteljice i profesora fizike. Odrastao je u senci Vijetnamskog rata i Votergejta, događaja koji su na njega ostavili trag skepticizma prema zvačničnim izveštajima.

Nakon razvoda roditelja promenio je prezime, odnosno zadržao očevo – Stjuart.

Nakon koledža, nastupao je kao stend-ap komičar u Njujorku, i tako dobio posao na MTV-ju, a 1990. godine je preuzeo tada ne tako poznat dnevni šou na kanalu Comedy Central i pretvorio ga u sada popularan program koji je fokusiran na vesti i politiku.

Ako je Stjuartu ikad bio potreban dokaz da vodi uticajan šou, dobio ga je na najgori mogući način u oktobru 2009. kada je otkrio da je iranska žandarmerija uhapsila Mazijara Baharija nedugo pošto mu je dao intervju.

“Ne samo Mazijar – svi koje smo intervjuisali u Iranu bili su uhapšeni”, kaže on.

Ekipa Daily Showa razgovarala je s porodicama zatvorenika i ponudila pomoć. Svi su odgovorili isto: ako želite da pomognete, nastavite da govorite o hapšenjima u emisiji. Stjuart ih je poslušao.

Kada je Bahari oslobođen posle 118 dana, Stjuart je dobio i potvrdu da je bio uhapšen samo zbog intervjua. Sprijateljio se s čovekom kog je nehotice smestio u zatvor i pomogao mu da napiše scenario za film o njegovim tadašnjim iskustvima. Naposletku je odlučeno da Stjuart sam napiše i režira film, koji je dobio naziv “Rosewater”.

Film je prvenstveno fokusiran na odnos između Baharija (igra ga Gael Garsija Bernal) i jednog čuvara zatvora kog igra Kim Bodnija.

„Rosewater“ nosi liberalsku poruku, ali pomalo pojednostavljuje stvari u iranskoj politici. Stjuart priznaje da je to tačno.

“To je film o Iranu koji je napravio Jevrej iz Njujorka – sigurno nije dovoljan za one koji su iz tog dela sveta. Međutim, za publiku sa Zapada, koja je navikla na drugačije filmove, ovo će biti relativno tačan opis”, kaže on.

Film je dobio pristojne kritike, ali je zaradio svega tri miliona dolara. Stjuart je, prema mišljenju mnogih, bio preterano progresivan.

Da li je bio razočaran?

“Naravno. Želeo bih da je više ljudi videlo film. Ipak, to je nepotrebno reći. Oduvek sam znao da film nije ‘Igre gladi’, ali mi se čini da je dobio barem malo više podrške u Velikoj Britaniji.”

Zašto je naposletku odlučio da digne ruke od Daily Showa?

“Iskreno, bila je to kombinacija ograničenja u mom mozgu i formata koji prati suvišan proces – naš politički proces. Samo sam mislio: ‘Može li me ova čaša zaobići?’ Osim toga, poželeo sam da budem u kući kada moji mali vilenjaci dođu iz škole”, kaže Stjuart.

Misli na 10-godišnjeg sina Nejtana i 9-godišnju ćerku Megi koje ima sa suprugom Trejsi.

Ako ništa drugo, očekivani rezultati predstojećih izbora u Americi naterali su ga da ode.

“Pratio sam izbore četiri puta i po svemu sudeći, s ovima neće doći ni do kakve velike promene”, kaže on.

Nema sumnje da će Daily Show biti potpuno drugačiji bez njega. Novog voditelja, južnoafričkog komičara Trevora Nou, opisao je kao “izuzetno oštroumnu, pažljivu i zabavnu osobu“ i branio ga je kada je napadan zbog nekadašnjih šala o Jevrejima, gojaznim ženama i transseksualcima.

Kada je Stjuart saopštio da napušta posao, usledila je takva žalost u javnosti da je sledećeg dana izjavio „Jesam li umro?“, a zatim i “Ako se svet i dalje okreće nakon što je Opra Vinfri otišla u penziju, nastaviće da se okreće kada odem i ja.“

Sada, kada napušta “The Daily Show”, na pitanje da li bi ikada ponovo gledao Foks njuz, odgovorio je: “Hmm… U redu, zamislite, na primer, nuklearnu zimu i mene kako lutam okolo. Kroz radiokativni oblak najednom se pojavljuje neka treperava svetlost, za koju pomislim da bi mogla da bude izvor hrane za moju porodicu. Bacio bih pogled na nju, a kada bih shvatio da je Foks njuz, istog momenta bih je isključio. Jedino u takvom scenariju – bih.”