Otkrićemo vezu marketinških agencija i medija

Ovo je obavezujuća preporuka Evropske komisije za izradu akcionog plana za otvaranje poglavlja 23, koje se tiče vladavine prava, kaže Vasilićeva.

Da li su i u kojoj meri dosadašnje vlade uvažavale preporuke Saveta, kao svog savetodavnog tela?

Nijedna vlada nikada nije dostavila povratnu informaciju da li je uopšte naš izveštaj pročitan i šta je po njemu urađeno iako svaki ima zaključke i preporuke. Jedino smo povratnu informaciju dobili od Aleksandra Vučića, kao prvog potpredsednika vlade, koji je po dolasku na vlast u junu 2012. godine naložio institucijama da rade svoj posao, koji se tiče izveštaja o 24 sporne privatizacije. Mada je već postojao zahtev Evropske unije s početka te godine da se preispitaju te privatizacije.

Ministarka Zorana Mihajlović je prosledila MUP-u najnoviji izveštaj o remontu vagona. Verujete li u to obećanje da će biti istraženo da li je i ko proneverio državni novac?

Verujem da hoće posle navedenog zahteva Evropske komisije.

Savet je i 2012. ukazivao na fenomen remonta vozova zbog kojih je državni budžet oštećen. Zašto ste tri godine kasnije nastavili da se bavite time?

Remonterima se bavimo od 2009. godine i već tada smo imali podatke da se kroz navodno „remontovanje” vagona „Železnice” troše velike državne pare bez ikakve kontrole budžetske inspekcije. Pokušali smo da dođemo do podataka kako je od 2005. do 2008. godine potrošeno 1,5 milijardi dinara. Pošto od „Železnice” nismo dobili traženu dokumentaciju ni uz pomoć poverenika, pokojna Verica Barać je predložila da se obratimo televizijskoj kući B92. Kako ni posle emitovanja emisija nisu reagovali ni MUP, ni tužilaštvo Savet je uradio detaljan izveštaj i sa kompletnom dokumentacijom ga dostavio MUP-u 2012. Pošto su godine prolazile, a MUP i tužilaštvo očigledno nisu smatrali da treba da se bave nenamenskim trošenjem državnih para, Savet je nastavio da prati remontere i u izveštaju objavljenom prošle nedelje konačno je utvrđeno da je od 2008. do 2014. nenamenski potrošeno 1,3 milijarde dinara, što znači da je ukupno nenamenski potrošeno 2,8 milijardi dinara.

Da li to znači da mišljenje Saveta nije kredibilno za državne institucije i da one reaguju na vaše izveštaje tek pod pritiskom Evropske unije?

To ne znam. Za nas je bilo ohrabrujuće stupanje Vučića na vlast kada je kao potpredsednik vlade rekao da moraju da se ispitaju 24 sporne privatizacije. On je stvarno insistirao na tome. Međutim sada je sve stalo. Savet je u međuvremenu uradio još desetak izveštaja, ali nemamo povratne informacije šta je urađeno. Zbog odsustva vladine reakcije počeli smo sami da pišemo krivične prijave, što nije naš posao.

Koliko ih je procesuirano?

Koliko znam nijedna. Na naše pitanje, šta se dešava sa izveštajima, dobijamo odgovore da se predmeti nalaze u predistražnom postupku. Kao bivši sudija znam da nemaju neke stroge rokove. Međutim ne prihvatam da predistražni postupak može da traje godinama, jer to potpuno obesmišljava borbu protiv korupcije.

Vidite li u nameri premijera istinsku borbu protiv korupcije?

Sve dok institucije ne počnu da rade više ne verujem nikome. Mi čekamo rezultat. Ako institucije ne daju rezultate, krivica je na vladi, jer su sve one pod njenom nadležnošću. Vlada ima pravo da traži od MUP-a izveštaj dokle se stiglo sa određenim predmetom. Ona ne može da se meša u nezavisnost i samostalnost pravosuđa, ali ima pravo da pita zašto predistražni postupak traje nekoliko godina.

Sedite u zgradi vlade. Koliko puta ste se sastali sa članovima bilo koje vlade?

Kada je izabrana vlada Ivice Dačića bili smo pozvani kod njega i kod Aleksandra Vučića, tadašnjeg prvog potpredsednika. Obećano nam je da ćemo dobijati zakone na mišljenje, jer nam je to najveći problem. Ako su napisani tako da omogućavaju korupciju onda nemate zašta da se borite. To su prihvatili, počeli su da ih dostavljaju, a onda se stalo.

Obesmišljava li se time postojanje Saveta ?

Recimo – da. Iko znamo da naši izveštaji ostaju nepročitani nastavljamo da radimo, jer smo imenovani da pokušamo da pomognemo u borbi protiv korupcije.

Na šta vam se građani najviše žale?

Na loše privatizacije, mada mi želimo da se sklonimo od toga. Šalju predstavke za partijsko zapošljavanje na Aerodromu „Nikola Tesla” i plaćanje naknada „Er Srbije”, nabavku brojila u EPS-u.

Da li se distancirate od privatizacija zato što nijedna vaša preporuka nije uvažena. Smatrate li to svojim neuspehom?

Ne smatram. Nas šestoro primamo nadoknadu od po 38.000 dinara mesečno. Dakle, za pare ne radimo. Smatam da je veliki uspeh da upozorimo na nerad, odnosno ošljarski rad i da vladu zamolimo da nešto preduzme.

Mnogo više se od Saveta očekivalo u nedavno objavljenom izveštaju o medijima. Niste ponudili više informacija nego što je bilo poznato.

Slažem se. Savet ne može da piše izveštaje na 150 strana. Moraju da budu kratki i sadržajni. Ne bih to da komentarišem, jer nisam mnogo u tome učestvovala, osim u delu cenzure i autocenzure i neki manji deo oko vlasništva.

Čime se bavite u novom izveštaju koji radite?

Sagledavamo koliko je država potrošila para i koliko je privilegovala koji medij kroz marketinške agencije. Poslali smo upite na 160 adresa i polovina ih je već odgovorila. Pokušavamo da uhvatimo vezu između politike vladajućih stranaka i kako se to odražava na medije, a kako mediji uzvraćaju. Ako taj krug zatvorimo biće dobro, jer će se videti tačno kako se podržavaju određeni mediji. Tu ne mislim na „Politiku” ili RTS. „Politika” je za mene nešto što se samo po sebi dokazalo i mora biti kulturno dobro. Ona mora biti van privatizacija i van otuđenja.

Vas je list „Alo” citirao da u „Politici” nema nezavisne uređivačke politike?

Jasno je da neki mediji, kao što su RTS i „Politika”, mogu i možda moraju biti državni da bi imali kulturne dodatke, školske programe, emisije za decu. Ali onda njihov status treba potpuno drugačije regulisati, odnosno moraju im se dati garancije da nijedna vlast ne može da utiče na njihovu uređivačku politiku.

U svojim izjavama nisam komentarisala uređivačku politiku nijednog medija ni urednika, jer za to nisam stručna. Tačno je da, kada država finansira neke medije, a pri tome ti mediji nemaju zakonski predviđene garancije za nezavisnost uređivačke politike, imam utisak da cenzura postoji i da bi mediji mogli mnogo više da učine u razvijanju demokratije.

Ministarstvo kulture je tražilo da se iz prodaje „Avala filma” izuzme filmski fond, kao kulturno dobro. Kako kao bivši sudija komentarišete odbijanje stečajnog sudije da to uradi?

Ministarstvo je odlično postupilo. To je trebalo izuzeti iz stečaja. Zakon o javnoj svojini kaže da prirodna bogatstva, mreže i kulturna dobra ne mogu biti otuđena. Nezakonita je odluka da se iz javne svojine otuđi kulturno dobro. Njega treba izdvojiti i prodati preduzeće. To se odnosi i na „Telekom”. Objekti i delatnost mogu da se prodaju, ali ne i mreža, jer je ona ušla u prirodno bogatstva države. To se odnosi i na državno poljoprivredno zemljište. Ono nije u prometu.

Analizirali ste prodaju 146 poljoprivrednih preduzeća. Kolika šteta je načinjena time što su se novi vlasnici knjižili kao vlasnici zemljišta?

Taj izveštaj nastavljamo i znaćemo uskoro koliko je državnog zemljišta otuđeno. Agencija za privatizaciju nije razdvajala svojinu, koju je firma imala od zemljišta koje je samo koristila. Imali smo veliki problem sa njom, jer smatra da ima pravo da prodaje kapital i ne interesuje je šta je ušlo u njega. Kapital je sve ono što imate, ali iz toga mora da se izuzme državna svojina.

Da li je Narodna banka Srbije izašla iz svojih nadležnosti kada je naložila bankama da dostave nove ponude korisnicima stambenih kredita u švajcarcima? Kao sudija sa praksom suđenja u bankarskom sektoru, smatrate li opravdanim njeno zadiranje u obligacione odnose?

NBS nema ovlašćenja da uređuje obligacione odnose između banaka i korisnika kredita. Ovakvim ponašanjem ona pokušava da opravda i nadomesti svoje nepostupanje po zakonima koji nalažu NBS da nadzire i kontroliše rad banaka. Da je to radila videla bi da su bankarski ugovori o kreditima protivzakoniti, nejasni, da imaju odredbe koje će dovesti do neosnovanog bogaćenja banaka i do potpune nepoznanice u odnosu na visine obaveza korisnika kredita. Odnosno, da će ugovori o kreditima prerasti u „ugovore o sreći” što je nedozvoljeno za bankarsko poslovanje. NBS je morala to da spreči i zaštiti građane, kao neuke za bankarske poslove, jer su banke svoje interese višestruko zaštitile.

Da li je ovo što se dešava sa zaštitnikom građana hajka na ličnost Saše Jankovića ili na instituciju?

Slična hajka vođena je i protiv pokojne Verice Barać. Nju su tužakali i povlačili po sudovima. Izmišljali su joj da je dobila stan. To je teško preživljavala. Ne ulazim u to šta je Saša Janković rekao negde, niti ga poznajem. Ako se njegovi izveštaji na skupštini prihvataju i to sa pohvalama i ako se on zaista trudi da zaštiti ljudska prava, to znači da on radi svoj posao. Ako hoćemo da budemo pravna država, vlada mora da ga zaštiti. Izvršna vlast sad kontroliše zaštitnika, a po zakonu je on taj koji kontroliše nju.