Srbima bi lakše pala zabrana DS-a nego Kesića i njuzovaca

Priča o ’24 minuta’ je, zapravo, priča o deficitarnoj robi u današnjoj Srbiji – normalnosti. A svaka vlast gleda da ostavi makar jednu normalnost, jer je najopasnije kad normalni polude

U bivšoj Jugoslaviji važilo je pravilo – najduhovitiji su Bosanci, ne zbog viceva o Muji i Hasi, koliko zbog Top liste nadrealista. Najneduhovitiji su Slovenci.

Kada smo na rahmetli Jugoslovenskoj radio-televiziji bili primorani da gledamo slovenačke humorističke serije, nikada nismo znali kad tačno treba da se smejemo: pre, posle ili u toku emisije.

I mada smeh oslobađa, Jugoslavija se raspala nekako čudnovato – prvo se lagano i prilično bezbolno otcepila najneduhovitija republika.

Tada je zabeležen i najduhovitiji opis onoga što je kasnije usledilo.

Izrekao ga je vojnik JNA iz najduhovitije republike, Tuzlak Bahrudin Kaletović, kada ga je novinar Jutela na položaju u slovenačkoj nedođiji upitao: „Znate li zbog čega se vodi ovaj rat?“

Bahrudin je, u ležećem položaju, sa kamuflažnim šlemom na glavi, bez prethodno napisanog scenarija, odgovorio: „Kol’ko ja kužim to, oni kao hoće da se otcjepljuju, a mi im kao ne damo.“

Posle se otcepila i najduhovitija republika. Rat je tamo bio najkrvaviji.

Ispalo je da duhoviti uvek najviše nastradaju.

Kada bi se danas računao taj kriterijum i nekim čudom se ponovo pobili bivši stanari SFRJ, verovatno bi najviše nastradala Srbija, zahvaljući „onom“ Kesiću, koji bi, garantovano, da ga u nekoj nedođiji pod punom ratnom spremom zatekne novinar Al Jazeere i pita: „Šta se ovde događa?“ odgovorio: „Kol’ko ja kapiram, oni kao hoće da se otcepljuju, a mi im kao ne damo. Budale!“

A druga strana u emisiji?

„Budale!“ je omiljena uzrečica Zorana Kesića, voditelja sada već kultne emisije 24 minuta, koja se emituje na beogradskoj televiziji B92 i koja je prošle nedelje imala svoje jubilarno pedeseto izdanje, iako se posle svake epizode po čaršiji pričalo da je ta, garant, poslednja.

Od 24 minuta na Televiziji B92 bolji rejting ima samo – gle, ironije – bosanskohercegovački sitkom Lud, zbunjen, normalan, koji, istina, naslovom bolje opisuje trenutno stanje u Srbiji, ali ga masa gledalaca nekada urbane „devedeset dvojke“ smatra neopisivom budalaštinom, s prostačkim humorom.

Kesić skupa sa svojim scenaristima, žovijalnim članovima redakcije satiričnog portala News.net, koje u Srbiji zovu „njuzovci“, predstavlja više od doze nedeljne zezancije.

Građani Srbije bi danas, naime, lakše podneli da vlast zabrani Demokratsku stranku nego 24 minuta sa Zoranom Kesićem.

Željni opozicije u bilo kom obliku, Srbi taj šou gledaju kao nešto poslednje što može da dohaka vlasti Aleksandra Vučića, jednog krajnje neduhovitog tipa. Ali, veoma grotesknog u pojavnom obliku.

Koji je opet nekoliko puta, čak i na vladinim konferencijama za štampu, umeo da odreaguje na žaoke iz Kesićevog šoua, mada je, priznaćete, veoma glupo stručno analizirati humor.

Urbana legenda kaže da je ekipa emisije 24 minuta jednom odbila ponudu nekog iz menadžmenta da ugosti Vučić Aleksandra. Ne zato što nisu hteli da ugoste baš Vučić Aleksandra, već zato što imaju princip – političare ne dovode emisiju.

Zašto, pitaćete. Verovatno je odgovor u onoj omiljenoj Kesićevoj uzrečici.

Uz to, u emisiju ne dovode ni starlete, Zvezde Granda, Pinkove zvezde, kao ni sve druge koji gostuju po ostalim emisijama.

Još urbanija legenda kaže da je posle prve emisije Vučić Aleksandar zvao pojedine osobe iz menadžmenta & uredništva B92, i to iz Abu Dabija, jer mu je neko od ovlašćenih gledača TV programa dojavio da dok on izgara za investicije po belom svetu, neko pravi sprdnju sa priredbom proslave pet godina od osnivanja njegove Srpske napredne stranke u Beogradskoj areni.

Svedoci kažu da je Vučić pitao: “A gde je u toj emisiji druga strana?”

‘Oćeš da nam budeš gost

Ta startna emisija 24 minuta jeste bila pozitivni šok za Srbiju među reformama, gde se vođi pripisuju nadrealne moći, pa ga retko ko negativno pominje, a kamoli zeza – prvi put za godinu i po „nove vlasti“ na nekoj nacionalnoj frekvenciji mogla se tada videti urnebesna zafrkancija na račun, kako „vučićevci“ to kažu, „najbolje Vlade u istoriji“, a i šire.

Lično sam te noći otkucao skeptičan telegram podrške Kesiću.

Moj SMS: E, super ti je prva emisija. Samo šteta što je i poslednja 🙂

Kesićev SMS: Ne maleriši, Dražo…

Naravno, nisam ni računao da će da bude i druga, pa sam se posvetio redovnim aktivnostima. Ali, sutradan zvoni telefon.

„Halo. Kesić ovde. ‘Oćeš da nam budeš gost u emisiji? Snimanje u sredu uveče u osam.“

„U sredu uveče? Ne mogu, mojoj ženi baš u sredu uveče u osam rođendan“, pravdao sam se valjanim razlogom.

„Izvedi ženu taman na jedno lepo snimanje.“

„Ne mogu stvarno. Je l’ može u onu sledeću emisiju, ako baš ne nađeš nikog boljeg? I ako te ne zabrane.“

„Ajd, dođi nam u ovu. Znaš, novi smo, a ljudi nepoverljivi, niko neće da dođe“, rekao je Kesić.

„Dobro… Okej… Dolazim“, pristao sam, valjda poučen onom narodnom: „Zna se zašto magarca zovu u svatove.“

Pričali su mi posle da su stvarno imali problem sa vrbovanjem gostiju za prvih nekoliko emisija. Pusto srpsko – daj da prvo vidimo, drugovi i drugarice, o čemu je tu reč, ko to plaća i kakve su im namere.

Posle vam to gostovanje toliko prija da ga upisujete u CV, jer 24 minuta je retka emisija gde biste sa svim gostima koji su tamo bili za 50 epizoda uvek rado popili kafu ili otišli na pecanje.

Kesić i „njuzovci“, naime, stvarno hoće normalnu Srbiju, o kojoj, oh my God, najviše priča premijer Vučić.

Srbija koja živi na „kursadžijskom humoru“, a Kursadžije su neki likovi sa TV Pink koji pričaju viceve tipa: „Idu dvojica ulicom, a drugi se zvao Džo“ i koji su aktivno učestvovali u predizbornoj kampanji Vučićeve partije, često ni ne shvata taj „inteligentni humor“.

Računajući da je u Srbiji previše neinteligentnog humora, naime, oni koji bi da budu pametni, hvala na pitanju, humor Kesića & njuzovaca nazivaju inteligentnim. Ali, to njega pomalo i nervira.

Hajdučka družina na Autoputu za Zagreb

„To nije inteligentni humor. To je naš humor koji, možda, nije razumljiv svima. Nećemo da odustanemo od njega. Nećemo da prilagodimo svoj humor javnom mnenju“, znao je da mi to jednostavno objasni jednom prilikom.

Kesić i „njuzovci“, zapravo, neće da budu tabloid. Retka pojava u Srbiji.

Oni ne razmišljaju da li će se to što rade svideti onome gore koji vidi sve. A nije Bog. Za razliku od ostalih.

Pa su, kako i doliči takvima, nedavno završili na naslovnoj strani Informera, opskurnog tabloida koji podržava Vučićev režim.

Kesić je vanzemaljac duhovitosti iako je naturščik – čak i kad nije duhovit, ume da složi „onu facu“. „Njuzovci“, opet, umeju da napišu štos od najgluplje vesti sa kojom niko ne zna šta da radi. Ispostavilo se da je taj spoj idealan.

Tako da i oni koji su 2.000 puta gostovali na televiziji imaju tremu kada dolaze u 24 minuta.

Možda i zato što se studio nalazi na simpatičnoj adresi Autoput za Zagreb broj 22, u nekoj jezovitoj šumi, gde i poštari, valjda, dolaze blindiranim kolima s oružanom pratnjom da ih usput ne opljačka neka šumska banda.

Te u toj šumi, Kesić i „njuzovci“ ponekad liče na neku ludu hajdučku družinu koja zeza sve one koji ne vole da ih zezaju.

Priča o 24 minuta je, zapravo, priča o deficitarnoj robi u današnjoj Srbiji – normalnosti. A svaka vlast gleda da ostavi makar jednu normalnost, jer je najopasnije kad normalni polude.

Uostalom, sve da neko i hoće da skine Kesića & „njuzovce“ sa ekrana, nema pojma kako to da uradi, a da ne ispadne smešan.