Kortni Radiš: Medije u Srbiji zarobile i tehnološke kompanije i država

„Medije u Srbiji su zarobile i velike tehnološke kompanije i država”, rekla je, odgovarajući na pitanje Cenzolovke, Kortni Radiš (Courtney Radsch), novinarka i autorka nedavno objavljene studije Naterati velike tehnološke kompanije da plaćaju vesti koje koriste.

„Problem je što nezavisni mediji u Srbiji i u sličnim državama po pravilu nemaju ni ogromnu publiku, niti ostvaruju veliki prihod preko mreža. Takođe, država manipuliše oglašavanjem. Zbog toga bi donatori morali da se oglašavaju u nezavisnim medijima”, rekla je Radiš tokom onlajn tribine „Da li velike tehnološke kompanije treba da plaćaju novinarske sadržaje koje koriste – zakoni koji će dovesti do promene odnosa” koja je juče održana u Vašingtonu (SAD).

Učesnica ove tribine Patricija Kampos Melo (Patrícia Campos Mello), urednica brazilskih dnevnih novina Folha de São Paulo, nadovezala se konstatacijom da „u Srbiji, baš kao i u Brazilu, tehnološke kompanije promovišu medijski nekvalitetan sadržaj”, koji je okarakterisala kao „medijsko smeće” (junk media). 

Pru Klark (Prue Clarke), izvršna direktorka organizacije New Narratives, dodala je da je u siromašnim zemljama najveći problem biznis model, budući da novinari „nisu plaćeni da se bave novinarstvom, već propagandom”.

„Oni dobijaju ili grantove ili novac od političara koji ih plaćaju da pišu propagandističke tekstove, dok se novinarstvo svodi na prepričavanje saopštenja za medije”, rekla je Klark.

U istraživanju o tome kako najveće tehnološke platforme naterati da medijima plate vesti koje koriste, jedan od glavnih zaključaka Kortni Radiš i jeste da posebna pažnja treba da se posveti nerazvijenim zemljama. 

Prema njenom mišljenju, svaka vrsta udruživanja je dobra jer medijima „pruža mogućnost zajedničkog nastupa protiv velikih tehnoloških kompanija”. 

Australija i Evropska unija kao uzori

Australijski kodeks za pregovaranje sa medijima i Direktiva Evropske unije o digitalnim autorskim pravima iz 2021, koji nalažu najvećim tehnološkim platformama, kao što su Fejsbuk ili Gugl, da plaćaju vesti koje koriste, Radiš smatra dobrim i zato što su postali osnova za slične propise koji se pripremaju i u SAD i u drugim državama.

Istovremeno, i australijska uredba i uredba EU podstakle su one koji se bore za interese novinara i medija širom sveta na akciju i sada sve glasnije zahtevaju da se slični propisi usvoje i u njihovim zemljama.  

Vahju Diatmika (Wahyu Dhyatmika), generalni sekretar Udruženja onlajn medija iz Indonezije, objasnio je kako su u njegovoj državi uspeli da zakon o zaštiti medija od velikih kompanija dovedu pred glasanje u parlament.

U Srbiji, baš kao i u Brazilu, tehnološke kompanije promovišu medijski nekvalitetan sadržaj, odnosno „medijsko smeće” (Patricija Kampos Melo, urednica Folha de São Paulo)

„Inicijativu je predvodio Savet za štampu, u čijem je članstvu većina glavnih medija Indonezije”, rekao je Diatmika i dodao: „U pisanju svoje verzije predloga zakona oslanjali smo se na zakon iz Australije, vodeći pritom računa kako da sačuvamo kvalitetno novinarstvo, budući da je medijski sistem u Indoneziji takav da su najpopularniji oni sajtovi koji se ne bave objavljivanjem istinitih informacija.” 

On je istakao i da Savet za štampu broji oko 400 medija, od kojih 70 odsto čine mali, lokalni mediji, te da ti mediji više ne dobijaju novac od oglašavanja, već su oslonjeni na javni budžet.  

„Oglašivači biraju medije koji imaju najveći broj klikova, što u našem slučaju nisu pravi mediji”, rekao je Diatmika i dodao da najveće tehnološke platforme moraju da učine više da bi sačuvale i promovisale pravo novinarstvo.

Patricija Kampos Melo je rekla da je u Brazilu zakon, po ugledu na onaj iz Australije, trenutno na razmatranju u parlamentu, ali su, za razliku od Indonezije, tamo velike tehnološke kompanije aktivno lobirale da se zakon ne donese. 

„One su zakupljivale reklamni prostor u lokalnim medijima i postavljale banere u pretraživače, tvrdeći da nezavisni mediji ne bi dobili ništa ovim zakonom, što je dovelo do toga da su i oni bili protiv zakona”, rekla je Melo i naglasila da predlog zakona zaista nije dobar jer „favorizuje velike medije u Brazilu”.  

Veliki problem u njenoj državi je i to što „nije lako odvojiti prave od lažnih medija, a ovi drugi ne bi trebalo da budu zaštićeni”.  

Klark: Medijska katastrofa

Pru Klark je dodala kako se „ove diskusije odvijaju u Australiji, SAD, Evropi”, ali da su zaista devastirane siromašne ili nedovoljno bogate zemlje.  

Prema njenim rečima, u većini afričkih zemalja mediji nisu razvijeni i njihov cilj nije da podržavaju demokratiju. Takođe je dodala da se većina ljudi u afričkim državama ne obaveštava preko medija, nego preko tehnoloških platformi.

Velike platforme su zaustavile medije u razvoju digitalnog novinarstva. Iskreno, to je katastrofa. Nedostatak nezavisnih digitalnih medija potkopava demokratiju u celosti (Pru Klark, New Narratives)

„Velike platforme su zaustavile medije u razvoju digitalnog novinarstva. Iskreno, u pitanju je katastrofa. Nedostatak nezavisnih digitalnih medija potkopava demokratiju u celosti”, rekla je Klark.

Ona je potom podelila informaciju iz svog rada na terenu sa medijima u Liberiji, koji nisu znali za mogućnost da medij može da prikuplja sredstva na društvenim mrežama. 

Radiš je dodala da je zakon poput australijskog dobar, ali da očigledno nije primenljiv na siromašne države kao što su afričke. U zemljama u kojima nema poverenja u državu, u kojima ne postoje ili se ne poštuju zakoni o autorskim pravima ili protiv monopola, australijski zakon bi bio mnogo teže primenljiv. 

Australijski i slični zakoni, dodala je Radiš, imaju i neke negativne posledice, kao što je favorizovanje velikih medija i – odustajanje platformi od medija. To se vidi i na primeru Fejsbuka koji je u februaru svoj News Feed preimenovao u Feed.

Gugl plaća medije u Australiji, ali ne u Africi

Moderator tribine Danijel O’Malej (Daniel O’Maley) iz Centra za međunarodni medijski razvoj (Center for International Media Development) pomenuo je i da Fejsbuk i još neke tehnološke organizacije daju grantove medijima i novinarima. 

Melo je dodala da u Brazilu Gugl daje novac jednom broju manjih nezavisnih medija, ali da to nije rešenje problema:

„Ova praksa nije održiva. Mediji su i dalje zavisni od platformi, samo na drugačiji način. Takođe, u pitanju je proces koji nije transparentan. Ne znamo da li će nastaviti da ih podržavaju, nisu se ni na šta obavezali. Zbog toga je bolje ići na regulaciju.”

Vahju Diatmika je rekao da su i Gugl i Meta dali grantove i stipendije nekim nezavisnim medijima na Filipinima tokom pandemije koronavirusa, dok je Klark primetila da Gugl daje mnogo novca za medije u Australiji, ali gotovo ništa medijima u Africi. Prema njenom mišljenju, jedno od rešenja bi moglo da bude da Gugl poveća iznos koji plaća za oglase u siromašnim zemljama, „čime bi napravio malo više balansa”.

Radiš predviđa da će sledeći veliki zahtev onih koji podržavaju medije u borbi sa velikim tehnološkim kompanijama imati veze sa transparentnošću njihovih algoritama. 

„Trenutno imamo vrlo malo informacija o odnosu posećenosti sajtova i profita koji se tako ostvaruje”, rekla je Radiš i dodala da veruje da će uskoro ti podaci postati dostupni makar istraživačima koji se bave naučnim radom.