Novinari koje napadaju i dalje nemaju poverenje u sistem, za državne organe kažu da su selektivni i licemerni

Većina novinara misli da je način na koji država reaguje kada prijave napad na njih selektivan i da zavisi od političkog pritiska, jedan je od zaključaka intervjua sa novinarima i novinarkama koji su podelili svoja iskustva sa sistemom krivičnopravne zaštite u Srbiji posle pretnji ili napada koje su doživeli.

Ovo je rezultat dubinskih intervjua sa pet novinarki i pet novinara koji su bili meta pretnji i napada, a koje je Slavko Ćuruvija fondacija (SĆF) uradila za analizu „Ka efikasnim mehanizmima za zaštitu novinara u Srbiji: Novi stari izazovi”.

Urednica portala IN medija Verica Marinčić, koja je bila meta pretnji i proganjanja, smatra da nadležne „apsolutno ne zanima da se napadi na novinare reše” i da pred njima „zatvaraju oči”.

Prema prošlogodišnjem istraživanju SĆF, u 70 odsto slučajeva koje tužilaštvo vodi kao okončane – krivična prijava novinara je, u stvari, odbačena.

„Jedna moja prijava stajala je u tužilaštvu četiri godine, pre nego što je odbačena. To je kao da prijavite da je snajperista prekoputa vas, a oni nakon četiri godine konstatuju da nema mesta postupanju, jer je snajperista otišao”, rekao je Željko Matorčević, urednik portala Žig info, čije prijave za pretnje, ali i prebijanje, nisu rešene.

Atmosfera pogodna za pretnje

Tužiteljka je dozvoljavala da se Koluvijini advokati maltene iživljavaju nada mnom u sudskom procesu. Ona meni neće ni da se javi. Ne odgovori mi na ‘dobar dan’, ali se javi Koluvijinom advokatu. Zamislite kako se ja osećam (Jelena Zorić)

Intervjuisani novinari smatraju da je u društvu stvorena atmosfera u kojoj se novinarima može pretiti u tzv. kondicionalu, ali i generalno. Neki su se, između ostalog, zapitali kako bi nadležni reagovali kada bi se na taj način pretilo političarima ili tužiocima.

Reporterka N1 Gordana Bjeletić prenela je iskustvo iz Južnih vesti, u kojima je donedavno bila glavna urednica:

„Kolegi su pisali ‘pazi kako prelaziš ulicu’ i uopšte nije pokrenut proces. U tužilaštvu su rekli da to može da se tumači kao da je neko zabrinut i misli dobro novinaru, pa ga savetuje da pazi kako prelazi ulicu.”

„Skrivene pretnje, u kojima nema ničeg direktnog i ne spominju ti ime”, za dopisnika lista Danas Miljka Stojanovića još su „opasnije od direktnih”:

„Neko u afektu može reći ‘ubiću te’, ali kad vam neko fino ‘skreće pažnju’, njegov cilj je nešto mnogo opasno.”

Selektivno i licemerno tretiranje napada

Većina novinara i novinarki sa kojima smo razgovarali sumnja da postoje pravila po kojima nadležni biraju koje će slučajeve rešiti. Institucije su najčešće opisivali kao – selektivne i licemerne.

Novinari u čijim se slučajevima postupalo efikasno misle da je to tako jer napadač nije blizak vlastima.

Skrivene pretnje, u kojima nema ničeg direktnog i ne spominju ti ime, opasnije su od direktnih (Miljko Stojanović, Danas)

„Mene tom prilikom nisu napali funkcioneri SNS-a, nego neki obični, ulični fašisti. To je bila prilika za ceo državni vrh da pokaže zabrinutost. Jasno je da bi mogli uvek to kad bi hteli, ali neće nikad”, rekao je radijski voditelj Daško Milinović, čiji je slučaj fizičkog napada nedavno okončan pravnosnažnom presudom.

I njegov predmet, kao i pravosnažno završen predmet zbog pretnji Južnim vestima, vrh vlasti koristio je kao primer dobre prakse u zaštiti novinara.

Gordani Bjeletić, nekadašnjoj urednici Južnih vesti, koja je navedene pretnje prijavila, taj slučaj „ostavlja prostor za tumačenje” da su napadači s funkcija ili iz vladajuće stranke „zaštićeni, dok se drugima sudi po zakonu”.

Ona je za SĆF objasnila da je sporne pretnje uputio komentator na društvenoj mreži, a da je, osim novinarima, pretio i predsedniku Aleksandru Vučiću. Slučaj je, kaže ona, rešen efikasno i bez ikakvih prepreka, za razliku od drugih slučajeva napada i pretnji koje je ova redakcija prijavljivala.

„Čak je i premijerka pomenula taj slučaj kao napad na mene, i ne znajući o čemu je reč, a ja sam ga samo prijavila kao urednica. Dakle, njihovo interesovanje je bilo na tom nivou – samo da je slučaj rešen, a ne šta se zaista dogodilo.”

Tužilaštvo i policija o napadima na novinare – ćute

U navedenom slučaju, navodi Bjeletić, jedini problem je to što nadležni nisu obavestili redakciju o presudi, već su za nju saznali od Verana Matića.

Ovaj slučaj nije izuzetak u ćutanju nadležnih, već gotovo – pravilo. Novinari o sudbini svojih predmeta obično ne znaju ništa.

Jedna moja prijava stajala je u tužilaštvu četiri godine, pre nego što je odbačena. To je kao da prijavite da je snajperista prekoputa vas, a oni nakon četiri godine konstatuju da nema mesta postupanju, jer je snajperista otišao (Željko Matorčević, Žig info)

„Bolje znate šta se dešava sa mojim predmetima od mene samog, jer nemam nikakvu komunikaciju ni sa tužilaštvom ni sa policijom. Više nisam siguran ni o čemu se radi”, rekao je novinar Dejan Kožul i dodao da je gotovo svakodnevno meta pretnji i napada zbog izveštavanja o osetljivim društvenim temama.

Isidora Kovačević, glavna urednica Podrinskih novina, čiji je lik osvanuo na „poternicama” širom Šapca, kaže da mesecima o ovom slučaju ne dobija informacije, jer „nadležni nekog kriju”:

„Slučaj zapinje kod toga ko su počinioci, distributeri, nalogodavci, koordinatori cele te akcije i štamparija koja je štampala poternice. Kada se desi bilo kakva poruka protiv funkcionera, već tog dana znamo ko stoji iza tog profila, pa sledi hapšenje i sve ostalo.”

Proces mučan, a osećaj „kao da si pretio sam sebi”

Gotovo nijedan novinar sa kojima smo razgovarali nije dobio pomoć državnih organa prilikom prijavljivanja napada ili pretnji. Većini su pomagala novinarska udruženja.

Sami procesi, od prijavljivanja do davanja izjava policiji i tužilaštvu i suđenja, za većinu su mučni.

Kolegi su pisali ‘pazi kako prelaziš ulicu’ i uopšte nije pokrenut proces. U tužilaštvu su rekli da to može da se tumači kao da je neko zabrinut i misli dobro novinaru, pa ga savetuje da pazi kako prelazi ulicu (Gordana Bjeletić, iskustvo iz Južnih vesti)

Novinarka BIRN-a i Vremena Jelena Zorić ističe da je težak momenat suočavanja:

„Ponavljate izjave do besvesti – pred policijom, tužilaštvom, advokatima… Na kraju ispadne kao da ste vi pretili celom svetu, a onda – sami sebi.”

Čak i kada je za slučaj pretnji došla do suda, Jelena Zorić ističe da se osetila dodatno traumatizovano zbog načina na koji je tretirana:

„Tužiteljka je dozvoljavala da se Koluvijini advokati (Predrag Koluvija, optužen za proizvodnju i distribuciju marihuane u slučaju ’Jovanjica’, koji Zorić istražuje, prim. nov.) maltene iživljavaju nada mnom u sudskom procesu. Ona, recimo, meni neće ni da se javi. Ne odgovori mi na ‘dobar dan’, ali se javi Koluvijinom advokatu. Zamislite kako se ja osećam.”

Posledice najteže podnose bližnji

Ispitani novinari su gotovo jednoglasno istakli da pretnje i napadi ostavljaju posledice pre svega – na njihove bližnje. Ističu, ipak, da ne odustaju od časnog i etičkog obavljanja svog posla.

„Čini mi se da se moja porodica sa pretnjama i napadima nosi još teže nego ja. Često pokušavam da sakrijem od njih ono što na terenu doživljavam”, rekla je reporterka N1 Ksenija Pavkov.

Ako se sutra nešto desi…

Još jedan zajednički stav ispitanih je da pretnje i napade treba prijavljivati, ali ne zbog poverenja u institucije, nego da bi ostao trag u bazama podataka.

Isidora Kovačević kaže da će i ubuduće svaki slučaj uredno prijavljivati – „da ostane zabeleženo, a da se vidi da nadležni nisu želeli ili smeli da reaguju”:

„Ako mi se sutra nešto desi, oni će lično biti odgovorni zbog toga što nisu reagovali i bili uz svoje građane, nego su štitili interese određene grupe.”