Iskreno obradovan, odmah srce krene drugačije da kuca, krenem po knjižarama prvo najbližim, pa najvećim, i onda se setim da pitam „Kafku“, i zaista ima u Beopolisu u Domu omladine. Kupim odmah dve knjige koje je objavila Književna radionica Rašić. I odmah danas počnem da čitam. Moram da priznam da mi je to bilo životno važno. Odlazak u Sjeverin u subotu, pripreme i povratak već sam opisao u dnevniku sa naslovom Otišao tužan – vratio se još tužniji. Bila mi je potrebna doza optimizma, lepog, pozitivnog, pa i nešto nostalgičnog sećanja na neponovljive dane koliko god bili teški.
Daniela sam viđao možda jednom nedeljno, kada je dolazio da radi emisiju, ali možda i u vezi Jarbola (gde je svirao i njegov brat Žolt) i muzičke produkcije, nekih koncerata, ne sećam se, ali i na tom minimalnom planu kontakta, imao sam direktnu asocijaciju da je reč o „renesansnom“ liku, sa brojnim talentima, i voljom za svakakva znanja, i o liku koji u B92 ima svoje mesto u timu pozitivaca, u Lepom Ritmu srca koje je kao Dobri duh Ritma i B92, predvodio Saša Marković Mikrob. Darka Radosavljević, sada Remont, a onda Privatno vlasništvo i emisije kulture, autorka nezaboravniih izložbi u Cinema Rex-u, ali i mojoj kancelariji, dovodila je sa raznih strana nebrušene dijamante, talente Klipane u pudingu i sa njima drugare. Uz muzičku redakciju, ta ekipa je predstavljala protivtežu informativi, koja je takođe bila najbolja, najtalentovanija, maštovitija od svih u to vreme, ali na teškim temama. Životno spontano, pravljen je taj balans koji je malo ko razumeo, jer se na radio i medije gledalo kao na jasne formate.
Ritam srca je prapostojbina, prvo B92, ali i niza institucija, medija, individua, scena. Nedavno je Saša Mirković u govoru na komemoraciji Gorici Nešović nabrajao imena redaktora i dana koje su uređivali, od pre više od 30 godina. Ta raznolikost u Ritmu doživela je ekspanziju na Radiju B92, kada se vremenski okvir od 60 minuta proširio na 12 sati, pa kasnije i na 24 sata. Tada su i Ritmovi doživeli različite ekstenzije: Ritam srca All stars, Sportski Ritam srca, Dečji i Ženski Ritam srca, Džonija Rackovića i emisije Narko mafija, kojeg je pre par godina Žolt intervjuisao.
Jedan od ideologa ovog pokreta unutar B92 bio je i Mjehur Ubica Srđan Anđelić. Ali da se ne rasplinjavam.
Mnogo je teško objasniti duh vremena i mesta. Tu običnost, neposrednost, to kako je dobri Marko Pletikapa, šef obezbeđenja izbegao iz Zagreba gde je bio u policiji, sa svima nama i njima komunicirao kao sa najrođenijima – a bili su dva sveta. Ili ipak nisu. Taj duh je uhvaćen u Munjama Srđana Anđelića u kojima se pojavljuje i drugi legendarni član obezbeđenje Boško Bera… (Samo mi je žao što još uvek nije na pravi način obrađen lik i istorijska uloga njegove supruge Zorke Bera, verujem da će se i to uskoro dogoditi). To je danas nemoguće. To su mogli samo B92 i Ritam srca – da alternativu na svoj poseban i jedinstven način pretvore u mejnstrim i da se zbog toga niko ne stidi niti se smatra da se prodao.
Mediji doživljavju sunovrat kada postaju robovi niskih strasti publike, kada podilaze, kada kreiraju publiku žednu vesti kao crnih hronika, kada političke i društvene patologije nekritički postaju vladari medijskog sadržaja. Bez ikakve protivteže, bez pokušaja uspostavljanja balansa.
Ponegde vidimo stidljive pokušaje, npr. Marka Žvaka na tragu Ritma srca. Lepih vesti sve je manje, promocija čovečnosti, ljudske moralne lepote, dobrote, shvatanja sveta sa njegove prave strane.
A koliko nedostaje vidi se i po beleškama koje je objavljivao u Lepom Ritmu srca Daniel Kovač, koje su često na tragu zapisa Duška Radovića, sada objedinjene u novoobjavljenu zbirku.
Na koricama je i poruka: „Ovu knjigu možete da čitate na nekoliko načina. Kao arhivski dokument o životu u Beogradu i Srbiji, manifest jednog živahnog duha ili kao vredan prilog za proučavanje istorijata radija. U njoj su okupljeni, nekim divnim čudom, sačuvani tekstovi (a u elektronskom izdanju i zvučni zapisi) priloga kojima se Daniel Kovač oglašavao u Lepom ritmu srca, inovativnoj, radiofonski sasvim nesputanoj i neodoljivo haotičnoj emisiji kolažnog i eksperimentalnog tipa na nekadašnjem Radiju, ipak (čak i u ozvučenom e-izdanju), donosi iskustvo veoma različito od nekadašnjeg slušanja istih tih tekstova u okviru emisije. Pred vama je neka vrsta dnevnika, mape koja pamti korake i putanje, nekakva čudna i skladna zbirka komentara, tumačenja i preinačenja čudnog i neskladnog sveta u kojem smo odrastali i ostavili ga za sobom. Poetska suština ovog malog korpusa tekstova sada je mnogo vidljivija nego u njihovoj originalnoj inkarnaciji. Naravno: sada je ovo književnost.“
***
Daniel Kovač (Pančevo, 1974). Objavio romane Logika reke pruge i otpada (2002), Carstvo (2007), Uzvodni bluz (2009), Klara i leksikon minimalnog života (2014) i dramski tekst Kraljevstvo Rit (2021). Član rokenrol grupe Jarboli i folk-bluz grupe Jesenji orkestar. Inženjer elektrotehnike, bavi se industrijskom automatikom. Živi i radi u Mirijevu.
Album Iz arhive – rukovet prva – Radio dani 2002 – 2004, sa četrnaest odabranih pesama nastalih u Lepom Ritmu srca, dostupan je na bandcamp stranici Daniela Kovača
Pomozi čoveku
Pitam se, da li je čovek samo majmun ili nešto više od toga?
Da li je životinja ili uspeva da prevaziđe to stanje?
Koliko su mu važni animalni instinkti?
Da bude sit, da ima moć i udobnost, da bude lenj i ne radi ništa, ukoliko je to moguće, da otima sve što može, kako bi sebe zadovoljio?
Tako danas svet funkcioniše. Čak i umiveni političari su u službi životinje – čoveka.
Dominiramo drugima da bismo bili zadovoljeni, palimo sve oko sebe da bismo uništili one koji nisu kao mi, pa čak i kada pravimo ustupke, to činimo samo zarad veće koristi i važnijeg cilja.
To se vidi na televiziji svakog dana. Najmoćniji su uvek najpodliji. Životinje. Samo da bi mogli mirno da vare ručak, izležavajući se na kauču i ne radeći ništa. Kao lavovi u savani. A da bi to moglo da se desi, postoje i papagaji, lasice i jastrebovi, vukovi i svinje. Čitava menažerija.
Da li postoji još iko kome je preči drugi čovek od sopstvenog stomaka, nerada i petljanja u tuđe stvari, od uništavanja iz čiste pakosti ili iz koristoljublja? Ove poslednje dve reči su sada već stopljene u jednu.
Pomozi čoveku ako vidiš da je pao
Pruži mu ruku, znaj da gledaš sebe
Pomozi čoveku kada vidiš da ga gone
Ako ne pomogneš, goniće tebe
Kloni se strana i kada te vuku
Nisi jedan niti onaj drugi, ne veruj u krupne reči
Ti si slamka, oni vetar
Svaki vetar se umori, ti ostaješ veći
Pomozi čoveku, ne daj mu da moli
I ne traži ništa, onda to ne vredi
Pomozi čoveku, ne očekuj ništa
On je uvek velik i u svojoj bedi.
mart 2004.
Daniel Kovač „Radio – dani“
Književna radionica Rašić
2022.
Verane,
super bi bilo sve da se arhivira B92, tj. da se pronadje što više toga. Ekipa Low-fi videa je radila neke super kratke emisije sa srpskim niskobudžetnim filmovima i da se to pronađe – bila bi bomba – to je svedočanstvo da su se u celoj Srbiji nekada pravili interesantni kratki filmovi i živeli vrlo interesantni stvaraoci, a ne samo u Beogradu.
Kako ja vidim stvari, i dalje imamo neke slobodne medije, kakve takve, ali oni samo prenose vesti, prave vesti i komentarišu vesti. Razlog zašto nema snage za bilo kakvu društvenu promenu je između ostalog i što ne postoji životni okvir za drugačiji način života koji uključuje i drugačiju etiku i estetiku i pogled oko sebe i kontakt sa realnošću kakva jeste, ali sa pozitivne, upotrebljive strane. Tek posle toga ide i kultura – knjige, muzika, filmovi i slično. Ritmovi srca su oduvek obezbedjivali taj drugi par rukavica, onaj koji ne spada u informativu nego je nadgradjuje nudeći praksu – kako se stvarno živi u konkretnom društvu.
D. Kovač
Snaga dobre priče: O mitologiji medija
Deset medijskih sporazuma za „zajedničku budućnost” sa Kinom, zemljom cenzure i progona novinara
Medijski amandmani umiru u skupštinskom mraku: Noćno zasedanje Odbora, u četiri čina
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.