Dokumentarni film “Teret iskustva”: Priča o napadima na novinarke u regiji

 “Teret iskustva”, novi dokumentarni film u produkciji SEENPM-a  (Jugoistočna evropska mreža za profesionalizaciju medija) i Mediacentra Sarajevo u okviru projekta  “Snažni“, bavi se pretnjama i uznemiravanjem novinarki na Zapadnom Balkanu. Film prati tri novinarke: Serbeze Haixhiaj, istraživačku novinarku sa Kosova, Natašu Kovačev, TV novinarku iz Srbije i Vanju Stokić, urednicu i online novinarku iz Bosne i Hercegovine. Sve tri su često izložene pretnjama zbog novinarskog rada.

Kroz projekat “Snažni“ realizuju se aktivnost civilnog društva u osnaživanju slobode medija i borbi protiv dezinformacija i mrzilačke propagande na Zapadnom Balkanu i Turskoj.

Film “Teret iskustva” je premijerno prikazan na četvrtom Fažana Media Festu nakon čega je organizovan razgovor sa novinarkama koje govore u filmu.  Rediteljka Sabrina Begović Ćorić za Mediacentar Sarajevo kaže  da je tokom rada na filmu, između ostalog, vodilo da novinarkama da glas da međusobno razgovaraju o svojim iskustvima, ali i da one budu te koje se pitaju, jer novinarska profesija je obično u službi postavljanja pitanja.

“Mnogobrojne su superheroine kako u Bosni i Hercegovini, tako i u regiji i svetu. Oni koji iz udobnih fotelja neosnovano kritikuju njihov rad trebali bi da se zapitaju kako bi naš svet izgledao kada one ne bi otvarale teške teme, postavljale provokativna pitanja, propitivale sistem, upućivale na nepravdu”, kaže Begović Ćorić.

Režirali ste film “Teret iskustva” koji govori o napadima na novinarke u regiji, šta je bio najveći izazov kada se govori o ovoj temi i zašto ovaj naziv filma?

Sam naziv je proizašao iz filma. Zapravo je citat jedne od replika, jer u jednom delu Serbeze Haxhiaj kaže kako novinarstvo nije lak posao ni za muškarce, ali težak teret iskustva seksizma, direktnih i indirektnih pritisaka i pretnji, sexualnog uznemiravanja, pretnji silovanjem je specifično rezervisan za žene. Najteže je bilo sve kontekste koje pitanje žena u novinarstvu uključuje kompresovati u pola sata filma.

Koliko i ovaj film pokazuje sve izraženiji problem napada i nasilja nad ženama, ne samo novinarkama, koliko je taj problem inače veliki u BIH i regiji?

Moje nastojanje je bilo da obuhvatimo više vidova nasilja i napada nad novinarkama, ali i da naše protagonistkinje dolaze iz različitih zemalja. Nažalost primera je jako mnogo. Neke priče su više poznate u široj javnosti, te smo se odlučile za akterke koje dolaze iz različitih medija i čija iskustva nisu toliko poznata, neke priče su prvi put ispričale. Serbeze Haixhiaj sa Kosova je radijska urednica i istraživačka novinarka, Nataša Kovačev iz Srbije je televizijska reporterka, dok Vanja Sokić uredjuje i piše za internetaki portal. Njihovi “slučajevi” su specifični i usko vezani za način novinarstva koji praktikuju, ali mnogo govore o širem kontekstu ne samo nasilja nad novinarkama nego i sistema zaštite osoba koje rade u ovoj profesiji, na prvom mestu žena.

Zbog čega je prema vašem mišljenju važno govoriti o ovim temama, naročito kada je reč o novinarkama u kontekstu patrijarhalnih balkanskih društava,  slobode govora, ali i izražene diskriminacije?

Možda nije najdirektniji odgovor, ali ono što je mene vodilo u radu na ovom filmu bilo je između ostalog i davanje glasa novinarkama da međusobno razgovaraju o svojim iskustvima, ali i da one budu te koje se pita jer novinarska profesija je obično u službi postavljanja pitanja. Serbeze, Vanja, Nataša, kao i njihove koleginice, posvećuju život davanju glasa obespravljenima, istini koja se tabuizira, glas protiv kriminala, nepravde, protiv zločina i korupcije. Ovaj film je bio prilika da se one nađu i u poziciji onih koje pitaju, ali i poziciji onih čij glas treba da se čuje, onih koje je potrebno da se osnaži.

Koliko je rad sa novinarkama koje su meta stalnih napada i pretnji bio zahtevan, koliko ste pre filma znali o ovoj temi?

Obzirom da sam pre radila performans koji je tematizovao poziciju novinarki u savremenom društvu, tematika mi je bila veoma bliska. Čitala sam i istraživanja koja nažalost donose poražavajuće rezultate od kojih je nažalost nedostatak solidarnosti, naročito među ženama novinarkama, najtužnija činjenica. Novinarka koja doživi nasilje, uznemiravanje, provokacije, retko biva podržana u mediju u kome radi, u široj novinarskoj zajednici, pogotovo ne u javnosti koja jedva dočeka da je raščereči.

Tako u filmu protagonistkinje govore i o toj dimenziji, koliko im je svaka podrška značajna i koliko im daje snagu da nastave. Važno mi je da osim dela u kojima govorimo o problemima sa kojima su se susretale i sa kojima se susreću novinarke govore i o onome što ih hrabri da ne odustanu od rada u novinarstvu.

Jeste li se kao žena mogli identifikovati sa problemima o kojima govore vaše sagovornice?

Problemi sa kojima se susreću Serbeze, Vanja, Nataša nisu samo specifično rezervisani za novinarke, prisuti su i u drugim profesijama. Obzirom da je i moja profesija u jednom delu bliska novinarskoj, te da je tradicionalno vezana za muškarce kao profesionalce u oba posla, njihove probleme sam mogla razumeti i iz ličnog iskustva.

Veliki deo napada na novinarke danas se dešava online, koliko je važno naučiti mlade žene, ne samo novinarke, da je važno da znaju da se zaštite i koliko ovaj film upozorava na te važne aspekte?

Online nasilju i pretnjama se mora dati više pažnje. Ono je sve prisutnije i najveća je bojazan da bi se ovaj vid nasilja i napada mogao normalizovati zbog aljkavosti sistema, ali i zbog toga što sami novinari i novinarke često smatraju da je sve to deo posla,  da su pristale i  na taj deo kada su se opredelile za novinarsku profesiju. Moramo upućivati koliko je taj segment opasan i reagovati pre nego što se jedna od tih pretnji sprovede izvan online prostora.

Jeste li tokom rada na filmu Teret iskustva naučili nešto novo o ovoj temi, koliko su priče sagovornica na neki način i vas oblikovale i uticale da ih prikažete na način na koji jeste?

Ne mogu reći da sam naučila nešto novo generalno o tematici napada i nasilja, jer se radi o problematici koja se sporo rešava i koja je učestala već decenijama. Ono što jeste uticalo na mene i na način kako predstaviti protagonistkinje filma jeste njihova hrabrost, odvažnost i istrajnost. Zbog toga je moj pristup predstavljanja njihovog privatnog i poslovnog života bio da istaknem dimenziju u kojoj su one zaista heroine, „real life super heros“, kao iz stripova i filmova naučne fantastike.

I ne samo tri protagnoistkinje koliko je filmski format dozvoljavao, mnogobrojne su superheroine kako u Bosni i Hercegovini, tako i u regiji i svetu. Oni koji iz udobnih fotelja neosnovano kritikuju njihov rad trebali bi da se zapitaju kako bi naš svet izgledao kada one ne bi otvarale teške teme, postavljale provokativna pitanja, propitivale sistem, upućivale na nepravdu. Zato smatram da je ovo i poziv na veću i glasniju podršku zaštiti žena u novinarstvu.