Detalji presude KRIK-u: privilegovani funkcioneri

Ono što se u presudi odmah zapaža je odnos koji sudija Nataša Petričević Milisavljević ima prema državnim funkcionerima. Oni su za nju, kako se naslućuje iz presude, privilegovani građani koji uživaju veću zaštitu suda.

Trebalo bi da je obrnuto: funkcionerima su građani dali da vode državu i kao takvi moraju konstantno da budu pod nadzorom medija i građana, spremni na kritiku i negativne tekstove. To što je Bratislav Gašić vodio jednu od najbitnijih državnih agencija, Bezbednosno-informativnu agenciju (BIA), i što je jedan od uticajnjih ljudi vladajuće stranke, međutim, ovom presudom uzeto je kao otežavajuća okolnost za novinare.

Tako, u presudi piše da KRIK-ov tekst „predstavlja informaciju podobnu da povredi čast i ugled tužioca imajući u vidu pre svega funkciju koju on obavlja, a koja podrazumeva borbu protiv organizovanog kriminala.”

Privilegije koje Gašić kao funkcioner ima pred sudom vide se i po tome kolika mu je naknada dosuđena za duševne bolove – sto hiljada dinara. Ovakva naknada je otprilike maksimum koji se dosuđuje „običnim smrtnicima” za mnogo brutalnije slučajeve, odnosno medijske kampanje koje se vode protiv njih.

Da uporedim sa ličnim primerima: slična naknada mi je dosuđena kada je list Informer nedelju dana vodio kampanju protiv mene tokom koje je objavio desetine tekstova u kojima sam najgorim lažima označen kao „mafijaš”, „špijun”, „sadomazohista”, „terorista”. Kada je stranka Aleksandra Vulina takođe gotovo nedelju dana objavljivala najgore laži o meni – da sam narkoman, neprijatelj zemlje i ostalo – takođe je dosuđeno da mi se isplati 100 hiljada dinara.

Znači, sud izjednačava koliko je neko povređen brutalnom hajkom koju tabloidi vode iznoseći laži o profesionalnom i privatnom životu, sa time koliko je šef moćne državne agencije potresen kada novinari objave jedan izveštaj sa suđenja na kojem je on spomenut.

Ovakvo stanovište suda o Gašićevoj funkciji je nedemokratsko i guši slobodu medija, ali nije neočekivano s obzirom na autokratski karakter našeg režima i nerazvijenost pravosuđa. Vodeći političari viđeni su kao ljudi koji su iznad građana, većina medija i institucija im se dodvorava i tu pravosuđe nije izuzetak.

U ovom kontekstu važno je da napomenem još jednu stvar: suprug sudije Petričević Milisavljević dugogodišnji je prijatelj Nikole Selakovića, jednog od vodećih ljudi vladajuće Srpske napredne stranke koja već godinama napada i satanizuje upravo KRIK. Stoga se opravdano postavlja pitanje da li je ona prava osoba da nam sudi u ovom postupku.

„Na kazanu”

Centar celog slučaja je objavljeni prisluškivani razgovor kriminalaca u kojem govore o Bratislavu Gašiću.

Ono što je zanimljivo jeste da sudija ne spori autentičnost razgovora koji smo objavili u tekstu.

„Sadržina prisluškivanih razgovora koji su preslušani u okviru dokaznog postupka na glavnom pretresu je verno preneta”, piše u presudi.

Petričević Milisavljević čak ne spori ni pravo novinara da objave taj razgovor, kao ni pravo da ga čitaocima pojasne, odnosno intrepretiraju – međutim, upravo zbog toga smo i osuđeni.

To je, uz odnos prema Gašićevoj funkciji, najveća kontroverza ove presude – sudija ne daje jasna i dosledna tumačenja šta novinari smeju ili ne smeju da rade.

Da bih razjasnio, počeću od citata ovog razgovora, koji niko ne dovodi u pitanje. Rečenica koju je kriminalac, član grupe Zorana Jotića Jotke, izgovorio u prisluškivanom razgovoru je sledeća:

„Ko da ga ubije? Pa Bratislav Gašić je kod njega na kazanu. Nema ko da ga ubije.“ 

Ovo je izgovoreno nakon što je Jotić preživeo pokušaj ubistva. Ako na trenutak zaboravimo sam izraz „na kazanu”, iz ostatka razgovora je jasno da Jotićev saradnik svom sagovorniku objašnjava da njegov šef ne mora da se brine za život jer ima zaštitu moćnog čoveka – Bratislava Gašića.

Znači, bez obzira na tumačenje izraza, razgovor koji je objavljen, a koji na kraju ni sam Gašić nije sporio, ima jako mračnu konotaciju i ništa lepo o Gašiću tu nije rečeno.

Izraz „na kazanu” nije samo mafijaški sleng, već izraz koji se dosta dugo koristi u običnom narodnom govoru, bar od Prvog svetskog rata (što može da se utvrdi i internet pretragom) i ima opštepoznato značenje – kada ste kod nekog „na kazanu”, znači da vas ta osoba hrani, odnosno izdržava, finansira.

Nije poznato drugo tumačenje izraza, sem bukvalnog, ali iz konteksta razgovora jasno je da kriminalac nije želeo da kaže da je Gašić otišao kod Jotke na večeru – što bi takođe bio problem s obzirom da je tada bio šef BIA-e.

Na suđenju smo i Gašića pitali koje to drugo tumačenje izraza „na kazanu” postoji – na šta nije imao odgovor. Rekao je samo: „Vi ste već svoj sud o tome dali, a ja ne želim da se izjašnjavam.”

Ni sudija nigde u presudi nije ponudila neko drugo tumačenje, ali nas je ipak osudila jer smo čitaocima ovaj izraz pojasnili u tekstu – odnosno preveli iz žargona u „normalan jezik”.

To je posebno čudno jer se sudija na više mesta u presudi poziva na pravo novinara da prenesu činjenice i dešavanja iz sudnice i da ih intepretiraju čitaocima, ali očigledno to, prema njenom mišljenju, ne važi u ovom slučaju.

„Tačno je da novinar ima pravo da prilikom izveštavanja sa suđenja pored vernog prenošenja objavljenih informacija iste interpretira, ali to interpretiranje ne može biti takvo da predstavlja objavljivanje leziono podobne (štetne) informacije”, napisala je sudija Petričević Milisavljević.

“Informacija objavljena na ovaj način u konkretnom slučaju predstavlja novinarsku interpretaciju, iako je zadatak novinara da verno prenese informacije sa glavnog pretresa kome prisustvuje a ne da tumači izvedene dokaze“, takođe piše u presudi.

Nije jasno koje stanovište sudija zastupa: novinari smeju ili ne smeju da intrepretiraju informacije sa suđenja? Da podsetim da je zabrana da novinari čitaocima objasne stvari o kojima pišu i na taj način ih učine razumljivim i najširem auditorijumu – poziv na autocenzuru.

Sudija se posebno osvrće na naslov teksta i tu pokazuje ili nerazumevanje novinarskog posla ili zlonamernost. Začudila se kako smo, s obzirom da je tekst obiman i da se u njemu pominju i drugi ljudi, baš Gašića spomenuli u naslovu.

„Ovako formulisan naslov prevazilazi uobičajne razmere privlačenja pažnje čitaoca, posebno imajući u vidu sadržinu celokupnog relativno obimnog teksta u kome se govori i o drugim licima bez pominjanja njihovog imena, a imajući u vidu trajanje samog prisluškivanog razgovora, dok naslov potencira isključivo tužioca”, piše u presudi.

To što nam sudija uzima za zlo je, zapravo, suština novinarskog posla – najznačajnije informacije se objavljuju upravo u naslovu, a tog dana na suđenju nije bilo ničeg drugog što je moglo da parira tome da je direktor obaveštajne agencije spomenut u kontekstu povezanosti sa kriminalcima.

Nefer suđenje

Sudija Petričević Milisavljević postavila se kao da je tužilac koji goni KRIK – u presudi je iznela isključivo detalje za koje smatra da su naše greške, a izostavila  je mnoge stvari koje nama idu u prilog. Pre svega, u presudi nije objasnila koliko smo se potrudili da ispoštujemo sva pravila profesije, a pre svega “drugu stranu”, odnosno da damo mogućnost za odgovor onima koje smo u tekstu spomenuli, konkretno Gašiću.

U suštini, tekst o Gašiću nije bio istraživačka priča koja se radi mesecima, već vest koja se objavljuje istog dana – zbog čitalaca koji treba da dobiju aktuelne i nove informacije, ali i zbog konkurencije, odnosno drugih medija koji će objaviti istu vest.

Novinari koji izveštavaju sa suđenja ne mogu uvek da stignu da pozovu sve ljude koji su umešani i pomenuti u nekom sudskom postupku – da to rade, morali bi svakog dana da zovu i do 50 osoba, ukoliko je u pitanju suđenje za organizovani kriminal. To je prosto nemoguće.

Praksa je, u Srbiji i svuda u svetu, da se tačno prenese ono što se dogodi u sudnici, kao i da se čitaocima da pojašnjenje, kontekst.

Ovog puta mi smo, ipak, napravili izuzetak. Upravo zbog škakljivosti teme, rešili smo da tekst ne objavimo odmah, već sutra ujutru – kako bi koleginica Milica Vojinović, koja je pratila suđenje i pisala vest, pokušala da stigne do Gašića i pita ga za komentar. Uradili smo to da bismo bili fer prema njemu, što on svakako ne može da razume s obzirom da radi u okruženju u kojem je navikao da mediji ne smeju da pisnu ako je u pitanju neka loša informacija, ali im je dozvoljeno i poželjno da objavljuju hvalospeve.

Milica je ceo dan pokušavala da dobije komentar od njega –  pisala BIA-i, zvala kabinet, zvala njegove firme i firme njegovog sina i tog dana nije bilo odgovora. Objavili smo vest sutra ujutru i ona je nastavila da zove. Konačno je telefonom dobila Gašića i on je rekao samo da nema o čemu da priča s njom.

Nikad nakon toga nije poslao demanti. Čak ni na sudu nije demantovao da poznaje Jotića već nije želeo da odgovori na to pitanje.

To što smo se potrudili da omogućimo Gašiću da prokomentariše slučaj – za nas nije bila olakšavajuća okolnost. Sa druge strane, to što on nije želeo da javnosti objasni ove stvari, iako je funkcioner koji je dužan da to uradi – nije bila otežavajuća okolnost za njega.

Još ranije, tokom postupka, smo naslutili kakvu će presudu Petričević Milisavljević da donese.

Videlo se to prema njenom stavu u sudnici. Bili smo onemogućeni da iznesemo odbranu na način na koji smo to planirali.

Sudija nije ni meni, ni našoj advokatici, dozvolila da Gašiću postavljamo pitanja o tome da li poznaje Jotku i saradnike, od kada, u kakvim su tačno odnosima, kao i da li su bili u isto vreme u istom restoranu čiji je vlasnik Gašićev brat – one večeri kada je Jotić uhapšen.

Odbila je i naš predlog da se kao dokaz sasluša prisluškivani telefonski razgovor koji smo citirali u vesti. Nije odobrila ni naš predlog da se sasluša Jotka.

Čak se i iz njenog neverbalnog ponašanja moglo zaključiti na čijoj je strani – prevrnula je očima dok smo davali iskaze, dok je prema Gašiću bila izrazito ljubazna.

Suđenje se završilo u jako brzom roku za domaće uslove – što je takođe bio loš znak. Bila su joj dovoljna samo dva ročišta, od kojih je jedno bilo pripremno, a drugo na kome smo iskaze dali Gašić, Milica i ja, da donese presudu.

Mi sad imamo rok od osam dana da se žalimo na presudu, što ćemo svakako uraditi.

Ovakva presuda Petričević Milisavljević teško da može proći reviziju kod Apelacionog suda. Ipak, s obzirom na okolnosti u kojima nam se sudi, cela stvar će biti neizvesna do samog kraja.