Miroljub Radojković: Davimo se u kiču, ali dno još nismo dotakli

Profesor FPN dr Miroljub Radojković o medijskoj sceni Srbije, rijaliti programima, informisanju i odgovornosti, izazovima interneta…

Komercijalne televizije podilaze najnižem ukusu, dodvoravaju se publici rijaliti šou-formatima i kič serijama. Ali ljudi to brzo izgustiraju, pa čitavi timovi smišljaju nove formate, koji uvek idu još niže. Nismo dotakli dno. Ono će biti još dublje, za neki mesec ili godinu.

Trivijalizacija ide toliko daleko da možemo da očekujemo, kako je prognozirao Oliver Stoun, i direktne prenose pogubljenja. A komercijalni mediji, sve i da ne žele, moraju da puštaju takve sadržaje da bi ostali gledani i zadržali oglašivače.

Ovako prof. dr Miroljub Radojković, profesor Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, opisuje stanje na medijskom tržištu. On smatra da je to podilaženje najnižem ukusu i banalizacija komercijalnih stanica šansa za javni servis. On treba da popuni prostor sadržajima za medijski pismeniju i probirljiviju publiku.

* Sa dolaskom novog direktora RTS očekuje se i transformacija ove kuće. Kakav nam je javni servis potreban?

„Jedina korist privatizacije biće upravo da se broj medija svede na razumnu meru. Ali je opasno što u privatizaciji mogu da se pojave i vlasnici kojima to ne bi smelo da bude dozvoljeno. Svako u ime stranke može da kupi medij i da kao privatnik mnogo opasnije njime upravlja.“

– Javni servis je dobro i preživeo sa naplatom pretplate manjom od 30 odsto. Uvođenje TV takse trebalo bi da donese stabilnost finansiranja, od čega zavisi kakve će programe da naprave. Ostalo je i repova viška zaposlenih, mada se njihov broj od 8.000 za 15 godina smanjio na 3.500 radnika. Prva tegoba biće obaviti to smanjenje postupno. Ali istovremeno moraju i da primaju nove ljude, sa znanjima i umećima koje zahteva moderna tehnologija.

* Hoće li digitalizacija, koja treba da bude završena u junu, promeniti našu medijsku sliku?

– Promeniće se samo način prenosa signala. Za nas bi bila tragedija da se pojave novi emiteri. Odavno patimo od malignog porasta broj medija koji nemaju od čega da žive, pa se dovijaju na sve načine da prežive i ulaze u dogovore sa politikom i tajkunima. Privreda ne može da podnese ni ovoliko medija.

* I za privatizaciju medija rok je kratak. Hoće li ona regulisati broj medija?

– Ova oročena privatizacija je kao kada bolesnika dovedete u veštačku komu da vidite šta mu fali, da li ga možete izlečiti ili ne. Jedina korist privatizacije biće upravo da se broj medija svede na razumnu meru. Ali je opasno što u privatizaciji mogu da se pojave i vlasnici kojima to ne bi smelo da bude dozvoljeno. Svako u ime stranke može da kupi medij i da kao privatnik mnogo opasnije njime upravlja. Moguće je da će privatizacija da se završi nesrećno, jer mnogi od tih koji su za prodaju nemaju više šta da prodaju.

* Da li je životni vek klasičnih medija oročen?

– Pojam medija se transformiše i to je posledica digitalizacije i stvaranja mnogih uređaja i tehnoloških platformi na kojima se mogu obavljati isti poslovi koji su nekada pripadali novinarima i masovnim medijima. Danas na pametnom telefonu imate sve medije u džepu. Klasični mediji su svoje odživeli u 20. veku. Tako je jedna epoha u razvoju medija završena.

* Sa televizije, radija i nebrojeno sajtova bombardovani smo vestima. Da li je u toj džungli zapravo teže doći do pravih informacija?

– Nekada je posao novinara bio da mukotrpno traga za informacijama. Kasnije su se otvorili pristupi svim institucijama, ali su građani ostavili redakcijama da odlučuju šta se pušta u javnost. Danas imamo informacioni potop. Doći do prave informacije je kao proći kroz prašumu bez ikakvih putokaza. Većina se oslanja na pretraživače, a mnogi se i dalje oslanjaju na klasične medije.

* Kako u toj prašumi informacija građani da razlikuju prave od pogrešnih?

„Svako danas može da pokrene forum, blog, da napiše komentar. Javnost je dobila tehnologiju zahvaljujući kojoj može bez posredovanja da iskaže mišljenje. Ali možete da fingirate javnu diskusiju tako što u ovoj dvosmernoj tehnologiji niko ne garantuje autentičnost. Najpogubnije je što je bilo nameštanja rezultata tamo gde je potrebno imati fanove i sledbenike. Angažovane su agencije i pojedinci da lajkuju, šeruju, komentarišu, a danas mogu da se naprave i mali softveri – botovi, koji će raditi isto.“

– Internet nije samo prašuma tačnih informacija, nego je i klijalište i osinjak dezinformacija. Sve te objave koje liče na medijske njihovi autori mogu da naprave bez ikakve odgovornosti za javnu reč. Za razliku od njih, prave medije možete da pozovete na odgovornost, da napišete komentar. Ljudi su danas u situaciji da medijima odgovore, prokomentarišu sadržaje. Pametni mediji su za to otvoreni. Oni koji to ne rade mogu slobodno da objave bez odgovornosti šta god žele. Pitanje je kako postaviti slobode granice izražavanja, jer je svima data mogućnost komentarisanja koja je izmakla mogućnostima pravne kontrole. Ako ljudi sami nisu etični, mogu da nanesu mno­go štete dru­­gim ljudima.

* Odražavaju li komentari čitalaca na portalima realnu sliku javnog mnjenja?

– Svako danas može da pokrene forum, blog, da napiše komentar. Javnost je dobila tehnologiju zahvaljujući kojoj može bez posredovanja da iskaže mišljenje. Ali možete da fingirate javnu diskusiju tako što u ovoj dvosmernoj tehnologiji niko ne garantuje autentičnost. Najpogubnije je što je bilo nameštanja rezultata tamo gde je potrebno imati fanove i sledbenike. Angažovane su agencije i pojedinci da lajkuju, šeruju, komentarišu, a danas mogu da se naprave i mali softveri – botovi, koji će raditi isto.

* Kako da se sačuvaju od toga i da prepoznaju prave informacije?

– Sa promenom tehnologije, ljudi se više i ne zovu potrošačima, nego korisnicima, a moderniji izraz je prozjumeri – kreiraju i konzumiraju medijske proizvode. Da bi oni poneli tu ulogu, moraju da dorastu nivo znanja koje imaju novinari, da dostignu potreban nivo medijske pismenosti. Sve više ljudi je kompjuterski pismeno i preko komentara i društvenih mreža ulaze u javnu sferu. Ali to ovladavanje tehnologijom ne prati medijska pismenost.

* Koliko je to razotkrivanje na internetu opasno?

– Pojavio se zahtev za novim ljudskim pravima – na privatnost i na zaborav. Medijskom nepismenošću oduzeta im je privatnost, jer su dozvolili administratorima društvenih mreža da uđu u njihove profile i fotografije. Sad se uzalud žale. Oni ih komercijalizuju i zloupotrebljavaju. Društvene mreže su besplatne, ali žive od prodaje privatnosti korisnika oglašivačima. Drugo je pravo na zaborav. Možete zatvoriti svoj profil, ali on nikada neće biti izbrisan. Lični podaci ostaju, ali ne pod vašom kontrolom. Ljudi osećaju taj rizik i sudski traže prava na zaborav, da bude izbrisan trag nekih podataka.

* Kuda može da nas odvede tolika medijska nepismenosti?

– Ona će se postepeno povećavati zajedno sa raščinjavanjem ljudi pred internetom. On je prihvaćen idolopoklonski, kao tehnologija slobode. Sada polako stižu rozočaranja. Vidi se da je i tehnologija kontrole, nadzora, špijuniranja… Nije sve besplatno kako je u početku izgledalo. Može se desiti paradoks da se ljudi, kada se dovoljno otrezne od mogućnosti i slobode izbora na internetu i kada vide da je tu više dezinformacija i pristrasnih vesti i komentara, vrate starim modelima, u kojima će profesionalci iz redakcija davati manje informacija, ali će garantovati za njihovu verodostojnost.

* Osim ljudskih prava, na internetu su prekršena i neka profesionalna, autorska prava. Broj internet portala se uvećava, a mnogi žive samo od tuđih vesti…

– Najveći broj žalbi Savetu za štampu upravo je za plagijatorstvo, za čerupanje medijskih proizvoda od strane vebsajtova koji imaju informativne pretenzije, ali ne kadrove i sredstva, pa je najlakše parazitirati na tuđim leđima. To postoji svugde, ali u svetu već stižu prve reakcije. Donete su i prve presude, a Gugl i drugi ozbiljni pretraživači daju medijima nadoknadu da bi imali dozvolu da arhiviraju njihove sadržaje.

* Teško da trajno rešenje mogu da daju sudske presude…

– Problem bi bio rešen ako bi građani pristali da se uz manju nadoknadu vrate pravim medijima. Tada će opasti interesovanje za sajtove koji se bave krađom. Tako bi bilo vraćeno poverenje u medije, njihov kvalitet i njihovu nepristrasnost.

Privatizacija Tanjuga

* Treba li država da ostane vlasnik Tanjuga?

– Naši apetiti i projekcije mnogo su liberalniji nego što je to moguće u stvarnosti. Pritisak da se privatizuje Tanjug je ogroman, sa argumentom da je to evropski standard. Ali kad se malo razgrne, vidi se da svaka država ima svoju agenciju, ne direktno iz budžeta, nego na druge načine. Novinari je često zovu službena i njoj najviše veruju. Pitanje je, međutim, da li je Srbiji mnogo da, osim Tanjuga, ima još dve nacionalne i šest lokalnih agencija. Cela Amerika ima jednu nacionalnu agenciju i jednu specijalizovanu za ekonomiju.

Cenzura i autocenzura

* Cenzura i autocenzura su najviše pominjani medijski pojmovi poslednjih meseci. Ima li ih toliko koliko se o njima priča?

– Cenzura je pravna kategorija. Nekada su postojali akti o cenzuri i ljudi koji se njom bave. Ne ponovilo se. A ako se pod cenzurom smatra kontrola, onda bi svaki urednik bio cenzor. I on kontroliše, skraćuje, ali niko neće reći da je to cenzura.

* A autocenzura?

– Ona postoji i ne može se spolja videti, nametati, niti lečiti. To je pitanje vizije uloge novinara, ličnog angažmana, rizika koji to nosi i posledica koje mogu da uslede. Novinari su izloženi svakoj vrsti pritiska, mnogo više nego drugi ljudi koji rade svoj posao. Ali moderni kodeksi kažu i da je novinar, dok radi u određenom mediju, dužan da poštuje politiku te kuće.