Uzbunjivač u MUP: Loše ocene i „prijateljski“ saveti zbog slučaja Ćuruvija (VIDEO)

„Onog trenutka kada vas okarakterišu kao nekog ko je nepodoban, ko urušava sistem, ‘ko prijavljuje kolege’, postajete persona non grata u matičnoj kući. Iako znaju da ste u pravu i da za sve imate dokaze, kolege se sklanjaju od vas, beže da vas ne sretnu po hodnicima kao da ste šugavi. Najteži trenutak, a ujedno i onaj koji mi je otvorio oči, bio je kada mi je moj dobar prijatelj i kolega s kim sam maltene istog dana počeo da radim – on je kasnije otišao u SUK, a ja u SBPOK – rekao: ‘Simo, mnogo mi zameraju kad me vide s tobom’“, opisao je Simonović ranije svoju situaciju u intervjuu za nedeljnik Vreme.

Ko predlaže „zatvaranje“ predmeta koji mogu dovesti do visoko pozicioniranih službenika? Na koji način se manipuliše informacijama u službi i da li su lični problemi počeli sa radom Komisije za rešavanja ubistava novinara? Kako izgleda mobing u MUP-u i kako se postaje persona non grata u državnom sistemu?

Simonović u emisiji Novi dan na N1 kaže da mu je knjiga bila važna, jer poslednjih 10 godina vodi postupke protiv MUP-a i države.

„Imao sam mnogo papira, i hteo sam da bude zapisano, da mi moja ćerka Nadežda možda jednog dana ‘progleda kroz prste’ za neke stvari. Istinski i pravi heroj je moja supruga, koja trpi pritiske samo zato što je moja supruga, jer ona isto radi u MUP-u. Knjiga opisuje i taj neki privatni deo priče, naša borba za potomstvo treba da da podstrek svim parovima da ne odustaju. Mi smo uspeli uz neverovatan haos koji nam se dešavao“, opisuje Simonović.

Knjiga je, dodaje, svedok nesrećnog vremena koji se dešavao u MUP-u u prethodnom periodu.

Sadrži dosta dokumenata, u kojima, kako je rekao, čitalac može da vidi kako je izgledala ta njegova borba.

„Ja za sebe uvek volim da kažem da sam profesionalac. I stvarno jesam, ja volim Srbiju, ratovao sam za zemlju Srbiju, lojalan sam zemlji Srbiji. Pre nego što sam objavio knjigu, radnu verziju sam dostavio nadležnima i rekao – molim vas, ako ugrožavamm bezbednost i uradio sam nešto što nije po zakonu, molim vas da mi kažete. Odgovori su bili različiti: BIA ništa nije rekla, republički tužilac je prosledio Tužilaštvu za orgabnizovani kriminal, oni su meni citirali Zakon o tajnosti podataka. Onda sam dobio odgovore da nemaju pravni osnov, MUP je odgovorio da nema pravni osnov, a ostali su odgovorili da mogu da izdam, jer su to informacije od javnog značaja“, kazao je Simonović.

Obratio se, navodi, i zaštitniku građana zbog ćutanja BIA.

„Zaštitnik je bio ažuran, ali se ništa nije dešavalo. Onda sam Skupštini podneo pritužbu na rad zaštitnika građana. I stekao sam utisak da mogu da izdam knjigu, jer niko nije nadležan“, rekao je.

Na pitanje kakve su bile reakcije nakon izdavanja knjige i da li ga je neko upozoravao, kaže:

„Dobio sam ‘drugarsku’ poruku. Imao sam kontakt s pripadnikom BIA, rekao je da je knjiga dobra, ali da nije pročitao dokumenta, rekao je da je njegov lični stav. Rekao je i da bi možda trebalo da se okrenem crkvi, dao mi je na poklon tri ikone, za ženu, za Nadeždu, i po imenu ih je oslovljavao, da bismo videli da je pročitao knjigu“.

A kako je razumeo te „drugarske“ poruke?

„Ja sam prvo razumeo da on stvarno ide po crkvama. Ali naravno da je to poruka službe“, kazao je Simonović.

Logično pitanje bilo je – da li se plaši.

„Da li se plašim? Ima divan intervju s Momom Kaporom kad ga pitaju čega se plaši, a on kaže: strah me da se ne uplašim! E mene je strah da se ne uplašim. Moja strepnja je upućena ka mojoj porodici. A što se tiče moje bezbednosti, mislim da je to pitanje za bezbednosne službe, ne za mene“, izjavio je.

Simonović opisuje kada su počeli njegovi problemi u MUP-u.

„To je neki predmet koji sam dužio pre nego sam ušao u Radnu grupu za rasvetljavanja ubistva novinara, i onda se pojavila neka konekcija s nekim iz kriminalne grupe s nekim iz tadašnje vlasti. Ja sam, na polovini predmeta prešao u tu Radnu grupu. Zove me (Dragan) Kecman, ali mi načelnik kaže da bi to trebalo da se razduži. I ja kažem – samo zaduži nekog posle mene, pa posle zatvarajte, radite šta hoćete. A onda pitanje – pa zašto tako? Pa zato što ja ne mogu da nosim na duši nekog koga ubiju zbog mene. Kako da zatvorim predmet kad svi znamo da će tu biti nešto, da će biti krivična prijava“, priča Simonović.

Onda je, nastavlja, prešao u Radnu grupu za istraživanje ubistva novinara.

„I kreće to neko famozno ocenjivanje, gde me ne ocenjuje Kecman, nego taj načelnik i šef. Te godine sam devet puta bio nagrađen povećanjem koeficijenta plate, dobio sam nagradu ministra, magistirao na Fakultetu političkih nauka (FPN), a ocenjuje me moj šef koji je diplomirani geograf i načelnik, koji je završio FPN. Ja sam znači po akademskim znanjima iza njih. I dobijam četvorku, a trojku na stručnu osposobljenost. To je ono – ne možeš da napreduješ. A zašto? Zato što se praviš pametan, a da drugi vide kako prolaze ti što se prave pametni. Ja napišem prigovor za ocenu, za četvorku, umesto direktora policije, potpiše sekretar UKP, pa vide da nije dobro, pa izgube upitnik za ocenjivanje…Onda to ode do upravnog suda, promeni se zakon o policiji…I ja polovinom 2020. dobijem rešenje za 2011. godinu, toliko je trajalo. I piše isto četvorka, ali smo ponovo pokrenuli upravni postupak“, naglasio je Simonović.

I zašto je baš bitna ta ocena?

„Onog momenta kad dobiješ tri, ne možeš da napreduješ. A onaj ko vidi da si ti nagrađivan, a dobio si trojku, pa on je manji od makovog zrna. To je jedan odličan mehanizam“, kaže.

O radu u Radnoj grupi i opstrukcijama u slučaju Ćuruvija, Simonović citira Verana Matića da je postojala „umrežena grupa“.

„Veran Matić je rekao da neka umrežena mreža veterana službe je imala toliko čvrtso ubeđenje da šef i članovi službe ne mogu da budu osuđeni. Nije ceo MUP bio protiv rešenja slučaja, ali je bilo ljudi kojima nije bilo u interesu da se reši. I pogodilo se da ova radna grupa može to da reši, na ovaj ili onaj način. Ima toliko pitanja posle ovoga, samo se čeka istorijska presuda“, rekao je.

Da li je cena previsoka?

Razne pritužbe, žalbe, postupci doveli su ga do – invalidske penzije.

„Negde je moralo da pukne, imam ozbiljnih problema sa srcem, imam anginu pektoris, nisam bio sposoban da budem više policajac i pre četiri godine sam otišao u invalidsku penziju. Možda cena nije previsoka, mislim da sam ostao čistog obraza i da sam sačuvao čast“, naglasio je.

I voleo bi, kaže, da knjiga koju je napisao, a za koju najavljuje i drugi deo, bez obzira na sve ohrabri ljude.

„Ja bih voleo da ohrabri ljude koji se bore za potomstvo. Ove druge sigurno obeshrabruje. Drugi deo knjige je na pola, neće još, krajem sledeće godine. Drugi deo biće zanimljiviji od prvog jer se zove ‘Kad dođu na prag’. Počinje tako što nas trojica sedimo na pragu i pričamo kako će da ubiju Kecmana“, najavio je Simonović svoj novi roman.