Izabran čovek za „odstrel” kolega

Nisam, zaista, osećao ni zavist ni rezignaciju kada sam sa malog ekrana čuo vest da je bivši glavni i odgovorni urednik „Politike” Dragan Bujošević – dovoljnim brojem glasova postavljen za direktora medijskog javnog servisa Srbije. Samo sam se zapitao: „Vidi, Bujošević menja direktorske fotelje, a ravnodušno se pre pet godina usaglasio sa proglašenjem kvalitetnih i dobrih novinara (pa, i moje malenkosti) – za tehnološki višak, kada nam je bio glavni i odgovorni urednik”. Onda me je obradovalo kada sam u „Politici” od osmog maja na stranama Pogledi, video da se tim povodom oglašavaju neki od mojih tada uklonjenih kolega: Dragana Matović, Svetlana Vasović Mekina i Vladimir Radomirović.

I, kao jedan od onih (od ukupno 18 novinara i službenika) koji posle pet godina u sporu sa ovom novinskom kućom nije još u potpunosti izgubio snagu u borbi za istinu, a nemam pravo da ćutim – rešio sam da se ovim povodom oglasim!

Istina, Dragan Bujošević nije cenzurisao niti po volji skraćivao moje tekstove u dodatku „TV revija” i na televizijskim stanama „Politike”, ali je zato uspešno i lucidno to činila tadašnja moja glavna urednica Nevenka Opačić. A kada je došao „dan D” za nepoželjne novinare, Bujoševiću je samo rekla: „Danilo Bugarski je najslabija karika u lancu”, rečenicu koju mi je Bujošević kasnije lično ponovio. To je bilo dovoljno da sa fingiranom ocenom 3,3 budem otpušten i prinuđen da dokazujem pravdu u sudskom sporu. Bilo je to vreme, a kako sam ja to na svojoj koži doživljavao – histerije predstavnika i miljenika Demokratske stranke u „Politici”, koji su unapred procenili i znali ko je na „pravoj liniji”, a ko ne?! Kako sam bio stranački neopredeljen novinar, kao profesionalac predlagao sam za svoje sagovornike TV ličnosti i autore emisija, bez obzira na njihovu političku opredeljenost. Zbog toga mi je, na primer, zameren intervju sa (Demokratskoj stranci neomiljnim) upokojenim Branom Crnčevićem, koji je kao vrstan retoričar imao gledanu emisiju na tadašnjoj TV „Stankom”, a upućivane su mi slične direktne ili indirektne zamerke…

Bilo kako bilo, još početkom decembra 2009. već moj novoizabrani urednik Meri Bilić, inače i moja koleginica sa fakulteta, sa vidljivom neprijatnošću u hodniku mi je saopštila kako bi morao da razmislim o otpremnini jer imam najnižu ocenu u redakciji… Odgovorio sam joj ne, jer mnogo bolje sam bio ocenjen u Gimnaziji u Senti i na FPN u Zagrebu i Beogradu (inače, ona me je ocenila sa tri četvorke, a kako se takav uspeh pretvorio u ocenu 3,3 – nisam je pitao). Sutradan sam otišao kod glavnog i odgovornog urednika i pitao ga: Bujke, šta je to (tako smo zvali Dragana Bujoševića, inače takođe mog kolegu sa Političkih nauka, kao i iz NIN-a gde sam povremeno sarađivao)? Zašto ja? Napisao sam više od 2000 raznoraznih tekstova za skoro sva izdanja „Politike”… Završio sam međunarodno-politički smer na FPN, ostaju ljudi sa srednjom školom, a neki je možda i nemaju… Zar treba da ostanu samo miljenici…

Odgorio mi je, ne znam ja ništa? Tvoja urednica mi je rekla da si ti „najslabija karika u lancu”. Za sve ostalo moraš da pitaš direktora Miru Glišić-Simić… Otišao sam i kod direktora… Oprostili smo se njenim rečima: Videćemo nešto… I, sada sam tu – gde sam!

Sa Draganom Bujoševićem sam posle oko tri godine imao još jedan razgovor telefonom, kada sam nameravao da ga predložim za svedoka. Nazvao sam ga i, naravno, predstavio se. Kulturno mi  je uzvratio: Izvolite! Pitao sam ga otkad smo to mi na Vi, podsetio na naš prethodni susret i rekao da ću ga predložiti za svedoka, da ponovi razgovor sa našeg susreta u njegovom kabinetu… Odgovorio mi je da ga ne mešam u sve to, da je već bio na sudu i da mu je svega oko toga dosta… Mogli smo se videti i na jednom od mojih ročišta, ali sam  ja, posle svega, odustao da ga predložim za svedoka. Zašto bih ga opterećivao, kad mu je već svega dosta…

U celom ovom mom slučaju pokušali su da mi pomognu samo dvojica kolega iz „Politike” koji su bili na uredničkim mestima (Ozren Milanović i Žarko Rakić), inače takođe i drugovi sa fakulteta. Kad se ništa više u mom slučaju nije moglo učiniti, od tada do danas uvek mi se na pomoći nađe Udruženje novinara Srbije, „Politika” AD za čije časopise još uvek umem da pišem, kao i svi koji me znaju iz „Politike NM” kad god ih za nešto zamolim… Više od toga nisam ni očekivao, jer iz mog dosadšnjeg iskustva uverio sam se da novinare uopšte – nikada nije ni krasila naročita solidarnost.

Ako bi ova moja „ispovest” poslužila novinarima, urednicima i autorima RTS-a (sa većinom od njih sam radio) da dolaskom novog direktora „zbiju redove”, budu obazrivi i pripreme se na vreme – bio bih zadovoljan! Ne bih voleo da neki od njih prođu kao njihove kolege iz „Politike”. Jer, prva rečenica koju je novopostavljeni direktor javnog servisa Srbije izgovorio bila je: RTS nema novca… A šta to znači, neka se njemu podređeni, ili možda budući pretplatnici – zapitaju? U svakom slučaju, ne bi me iznenadilo da „pobeda” mog kolege i direktora RTS–a preraste – u „vruć krompir”. Zato bih mu drugarski preporučio, ako ga već nema, da nabavi aparat za merenje pritiska… Jer, moje kolege u sporu i ja – od te sprave ne odvajamo se već pet leta.