Fotoreporteri – nije lako prenositi vesti objektivom

Ubrzani razvoj modernih tehnologija iznedrio je mišljenje da je svako sa dobrom kamerom na telefonu i dobar fotoreporter.

„Smog informacija“ koji guši publiku čine i vizuelni podaci, te je danas teže nego ikad u obilju fotografija naći smislenu i verodostojnu. Na ovaj način, kako kaže urednik fotografije u nedeljniku „Zrenjanin“ Jovan Njegović Drndak za sajt UNS-a, društvo je sve manje u stanju da prepozna fotografiju koja oblikuje i određuje stvarnost.

„Zloupotreba fotografije, koja se najpre ogleda u škljocanju svega i svačega, zatrpala je medijske i društvene mreže. Ne tražimo govor fotografije nego govor efekata, ne tražimo događaj nego ga sami pravimo. Društvo postaje zatrpano informacijama koje mu ne znače, a sve manje uspeva da sagleda onu sliku koja mu oblikuje stvarnost. Tako je i sa fotografijom“, rekao je Njegović Drndak.

Teško je prepoznati fotografiju koja prikazuje stvarnost kada je, kako kaže urednik fotografije u medijskoj kući „Mondo“ Stefan Stojanović za sajt UNS-a, sve manje onih koje skreću pažnju na probleme u društvu.

„Mislim da se današnji sistem i odnos prema medijima svode na nedostatak tolerancije vlasti prema kritičkom mišljenju, pa je samim tim i rad medija i fotoreportera automatski ograničen. Sve zavisi od uređivačke politike. Možda je pre desetak godina taj odnos bio manje izražen, pa su se redakcije trudile da svojim izveštavanjem skrenu pažnju na nedostatke u društvu“, rekao je Stojanović.

Određena ograničenja u radu fotoreportera proizvod su i toga što je većina njih angažovana honorarno. Kako pokazuje UNS-ovo istraživanje „Novinari i mediji – koliko nas zaista ima“, manje od tri odsto fotoreportera, rasvetljivača, dizajnera, organizatora, prezentera i lektora radi po ugovoru o radu. Zbog toga su zakoni i podrška udruženja postali oslonac za ove medijske radnike.

Fotoreporter kao „nepoželjan svedok“

Položaj fotoreportera dodatno otežava nepoverenje onih koji su sa druge strane kamere. Kako kaže Jovan Njegović Drndak, mogućnost manipulisanja detaljima na fotografijama učinila je da fotoreporter u očima javnosti bude „nepoželjan svedok“.

„Zloupotreba vizuelnog dovela je i do zaziranja društva od objektiva. Kada bismo gledali po profilima na društvenim mrežama, onda bismo zaključili da se objavljuje sve ili skoro sve, ali kada se pojavi fotoreporter, on je neko ko narušava određena “prava”, rekao je Njegović Drndak.

Ipak, ističe da on ne podleže samocenzuri i da ne briše fotografije kada se nekome ne svidi ono što je njima predstavljeno.

„Nedavno mi je strani državljanin tražio da obrišem fotografiju jer je u njegovoj zemlji zabranjeno fotografisanje u javnosti. Naravno da sam odbio, jer sam postupao u skladu sa zakonom. „Ne!“ je često jedini način da zaštitimo sebe i svoju profesiju iako to može biti i neprijatno. Ima kolega koje kažu: “Popusti, obriši fotografiju, koga je briga“, ali, eto, mene je briga. Ako fotografija govori tih hiljadu reči onda sam ih brisanjem fotografije  prikazao kao beznačajne“, dodao je Njegović Drndak.

Ekonomska nesigurnost fotoreportera – „Čovek koji radi samo da bi preživeo, uradiće ono što inače ne bi“

U trku za klikovima su „rame uz rame“ sa tekstom ubačene i fotografije, a njihova atraktivnost je za neke medije postala važnija od verodostojnosti. Kako kaže Stefan Stojanović, svako u ovoj trci nastoji da se na svoj način bori za opstanak.

„Svi smo u istom kalupu i ukoliko igrate tu igru i jurite za klikovima, vi ste onda dobar radnik i dok to traje, trajaćete i vi. Ima mnogo medija i redakcija i svako se trudi da opstane u tom sistemu. Bili smo svedoci da se nekoliko redakcija i dnevnih listova prethodnih godina ugasilo, a neke nove su se otvorile“, rekao je Stojanović.

Sloboda medija je, kako kaže Stojanović, ugrožena cenzurom i autocenzurom, a sve se to prenelo i na fotografije.

„U javnim medijskim servisima osetljive društveno političke teme su vesti u toj meri u kojoj drže distancu od kritičkog stava prema vlasti, dok nezavisni mediji sebi daju više slobode, ali sve to ima cenu. Ekonomska situacija je teška i verovatno će opstati oni koji se najbolje prilagođavaju“, dodao je Stojanović.

U ovakvoj situaciiji, kaže Njegović Drnak, neki novinari i fotoreporteri su prinuđeni da rade stvari koje nikad ne bi, kako bi obezbedili minimum prihoda.

„Sloboda medija ne postoji – bar ne kao opšte mesto. Postoji uređivačka politika i ona zavisi isključivo od kapitala i onoga koji upravlja tim kapitalom;  postoje društva koja imaju uređivačku i institucionalnu politiku u kojoj je moguće ostvariti slobodu u izveštavanju“, rekao je Njegović Drndak.

Kako kaže, mediji se sve više zloupotrebljavaju, a sve ređe koriste za informisanje javnosti.

„Kao da ispunjavamo naredbe mačka u čizmama,  jer, u suprotnom, kao što je u ovoj bajci rečeno, teško nama“, dodao je Njgović Drndak.

Zaštita strukovnih udruženja

Kada se suočavaju sa pritiscima, pretnjama i napadima, kao i brojnim vidovima represije, uslovljenim lošijim ekonomskim položajem, fotoreporterima u Srbiji podršku pružaju novinarska i fotoreporterska udruženja.

Stefan Stojanović je izabrao da se pridruži UNS-u i Nezavisnom udruženju novinara Srbije (NUNS), a osnivač je i fotografskog udruženja Sab kolektiv.

„Svi članovi ovih asocijacija znaju kakvu vrstu pomoći UNS i ostala udruženja nude, počev od pravne ili pomoći oko otkupa radnog staža, popusta i slično“, rekao je.

Njegović Drndak je, takođe, član fotoreporterske asocijacije – Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine (UPIDIV). Međutim, urednik fotografije nedeljnika „Zrenjanin“ kaže da najbolju zaštitu ne pronalazi u udruženjima, već u dobroj sudskoj praksi.

„Kada je reč o preuzimanju fotografija, ometanju u radu, napadu na fotoreportere ili novinare, malo ko nas može zaštititi osim zakona i tumačenja koje se nalazi u dobroj sudskoj praksi“, rekao je Njegović Drndak.

Zakonska regulativa, zaštita od strane fotoreporterskih i novinarskih udruženja i zapošljavanje po ugovorima o radu preduslovi su za bolji položaj fotoreportera. Njihovo ispunjavanje učinilo bi fotoreportere nezavisnim od pritisaka i pokazalo bi da ostvarivanje radnih prava nije nedostižan cilj.